Налог за протјеривање с трајном забраном поновног уласка након осуде за тешко кривично дјело • Постојање врло озбиљних разлога за протјеривање мигранта који је већи дио свог дјетињства и младости провео у земљи домаћину • Домаћи судови адекватно оцијенили пропорционалност • Нема кршења члана 8 Конвенције

Чињенице

Подносилац представке је рођен 1999. године у Демократској Републици Конго. У Данској се настанио као избјеглица у септембру 2003. године. Током боравка у Данској осуђиван је за сљедећа кривична дјела: (а) пресудом од 8. маја 2018. године проглашен је кривим за силовање (које је учинио као пунољетно лице), осуђен на двије године и шест мјесеци затвора и издат му је налог за протјеривање, условно уз рок од двије године, пуштен је на условну слободу 22. новембра 2019. године, преостало му је одслужење казне од 306 дана и (б) пресудом од 13. октобра 2020. године новчано је кажњен због кршења Закона о контролисаним супстанцама.

Пресудом Окружног суда од 8. децембра 2020. године подносилац представке је проглашен кривим за разбојништво и осуђен на двије године затвора, у које је укључено преосталих 306 неодслужених дана затворске казне. Подносилац представке је такође протјеран уз доживотну забрану повратка у Данску. Окружни суд је у образложењу пресуде, између осталог, истакао да, имајући у виду тежину самог дјела, као и казну која је укључивала суспендовани налог за протјеривање, мијешање које укључује протјеривање и трајну забрану поновног уласка није несразмјерно и није у супротности са чланом 8 Конвенције.

Виши суд је 1. јула 2021. године потврдио претходну пресуду.

Наводи подносиоца представке

Подносилац представке се жалио да је одлука Вишег суда о његовом протјеривању из Данске уз доживотну забрану повратка у супротности са чланом 8 Конвенције. Истакао је да, према његовом мишљењу, није утврђено да су постојали „веома озбиљни и увјерљиви разлози“ да буде протјеран уз доживотну забрану уласка.

Оцјена Европског суда

Европски суд је сматрао да је у конкретном случају дошло до мијешања у право подносиоца представке на поштовање његовог приватног живота у смислу члана 8 Конвенције, да су налог за протјеривање и забрана поновног уласка били „у складу са законом” те да су слиједили легитиман циљ спречавања нереда и кривичних дјела. Европски суд је такође утврдио да је мијешање било „неопходно у демократском друштву“ те да су примијењени сви критеријуми у оцјени пропорционалности. Стога је Европски суд у наставку испитао да ли су домаћи судови навели и испитали „веома озбиљне разлоге“ приликом оцјењивања случаја протјеривања подносиоца представке. У том смислу, Европски суд је истакао да су домаћи судови поклонили посебну пажњу врсти и тежини кривичног дјела, чињеници да је разбојништво дјело које је по својој природи могло имати тешке посљедице за живот других те изреченој казни. Домаћи судови су такође истакли да је наведено кривично дјело почињено непуних осам мјесеци након условног пуштања на слободу, а током пробног рока везаног за налог о протјеривању од 8. маја 2018. године. Домаћи судови су узели у обзир и криминалну прошлост подносиоца представке, дужину боравка у Данској (седамнаест година законитог боравка), као и његову везаност с Данском, која је била јача у односу на Конго. Међутим, утврдили су да му у земљи поријекла ипак неће недостајати основни услови за живот.

Европски суд је посебно анализирао да ли је забрана поновног уласка била ограниченог или неограниченог трајања. Европски суд је раније у својој пракси утврдио да је забрана несразмјерна због њеног неограниченог трајања, док је у другим случајевима сматрао да је ограничено трајање налога фактор који тежи у корист његове пропорционалности. Један од важнијих елемената, према мишљењу Европског суда, јест процјена да ли је дјело које је довело до протјеривања било такво да је лице представљало озбиљну пријетњу јавном реду. Европски суд није довео у питање закључак домаћих судова да кривична дјела подносиоца представке представљају озбиљну пријетњу јавном реду, те да подносилац представке није показао вољу да се повинује данским законима иако је против њега у мају 2018. године издат налог за обустављање протјеривања.  

Коначно, Европски суд је закључио да је мијешање у приватни живот подносиоца представке поткријепљено релевантним и довољним разлозима. Истакао је да у ситуацији када домаћи судови, примјењујући релевантне стандарде људских права у складу с Конвенцијом и судском праксом, адекватно одмјере личне интересе подносиоца представке у односу на јавни интерес није на њему да својом оцјеном меритума (укључујући, посебно, оцјену чињеничних детаља о пропорционалности) замијени ону коју су спровели надлежни национални органи. Једини изузетак, како наглашава Европски суд, јест када се покаже да постоје јаки разлози за то. Према мишљењу Европског суда, тако јаки разлози не постоје у овом предмету, на основу чега је утврдио да није дошло до повреде члана 8 Конвенције.