Затворска казна због просјачења • Мијешање у право на приватни живот није било несразмјерно • Представка одбачена као ratione materiae недопуштена

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је током неколико година у различитим периодима боравио у Данској. Током 2013. године опоменут је због просјачења, а 2015. године осуђен на казну затвора у трајању од седам дана због истог кривичног дјела. Пресудом Окружног суда у Копенхагену из 2019. године подносилац представке осуђен је за просјачење и увреду полицијске инспекторке у вршењу њених функција на укупну казну затвора у трајању од двадесет дана. Приликом одмјеравања казне суд је узео у обзир да је подносилац представке раније био осуђиван за просјачење. Пресудом Вишег суда, на основу свеобухватне и специфичне оцјене чињеница, утврђено је да казна затвора у трајању од двадесет дана не представља несразмјерно мијешање у право подносиоца представке на поштовање приватног живота. Одлуком Одбора за жалбе није дозвољено подношење жалбе Врховном суду.

Подносилац представке се, између осталог, жалио да је пресуда Вишег суда у супротности са чланом 8 Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је указао да је Виши суд кренуо од претпоставке да притужба подносиоца представке потпада у дјелокруг члана 8 Европске конвенције те констатовао да осуда и казна за просјачење представљају мијешање у његово право на поштовање приватног живота. Виши суд је такође истакао да подносилац представке није био у очигледно рањивој ситуацији у којој је просјачење била његова једина опција да обезбиједи сопствени опстанак. Имао је у виду, између осталог, чињеницу да је подносилац представке имао приход од других активности, да је могао више пута да путује на релацији Румунија – Данска, да је редовно слао новац својој породици у Румунију те да је код њега пронађено око 135 евра.

Оцјењујући околности овог предмета, „посебно економску и социјалну ситуацију лица“, Европски суд је примијетио да, као и у предмету Lăcătuş против Швајцарске, елементи који су потребни да се утврди да ли је или не подносилац представке имао средства за издржавање углавном су зависили од информација које је доставио сам подносилац представке, а које домаћи органи нису могли да провјере, превасходно зато што је био странац. Према мишљењу Европског суда, терет мора да буде на подносиоцу представке да поткријепи своју тврдњу да се налазио у несигурној и рањивој ситуацији, укључујући и то да му недостаје довољно средстава за издржавање.

Европски суд је истакао да иако је знатан број чињеница које је само подносилац представке могао да расвијетли остао непознат, подносилац представке је објаснио да је имао 61 годину, да је неписмен и незапослен. Од 2013. године подносилац представке користио је могућност да зарађује за живот у Данској, економски добро развијеној земљи, продајом новина, прикупљањем флаша и просјачењем. Из тих извора прихода не само да је могао да зарађује за живот него и да редовно шаље новац својој породици у Румунију. Чин просјачења је стога био средство или барем додатно средство прихода за подносиоца представке. Осим тога, Европски суд је примијетио да је подносилац представке, с обзиром на то да је држављанин Европске уније, имао право да уђе у Данску и борави у тој земљи до три мјесеца без икаквих административних захтјева, у складу са чланом 6 Директиве 2004/38/ЕЗ Европске уније. Штавише, у случају потребе, могао је да се пријави за новчану помоћ. У таквим околностима Европски суд није увјерен да подносилац представке није имао довољно средстава за живот и да је просјачење било његова једина опција да обезбиједи сопствени опстанак.

Европски суд је такође указао да се конкретан случај не тиче опште забране просјачења, за разлику од ситуације у предмету Lăcătuş против Швајцарске, гдје је апсолутна забрана просјачења обухватила цијели Кантон Женева. У том предмету, одређивањем опште забране просјачења и изрицањем новчане казне која ће се у случају неплаћања замијенити затворском казном, власти су спријечиле подноситељицу представке да прилази другима како би добила облик помоћи који је у њеној ситуацији био једно од могућих средстава за задовољавање њених основних потреба. У таквој ситуацији „право да позове друге у помоћ“ спада у саму суштину права заштићених чланом 8 Конвенције. Међутим, у Данској је просјачење дозвољено под одређеним условима. Према формулацији члана 197 Кривичног закона Данске, лице је могло да буде осуђено за просјачење само ако је његово понашање изазвало сметње у јавности и ако је претходно било упозорено. Осим тога, од јуна 2017. године лице је могло да буде осуђено за просјачење ако се то просјачење одвијало у пјешачкој зони, на станицама, у супермаркетима и испред њих или у јавном превозу. Стога, подносилац представке у том случају могао je и може да настави да проси у Копенхагену и другим мјестима у Данској, ван одређених подручја, под условом да се то не одвија тако да смета јавности. С обзиром на наведено, Европски суд је закључио да члан 8 није примјењив на чињенице овог предмета и одбацио представку у овом дијелу као ratione materiae недопустиву.