Позитивне обавезе • Одбијена грађанска тужба подносиоца представке ради утврђења да је умрли његов отац • ДНК тест очинства • Право које је подносилац представке тражио потпада под концепт „приватног живота” • Кршење члана 8 Конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Подносилац представке рођен је 1993. године ван брака. Након смрти Ch., којег је подносилац представке сматрао оцем, подносилац представке поднио је тужбу против мајке и сестре преминулог Ch. као његових законитих насљедница. Тужбом је тражио да се утврди да је преминули Ch. његов отац и да се наложи измјена података у матичној књизи рођених. На захтјев подносиоца представке, Окружни суд је наложио ДНК тест који је показао да је вјероватноћа да је Ch. отац подносиоца представке 99,9999%. Међутим, тужба подносиоца представке је у коначници одбијена у суштини зато што није успио доказати да су његова мајка и Ch. икада били у ванбрачној заједници или да је Ch. на било који начин признао своје очинство како је то захтијевао Породични закон из 1969. године, који је примјењив на случај подносиоца представке према Резолуцији Пленарног врховног суда из 2006. године.
Подносилац представке се жалио да је одбијањем тужбе за утврђење да је умрли његов отац прекршен члан 8 Конвенције.
Оцјена Европског суда
Европски суд је сматрао да треба испитати да ли је тужена држава, рјешавајући тужбу подносиоца представке за судско утврђење да је умрли његов отац, испоштовала своје позитивне обавезе према члану 8 Конвенције. У конкретном случају домаћи судови одбили су тужбу подносиоца представке у суштини зато што није успио доказати да су његова мајка и покојни, наводни отац били у ванбрачној заједници или да је Ch. на било који начин признао своје очинство. Те околности захтијевао је Породични закон из 1969. године, за који је утврђено да је примјењив на случај подносиоца представке према Резолуцији Пленарног врховног суда из 2006. године, због датума рођења подносиоца представке. Европски суд је примијетио да је Породични закон из 1969. године усвојен у вријеме када ДНК тестирање још није било широко распрострањено. Закон је давао могућност утврђивања очинства по „социјалним” основима. Релевантне одредбе остале су непромијењене деценијама, чак и када је поуздано ДНК тестирање већ било широко коришћено.
Европски суд је навео да је Апелациони суд, потврђујући примјењивост Закона из 1969. године и јасно стављајући до знања да за дијете рођено прије 1. јануара 2004. године ДНК докази сами по себи не могу бити основ за судско признање очинства, додао коментар о сумњи у поузданост ДНК доказа које је подносилац представке доставио. Касациони суд је потврдио тај приступ у својој пресуди. Поред тога што је изјава о могућој непоузданости ДНК доказа дата само успутно, Европски суд је истакао да она није била заснована на било каквој темељитој анализи. Конкретно, „кршење релевантних прописа” у обради узорака није поткријепљено позивањем на домаће законске одредбе. Штавише, тврдња да су узорци можда замијењени обично би захтијевала прикупљање доказа или барем темељиту расправу о конкретним разлозима за такву претпоставку, што није учињено. Укључени вјештаци нису позвани да дају исказ, нити је наложена нова стручна процјена. Надаље, нејасно је када и како се дошло до аргумента о поузданости узорака достављених на ДНК тестирање, посебно у одсуству било каквих копија поднесака тужених судовима и записника са судских расправа. Тачно је да су тужени у једном тренутку тражили од локалног суда да наложи ново вјештачење с обзиром на то да нису испоштовани одговарајући поступци, али су касније повукли свој захтјев, а локални суд у својој пресуди није навео ништа о поузданости ДНК доказа. У тим околностима упитно је да ли је било у складу с процедуралним правилима која регулишу прихватање нових доказа у жалбеном поступку да се поузданост ДНК доказа по први пут испита на Апелационом суду и, ако је то био случај, да ли је подносилац представке био довољно свјестан тог аргумента и да ли га је могао ефикасно оспорити у жалбеном поступку. С обзиром на горе наведено, Европски суд је примијетио да иако је Апелациони суд покренуо питање поузданости резултата ДНК теста, није га довољно темељито размотрио.
Европски суд је даље навео да је из образложења домаћих судова јасно да су, имајући у виду примјену Породичног закона из 1969. године, једине околности које би се заправо могле сматрати релевантним доказом о очинству биле „друштвене“, како је предвиђено тим законом. Питање пред Судом није да ли су ДНК докази били поуздани или да ли је Ch. био отац подносиоца представке, већ само да ли су заузети приступ и исход поступка довели до кршења позитивних обавеза државе према члану 8 Конвенције. У предметном поступку пред домаћим судовима судови су слиједили Резолуцију Пленарног врховног суда из 2006. године, која је захтијевала да се на предмет подносиоца представке примијени Породични закон из 1969. године, према којем је за признање очинства био неопходан доказ о заједничком животу. Према мишљењу Суда, ефекти таквог приступа су упоредиви с нефлексибилним временским роковима или другим процедуралним ограничењима која онемогућавају утврђивање или оспоравање очинства, посебно коришћењем нових метода тестирања. Суд је у бројним приликама утврдио да су таква ограничења супротна важности интереса приватног живота одређеног лица.
Европски суд је закључио да приступ домаћих судова и пропуст да се довољно темељито позабаве ДНК доказима који су им достављени представља кршење њихових позитивних обавеза према члану 8 Конвенције да обезбиједе право подносиоца представке на поштовање његовог приватног живота. Утврдио је да дошло до повреде члана 8 Конвенције.
