Приватни живот • Преписка • Слобода изражавања • Недостатак адекватних процедуралних гаранција за оспоравање наводне употребе тајног надзора новинарке с циљем откривања њених новинарских извора • Кршење чл. 8 и 10 Конвенције

Подноситељица представке је новинарка дневног листа. Централни окружни суд је одобрио мјере тајног прикупљања информација против полицајца Т. (који је касније у поступку пред судом идентификован као супруг подноситељице представке), укључујући прислушкивање и снимање његове телефонске комуникације. Једном приликом снимљена су два разговора подноситељице представке и Т. који су се тицали случаја убиства високог профила. Исти дан подноситељица представке је објавила чланак о убиству. У кривичном поступку који је покренут против Т. због оптужбе за злоупотребу овлашћења након размјене тајних података о истрази кривичног дјела убиства с подноситељицом представке одлуком Регионалног суда дозвољено је да се информације које су прикупљене током прислушкивања телефона користе као докази. Подноситељица представке је поднијела кривичну пријаву против Полицијске управе округа Пешта због незаконитог праћења њених телефонских разговора. Пријава је одбијена. Након тога, подноситељица представке је различитим националним тијелима поднијела низ притужби тврдећи да је мјера тајног надзора коришћена у односу на њу и да је примијењена без судског одобрења. Такође је тврдила да јој је телефон прислушкиван с циљем идентификације њених извора у полицији. Затим је од Службе националне одбране, а потом и од Управног и радног суда Будимпеште затражила дозволу за приступ документима прикупљеним у току кривичног поступка против Т. те приступ информацијама о мјерама надзора. Након одговора надлежних органа да би откривање тражене информације угрозило спречавање и/или истрагу кривичног дјела, подноситељица представке је поднијела тужбу против Службе националне одбране ради судског преиспитивања. У правоснажној пресуди (у којој је Т. идентификован као супруг подноситељице представке) Управни и радни суд је одбио тужбу сматрајући да подноситељица представке није имала право да сазна идентитет лица за које је наређено тајно прикупљање података.

Подноситељица представке се жалила на основу чл. 8, 10 и 13 Европске конвенције због прислушкивања њених телефонских позива и ускраћивања ефикасног правног лијека.

Оцјена Европског суда

Европски суд је сматрао да притужбу треба испитати на основу чл. 8 и 10 Европске конвенције, посебно у погледу тога да ли су успостављене довољне мјере заштите како би се обезбиједила права подноситељице представке према тим одредбама.

С обзиром на природу притужбе подноситељице представке, Суд се осврнуо на питање да ли је домаћи поступак вођен уз законске процесне гаранције које би подноситељици представке пружиле потребну заштиту њених интереса. Што се тиче навода подноситељице представке да јој је телефон прислушкиван без релевантне судске одлуке, Суд је навео да не може одлучивати о томе да ли су истражни органи спроводили мјере тајног надзора у односу на подноситељицу представке или, ако јесу, да ли су заобишли услов судског овлашћења предвиђеног домаћим законом.

Посебно питање на које је Суд указао јесте да ли се подноситељица представке могла на ефикасан начин жалити на наводно одређивање мјере надзора и одсуство судског овлашћења. У вези с тим, Суд је поновио да је питање накнадног обавјештавања о мјерама надзора нераскидиво повезано с дјелотворношћу правних лијекова. Суд је истакао да у мађарском закону не постоји никаква одредба о било којем облику обавјештавања о мјерама тајног надзора, чак ни у случајевима у којима би се обавјештавање могло извршити без угрожавања сврхе ограничења након престанка мјере надзора. Суд стога сматра да је било мало вјероватно да ће подноситељица представке сазнати да је њена комуникација пресретнута, што јој значајно отежава тражење правног лијека за претпостављену мјеру.

Суд је даље указао на то да подноситељица представке није имала приступ надлежном независном и непристрасном тијелу које би испитало притужбу о незаконитом пресретању, независно од обавјештења да је до таквог пресретања дошло. Подноситељица представке је различите органе власти обавијестила о својој забринутости због праћења њених телефонских разговора. Такође је тражила дозволу за приступ документима насталим у контексту кривичног поступка против Т. тражећи и приступ информацијама о мјерама надзора. Међутим, ниједно од тијела није пружило никакво појашњење о томе да ли је она била подвргнута тајном прикупљању информација и, ако јест, да ли је мјера била сразмјерна њеним личним околностима и да ли је одобрио судија. Прво, притужба подноситељице представке није могла бити разматрана према Закону о полицији будући да не постоји ниједан правни лијек против мјера које се односе на тајно прикупљање информација. Што се тиче министра унутрашњих послова и Комитета за националну безбједност, свакако је тачно да је подноситељици представке било дозвољено да се обрати тим органима на основу сумње да су јој комуникације пресретнуте, чак и у одсуству обавјештења о пресретању. Оба наведена органа власти су подноситељици представке дала само општа увјеравања о законитом функционисању Службе националне безбједности, не рјешавајући њене притужбе, укључујући и питање да ли су такве мјере предузете и да ли су спроведене законито и у складу с интересима подноситељице представке као новинарке. Штавише, чини се да такве опште изјаве о законитом функционисању служби националне безбједности не одражавају било какву равнотежу између тежине кривичног дјела за које се гони, с једне стране, и потенцијално застрашујућег ефекта који налог за прикупљање тајних информација може имати на остваривање слободе штампе, с друге стране.

Коначно, како је Суд навео, чини се да се, према Закону о полицији, прије почетка кривичне истраге може наложити тајно прикупљање информација. Тај закон, како је објаснио Апелациони суд у Будимпешти, допушта мјере без икаквих ограничења у погледу лица која подлијежу тим мјерама. Иако је законодавство прописивало кривична дјела која би могла бити повод за пресретања, оно није описало категорије лица која би могла бити подвргнута надзору, нити су предвиђени изузеци или ограничења. Суд, такође, није увјерен да је та одредба допуштала да се размотри да ли је пресретање комуникација укључивало повјерљиве новинарске изворе или да је судија могао одбити да мјеру одобри како би заштитио изворе од откривања. Одредба није захтијевала било какво балансирање циљева којима се тежи примјеном мјера тајног надзора и посљедица прислушкивања телефона новинара. У свјетлу наведених разматрања, а посебно пропуста домаћих власти да ријеше притужбе подноситељице представке, Суд налази да нису постојале адекватне процедуралне гаранције да би подноситељица представке могла оспорити употребу тајног надзора против ње с циљем откривања њених новинарских извора. Утврђено је да је дошло до повреде чл. 8 и 10 Конвенције.