Другог дана засједања на 95. пленарној сједници Уставни суд Босне и Херцеговине је одлучивао о једном броју захтјева за оцјену уставности и апелација о наводним повредама људских права и основних слобода.
Са данашњег дијела 95. пленарне сједнице Уставног суда БиХ, искључиво ради илустрације, издвајамо:
У предмету број АП 2052/12 апелант Здравко Марић из Братунца у апелацији поднесеној Уставном суду Босне и Херцеговине тврди да му је оспореним одлукама повријеђено право из члана II/3е), ф), к) и м) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 и члана 8 Европске конвенције, те члана 1 Протокола број 1 и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију.
Апелант сматра да су му наведена права повријеђена зато што су, како тврди, органи управе и Кантонални суд произвољно, погрешно и арбитрарно утврдили чињенично стање, односно да су произвољно тумачили релевантне одредбе Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, када су закључили да му не припада право на поврат предметног стана.
Одлучујући о апелацији, Уставни суд БиХ је закључио да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су надлежни органи и суд у околностима конкретног случаја, тумачећи релевантну одредбу материјалног права, дошли до произвољног закључка чији је резултат лишавање апеланта његове имовине на начин који не задовољава стандард законитог мијешања, те је, у складу с тим, усвојио апелацију Здравка Марића и укинуо Пресуду Кантоналног суда у Сарајеву број 09 0 У 001407 08 У од 3. априла 2012. године.
Уставни суд БиХ је предмет вратио Кантоналном суду у Сарајеву, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Одлучујући у предмету број АП 3312/12, Уставни суд БиХ је дјелимично усвојио апелацију Младена Милића из Бање Луке и утврдио повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те укинуо Пресуду Суда Босне и Херцеговине број С1 2 К 002735 12 Крж3 од 23. априла 2012. године у дијелу у којем је примијењено материјално право у односу на кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тачка ц) Кривичног закона Босне и Херцеговине.
Уставни суд БиХ је у одлуци истакао да укидање Пресуде Суда Босне и Херцеговине број С1 2 К 002735 12 Крж3 од 23. априла 2012. године у дијелу из претходног става ни на који начин не утиче на апелантово лишавање слободе, задржавање и притвор, што је у искључивој надлежности Суда Босне и Херцеговине. Уставни суд БиХ је предмет вратио Суду Босне и Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку према стандардима из ове одлуке, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Такође, Уставни суд БиХ је одбио као неосновану апелацију Младена Милића у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Наиме, Пресудом Суда БиХ број С1 1 К 002735 11 Крл од 28. октобра 2011. године апелант Младен Милић из Бање Луке је проглашен кривим да је радњама описаним у изреци пресуде починио кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тачка ц) Кривичног закона БиХ у вези са чланом 180 став 1 КЗБиХ за које га је првостепени суд осудио на казну затвора у трајању од 10 година.
У апелацији упућеној Уставном суду БиХ апелант је истакнуо да му је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. Сматра да су редовни судови извели погрешан закључак о његовој одговорности за предметно кривично дјело, јер сви спроведени докази упућују само на један закључак, а то је да је Суд БиХ требало и морао да ослободи апеланта кривичноправне одговорности. Упућује и на жалбу против првостепене пресуде, те сматра да је жалбу требало уважити и апеланта ослободити кривичноправне одговорности, будући да апелант није починилац предметног кривичног дјела. Према апелантовом мишљењу, он не може да буде одговоран за „ексцес другог лица“. Стога, указује на кршење начела in dubio pro reo.
Одлучујући о апелацији, Уставни суд БиХ је закључио да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер се образложење оспорених одлука, у погледу обавезне примјене блажег закона, своди на упоређивање КЗБиХ и КЗСФРЈ искључиво у дијелу који од два наведена закона прописује тежу казну за починиоца (апеланта), с обзиром на то да је главни аргуменат био да КЗСФРЈ за предметно кривично дјело прописује (и) смртну казну. Ниједно од двају вијећа Суда БиХ која су одлучивала о овом случају није дало образложење о томе који од два наведена закона прописује блажу казну за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва. То је, према мишљењу Уставног суда, било обавезно имајући у виду да је тенденција Суда БиХ била да се апелант блаже казни (с обзиром на то да је изречена казна испод минимума прописаног законом), те је, стога, било неопходно да се изврши упоређивање члана 173 КЗБиХ и члана 142 КЗСФРЈ, односно да образложење који од два наведена закона прописује (и) блажу казну за апеланта и да се, онда, одлучи који је закон блажи са аспекта законског минимума запријећене казне и да се, у складу с тим, примијени блажи закон.
Уставни суд је, такође, закључио да не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције, будући да у оспореним пресудама нема ничег што би указивало на произвољност при утврђивању и оцјени чињеница у односу на утврђивање апелантове кривичноправне одговорности, као и на кршење начела in dubio pro reo. Наиме, апелант је у току цијелог кривичног поступка имао стручну помоћ, те ничим није доведен у неравноправан положај у односу на тужилачку страну.
Све одлуке о захтјевима за оцјену уставности и апелацијама, усвојене на сједници, биће у року од мјесец дана достављене подносиоцима захтјева, односно апелација, и објављене на интернетској страници Уставног суда Босне и Херцеговине.
