У досадашњем току засједања Уставни суд је донио сљедеће одлуке:
Одлуком број У-13/24 Уставни суд је утврдио да одредбе члана 22 став (5), члана 24 став (4), члана 26 и члана 30 Закона о референдуму и грађанској иницијативи Републике Српске („Службени гласник РС“ број 61/24, у даљњем тексту: ЗРГИ) нису у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине. Стога је наведене одредбе ставио ван снаге ab initio и одредио да оне престају да важе од дана њиховог објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 61/24.
Образлажући одлуку, Уставни суд је, између осталог, подсјетио на досадашњу сопствену праксу тумачења чл. I/2. и III/3.б) Устава БиХ. Затим, Уставни суд је указао да из садржаја оспорених одредби и навода подносилаца захтјева произлази да се у овом предмету суштински поставља питање да ли је за потребе одржавања референдума и покретања грађанске иницијативе могла бити успостављена надлежност Републичке изборне комисије (у даљњем тексту: РИК) да правилником прописује форму и садржај гласачког списка (члан 22 став (5) ЗРГИ-ја), да доноси правилник на основу којег закључује и потврђује коначне изводе из гласачког списка који се користи за спровођење референдума и да прописује рокове и начин за закључивање и потврђивање коначног гласачког списка и за достављање података о промјенама у евиденцији грађана који гласају у иностранству (члан 24 став 4 ЗРГИ-ја), да за потребе вођења гласачког списка и израду извода из гласачког списка потребне податке преузима посредством Министарства унутрашњих послова (члан 26) и да доноси упутство којим утврђује начин и поступак извода из гласачког списка за гласаче који су везани за домове због старости, болести или инвалидитета и који се налазе у установама за извршење кривичних и прекршајних санкција или другим установама, а имају право гласати на референдуму (члан 30).
Затим, Уставни суд је, крећући се у границама конкретног захтјева за оцјену уставности, указао на сопствену праксу из одлука у предметима бр. У-4/12 и У-12/24 у којима је разматрао питања надлежности Изборне комисије у Републици Српској да за потребе одржавања општих и локалних избора у том ентитету одлучује о питањима у вези с бирачким списком. У вези с тим, Уставни суд је закључио да ни Изборним законом ни Одлуком коју је ЦИК донио на основу овлашћења из Изборног закона није предвиђена било каква надлежност РИК-а да одлучује о бирачком списку, нити да доноси подзаконске акте који се односе на бирачки списак за потребе спровођења референдума, нити се може закључити да постоји надлежност да потребне податке преузима посредством Министарства унутрашњих послова. Насупрот томе, Уставни суд запажа да из садржаја одредбе члана 2.9 став (4) Изборног закона произлази да је ЦИК једино тијело које је одговорно за тачност, ажурност и укупни интегритет Централног бирачког списка за територију Босне и Херцеговине. Такође, из члана 3.1 Изборног закона произлази да се, поред осталог, Централни бирачки списак формира, води и користи и за спровођење референдума, што упућује на закључак да се за спровођење референдума могу користити само подаци из тог списка који води ЦИК, нарочито имајући у виду чињеницу да је у члану 3.7 став (3) Изборног закона прописано да ЦИК може утврдити извод из Централног бирачког списка и за потребе спровођења референдума. Стога, Уставни суд је закључио да су одредбе Изборног закона Босне и Херцеговине које се односе на Централни бирачки списак примјењиве на поступак спровођења референдума и грађанске иницијативе у Републици Српској.
На основу тога, Уставни суд је, примјењујући принципе и ставове из своје досадашње праксе, закључио да оспорене одредбе члана 22 став (5), члана 24 став (4), те чл. 26 и 30 ЗРГИ-ја представљају нормирање опречно изричитим одредбама члана 2.9 став (4), члана 3.1, члана 3.4 став (3), члана 3.5 став (2), члана 3.6 став (2) тачка е), члана 3.6 став (7), члана 3.7 став (3) и члана 3.14 Изборног закона БиХ као „одлуке институција Босне и Херцеговине“. Уставни суд је нагласио да се, у суштини, оспореним одредбама које је донијела Народна скупштина понавља текст одредби Изборног закона БиХ о надлежности ЦИК-а и, без било каквог уставног овлашћења, надлежност за регулисање таквих питања с циљем спровођења референдума и грађанске иницијативе се повјерава РИК-у. На такав начин, како је наглашено, Народна скупштина је у цијелости занемарила одредбу члана 20.11 Изборног закона којом је прописана обавеза ентитета да усклади своје законе и прописе с Изборним законом. Стога, Уставни суд је закључио да одредбе члана 22 став (5), члана 24 став (4), те чл. 26 и 30 ЗРГИ-ја, који је донијела Народна скупштина, нису у складу са чл. I/2, III/3.б) и VI/5. Устава Босне и Херцеговине због тога што су донесене противно одредбама Изборног закона, чиме је прекршен уставни принцип владавине права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине, према којем су ентитети дужни да поштују законе на нивоу Босне и Херцеговине, као и принцип обавезе поштовања „одлуке институција Босне и Херцеговине“ из члана III/3.б) Устава Босне и Херцеговине.
Одлуком у предмету број У-19/24 Уставни суд је утврдио да члан 6 Закона о измјенама и допунама Закона о друштвима за осигурање („Службени гласник Републике Српске“ број 74/10), који гласи: „У члану 18 у ставу 4 послије ријечи: ‘може’ додају се ријечи: ‘самостално или’“, није у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд је утврдио да наведене одредбе престају да важе наредног дана од дана објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“.
Уставни суд је указао да је оспореном одредбом проширена надлежност Агенције за осигурање РС у међународним односима омогућавајући јој да самостално или у сарадњи с Агенцијом за осигурање БиХ закључује споразуме о сарадњи с надлежним органима у другим земљама, који укључују размјену података. У вези с тим, Уставни суд се позвао на претходне одлуке у којима се разматрало питање надлежности Агенције за осигурање БиХ (број У-17/09 од 27. марта 2010. године и број У-11/15 од 6. априла 2016. године) подсјећајући да Закон о Агенцији за осигурање БиХ представља обавезујући правни оквир с којим се морају ускладити ентитетски прописи који регулишу осигурање.
Уставни суд је истакао да је чланом 9 став 6 Закона о Агенцији за осигурање БиХ прописано да је Агенција за осигурање БиХ надлежна за закључивање уговора за размјену података с надлежним органима других земаља, уз сарадњу с ентитетским агенцијама за надзор осигурања. На основу тога, Уставни суд је закључио да проширење надлежности Агенције за осигурање РС није у складу са чланом 9 став 6 Закона о Агенцији за осигурање БиХ. Такође, образложено је да према члану 9 тог закона Агенција за осигурање БиХ има надлежност да заступа Босну и Херцеговину у погледу свих питања везаних за оснивање подружница или супсидијарних друштава, осигуравајућих друштава или посредника у било којем ентитету или Брчко дистрикту и у трећим земљама. То значи да, према тој одредби, искључиво Агенција за осигурање БиХ „закључује уговоре о сарадњи за размјену података с надлежним органима других земаља, уз сарадњу с ентитетским агенцијама, при чему сарађује с ентитетским агенцијама“. Имајући у виду наведене одредбе државног закона, Уставни суд је закључио да ентитетске агенције немају независно овлашћење да без сарадње с Агенцијом за осигурање БиХ закључују међународне уговоре за размјену података. Стога, Уставни суд је закључио да је оспорена одредба у супротности са чланом 9 став 6 Закона о Агенцији за осигурање БиХ као одлуке институција Босне и Херцеговине, а слиједом тога и у супротности са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине.
Одлуком број У-2/25 Уставни суд је утврдио да Закон о допуни Закона о употреби заставе, грба и химне („Службени гласник Републике Српске“ број 4/25) није у сагласности с одредбама чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине у вези с алинејом 6 Преамбуле Устава Босне и Херцеговине. Стога је наведене одредбе ставио ван снаге ab initio и одредио да оне престају да важе од дана њиховог објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 4/25 од 24. јануара 2025. године.
Уставни суд је у образложењу одлуке подсјетио на досадашњу праксу у тумачењу чл. I/2. и III/3.б) те алинеје 6 Преамбуле Устава БиХ. Истакао је да је Закон о употреби заставе, грба и химне прије доношења оспорене одредбе садржавао одредбе које се односе на протоколарна и техничка питања повремене употребе симбола РС са симболима страних држава. Међутим, оцијењено је да се оспореним Законом о допуни Закона о употреби заставе, грба и химне омогућава трајно истицање симбола страних држава без јасно дефинисаних услова, чиме се отвара простор за произвољну и политички мотивисану праксу, којом се per se нарушавају државност, суверенитет, територијални интегритет и политичка независност БиХ.
Уставни суд је нагласио да су обиљежја попут заставе и химне врло важна јер та обиљежја одражавају уставни поредак и правну структуру државе. Уставни суд је даље истакао да ни Парламентарна скупштина БиХ нити ентитетски законодавци немају надлежност да одобре да обиљежја страних држава представљају БиХ јер би то било противно опредијељености „за суверенитет, територијални интегритет и политичку независност БиХ у складу с међународним правом“. Уставни суд је такође указао да није спорно да је Народна скупштина РС као ентитетско законодавно тијело овлашћена да пропише облик, изглед и садржај симбола РС, те начин и мјесто њихове употребе, као и да је овлашћена да прописује начин на који ће органи и институције РС истицати симболе стране државе. Међутим, Уставни суд је нагласио да је ту надлежност потребно вршити у складу с уставном обавезом према суверенитету, територијалном интегритету и политичкој независности БиХ.
Уставни суд је истакао да спорна одредба омогућава истицање обиљежја одређених страних држава на начин да то очигледно даје на знање људима у БиХ да је страна држава имала или још увијек има улогу у питањима управљања у БиХ. Поред тога, наглашено је да она може указати на оданост ентитета влади те стране државе. Стога је оцијењено да је таква одредба prima facie супротна опредијељености ентитета за суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и међународни субјективитет БиХ. Наиме, то једноставно значи да представљање ентитета и њихових радњи унутар државе БиХ обиљежјима која нису утврђена ентитетским законом о застави, грбу и химни односно државним законом о застави, грбу и химни представља повреду члана I/2. Устава Босне и Херцеговине и члана III/3.б) Устава Босне и Херцеговине у вези с алинејом 6 Преамбуле Устава Босне и Херцеговине. Осим тога, Уставни суд је нагласио да би употреба модификације „држава с којима поједини или сви конститутивни народи или Остали или грађани у Републици Српској имају заједничко историјско, културолошко и традиционално насљеђе“ отворила могућност селективне употребе обиљежја страних држава која би могла бити дискриминишућа у односу на специфичну уставну структуру БиХ. Стога, Уставни суд закључује да Закон о допунама Закона о употреби заставе, грба и химне није у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине у вези с алинејом 6 Преамбуле Устава Босне и Херцеговине.
