Од одлука које је донио у наставку засједања 155. пленарне сједнице Уставни суд издваја:

АП-587/21 (В. Ш.) – Апелацијом су оспорене пресуде које су донесене у кривичном поступку који је вођен против апеланткиње у којем је апеланткиња проглашена кривом за почињено кривично дјело злоупотребе положаја или овлашћења и за кривично дјело удруживања ради чињења кривичних дјела. Апеланткињи је у коначници изречена јединствена казна затвора у трајању од двије године и једног мјесеца. Апеланткиња је током поступка приговорила да није било потребног одобрења надлежног државног органа за њено кривично гоњење јер она подлијеже заштити имунитета. Уставни суд је закључио да постоје контрадикторности у образложењима одлука редовних судова о томе да ли се апеланткиња позивала на имунитет или не. На основу тога је закључио да образложења оспорених пресуда у дијелу одлуке о апеланткињином праву на имунитет не задовољавају критеријуме „образложене одлуке“ и да је дошло до повреде апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

АП-745/21 („Koudijs Animal Nutrition B.V.“ Холандија) – Апелацијом су оспорене одлуке редовних судова којима је апелантова тужба којом је тражио исплату дуга од туженог („Агроцентар“ д.о.о. Обудовац) одбачена због тога што су редовни судови закључили да за одлучивање о апелантовој тужби није надлежан суд у Републици Српској. Уставни суд је у складу с праксом Европског суда из пресуде Зубац против Хрватске размотрио да ли је апеланту у конкретном поступку ускраћено право на приступ суду. У вези с тим, Уставни суд је утврдио да су редовни судови јасно указали на основу којег доказа је утврђено да су апелант и тужени уговорили надлежност Окружног суда у Арнхему (Холандија) и примјену холандског права као мјеродавног права у случају спора. Такође, редовни судови су утврђену чињеницу довели у везу са садржајем члана 16 Закона о парничном поступку РС и члана 49 Закона о рјешавању сукоба закона с прописима других земаља као релевантних одредби у конкретном случају. Сходно јасним и релевантним разлозима датим у образложењима оспорених одлука, Уставни суд је закључио да је конкретно ограничење апелантовог права на приступ суду било легитимно и сразмјерно циљу којем се тежило, те да њиме није повријеђена суштина апелантовог права на приступ суду. При томе, Уставни суд је нагласио да апелант и даље има могућност да поднесе тужбу суду око чије надлежности су се парничне странке споразумјеле и тако заштити своја грађанска права. Такође, Уставни суд је утврдио да није било кршења апелантовог права на правично суђење ни у осталим сегментима.

АП-882/21 (В. П.) – Апелацијом је оспорена пресуда Окружног суда у Бањалуци којом је преиначена првостепена пресуда и одбијен апеланткињин тужбени захтјев да се тужени обавежу да јој накнаде нематеријалну штету коју је, према наводима из тужбе, претрпјела због клевете. Окружни суд је као разлог за усвајање жалбе тужених истакао само да су тужени преносили информације које су прије тога биле објављене у медијима. Стога се Уставни суд није могао бавити питањима да ли су у спорном изражавању изнесене чињенице или вриједносни судови, да ли је спорно изражавање допринијело дебати од јавног интереса, да ли су тужени поступали у доброј вјери и да ли су провјерили информације, као ни другим релевантним питањима у погледу права на слободу изражавања. Уставни суд је оцијенио да се суштина апеланткињиног захтјева односи на заштиту права на углед из члана II/3.ф) Устава БиХ и члана 8 Европске конвенције, па је њене наводе испитао према стандардима за испитивање повреде тог права. Примјењујући стандарде Европског и Уставног суда када се ради о преношењу информација, Уставни суд је закључио да спорне информације нису биле јавно објављене у другим медијима и средствима информисања, па се тужени по том основу нису могли ослободити одговорности за клевету. Уставни суд је закључио да у таквим околностима мијешање у апеланткињино право на приватни живот није „предвиђено законом“, па је стога прекршено њено право из члана II/3.ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.

АП-1030/21 (Б. П.) – Апелацијом је оспорена пресуда Врховног суда ФБиХ којом је у коначници одбијена апелантова тужба против рјешења органа управе којим је апеланту престало право на старосну пензију на основу релевантних одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању ФБиХ (Закон о ПИО) јер је поново стекао статус осигураника у обавезном осигурању. Уставни суд је, спроводећи тродијелни тест права на имовину, прихватио да је мијешање у апелантово право на имовину законито и да слиједи легитиман циљ – досљедно спровођење законских одредби и заштита правне сигурности. Међутим, Уставни суд је, слиједећи своју праксу из предмета број АП-582/21, закључио да је мијешање било непропорционално јер је резултирало потпуним престанком апелантовог права на исплату старосне пензије за период од дана ступања на снагу Закона о ПИО до дана објављивања Пресуде Уставног суда ФБиХ број У-36/18. На тај начин је апелант као појединац приморан да трпи претјеран и непропорционалан терет примјене одредбе Закона о ПИО, за коју је накнадно утврђено да није у сагласности с Уставом ФБиХ. Уставни суд је истакао да би ситуација могла бити и другачија да је апелант обавезан да претрпи разумно и сразмјерно смањење пензије, а не потпуну обуставу права, или да је постојао прелазни период у којем би се прилагодио промјенама правне регулативе. Уставни суд је указао да је Уставни суд ФБиХ након доношења оспорене одлуке донио Пресуду број У-20/22 којом је одговорио на уставно питање примјене и дјеловања његових одлука у судским поступцима који су у току. Према том ставу Уставног суда ФБиХ, његова пресуда којом је спорна одредба Закона о ПИО утврђена неуставном је била примјењива у апелантовом случају с обзиром на то да је објављена током трајања конкретног управног спора. У вези с тим, Уставни суд је нагласио да у моменту доношења оспорене одлуке суд није могао знати за тај став Уставног суда ФБиХ. Међутим, Уставни суд је указао да је суд свакако морао узети у обзир чињеницу да је спорна законска одредба утврђена неуставном у контексту обавезе директне примјене Европске конвенције прописане чл. II/2. и II/6. Устава Босне и Херцеговине, што није учинио. Стога је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају дошло до кршења апелантовог права на имовину.

АП-1646/21 (Ф. М.) – Уставни суд је усвојио апелацију и утврдио повреду апелантовог права на дом из члана II/3.ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције у поступку издавања и извршења наредбе коју је издао Општински суд у Бихаћу. Наиме, Општински суд је, на захтјев надлежне Кантоналне управе за инспекције (због наводног обављања дјелатности за коју апелант нема одобрење надлежног органа), примјеном чл. 67 и 72 ЗКП-а, донио оспорену наредбу којом се налаже претресање стамбених и пратећих објеката у апелантовој својини. У оспореној наредби су поименично наведена три кантонална инспектора Кантоналне управе која ће претрести апелантов објекат, уз асистенцију овлашћених службених лица МУП-а. Надлежна кантонална управа је на основу оспорене наредбе извршила „инспекцијски надзор“ стамбеног објекта у апелантовој својини, о чему је истог дана састављен „записник о инспекцијском надзору“, који је затим достављен надлежном кантоналном тужилаштву. Након тога надлежно кантонално тужилаштво донијело је наредбу о неспровођењу истраге поводом извршене наведене радње претресања.

Уставни суд је првенствено цијенио законитост претресања – мијешања у апелантово право на дом у контексту обавезе пружања адекватне и ефикасне мјере заштите од било какве злоупотребе и произвољности у свјетлу успостављених стандарда из праксе Европског суда за људска права и Уставног суда. За Уставни суд је било неспорно да, у смислу релевантних одредби ЗКП-а и Закона о кантоналним инспекцијама, кантонални инспектори нису „овлашћена службена лица“ која могу спровести претрес као радњу која се предузима у истражном поступку. Наглашено је да је функција кривичног гоњења законом повјерена искључиво тужиоцу, односно овлашћеним службеним лицима која он овласти да спроведу неку истражну радњу, у конкретном случају радњу претресања. Стога је закључено да одредба члана 67 став 2 ЗКП-а, на основу које је донесена оспорена наредба, није примјењива на кантоналне инспекторе као државне службенике. Такође је утврђено и да присутни полицијски службеници нису вршили претресање апелантовог „дома“, већ су „асистирали“ у смислу пружања помоћи у обављању инспекцијског надзора у смислу члана 117 Закона о инспекцијама. Осим тога, утврђено је и да у поступку извршења оспорене наредбе није поступљено ни у складу са чланом 74 став (4) ЗКП-а будући да приликом претресања није обезбијеђено присуство два пунољетна грађанина. Уставни суд је указао да је издавање оспорене наредбе заправо резултирало комбинацијом два сасвим различита овлашћења полицијских службеника у смислу Закона о инспекцијама и ЗКП-а и да је Општински суд заправо „помијешао“ институте из оба закона како би обезбиједио ефективну примјену члана 71 став (3) тачка ф) Закона о инспекцијама. Имајући у виду наведено, закључено је да су оспорена наредба и радња претресања резултат вишеструког непоштовања императивних норми прописаних ЗКП-ом, због чега у конкретном случају није задовољен критеријум мијешања „у складу са законом“ у смислу члана 8 Европске конвенције. С обзиром на закључак о (не)законитости мијешања у апелантово право на дом, Уставни суд није утврђивао постојање легитимног циља и неопходности мијешања у смислу члана 8 Европске конвенције.

АП-4567/23 (Радио-телевизија Босне и Херцеговине – БХРТ) – Апелацијама су оспорене коначне пресуде Врховног суда којима су одбијене ревизије против нижестепених пресуда којима су одбијени тужбени захтјеви Радио-телевизије Босне и Херцеговине (БХРТ) којим је тражила да јој РТРС исплати припадајућу накнаду на име прикупљених РТВ такси у Републици Српској. Судови су закључили да Законом о Јавном РТВ систему предвиђени јавни РТВ систем никада није у потпуности имплементиран јер није заживјела Корпорација јавних РТВ сервиса, нити је функционисао Одбор система као надзорно тијело за наплату и расподјелу таксе. На основу тога, судови су закључили да апеланткиња није имала право да захтијева исплату средстава директно од туженог и да није била активно легитимисана за подношење тужбе. Међутим, Уставни суд је утврдио да оспорене пресуде нису задовољиле принцип пропорционалности јер нису успоставиле правичну равнотежу између јавног интереса и заштите апеланткињиног права на имовину. Уставни суд је нагласио да апеланткињи није могао бити наметнут прекомјеран терет усљед тога што Одбор система није функционисао и што Корпорација није заживјела. Такође је нагласио да тужени није имао законско право задржати цјелокупан износ РТВ таксе. Код таквог стања ствари, Уставни суд је указао да само у ситуацији да Одбор система испуњава своје законске обавезе и да је тужени извршио своју законску обавезу и на јединствени рачун уплатио укупан износ прикупљене РТВ таксе, могло би бити прихваћено тумачење редовних судова да апеланткиња и тужени нису у било каквом материјалноправном односу. Стога је закључено да је дошло до повреде апеланткињиног права на имовину, због чега су пресуде Врховног суда укинуте и предмети враћени на поновно одлучивање.

АП-3687/24 (Д. С. и С. С.) – Одбијена је апелација поднесена против оспорене пресуде Окружног суда због повреде права на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Уставни суд је примијенио стандарде Европског суда за одлучивање о наводима који представљају „четврту инстанцу“ из предмета Ашћерић против Босне и Херцеговине. Закључио је да је у оспореним одлукама јасно образложено да у конкретном случају нису испуњени законски услови за потпуно усвојење усвојенице из члана 157 Породичног закона. У вези с тим, Уставни суд је истакао да из одредбе члана 157 Породичног закона произлази да је за потпуно усвојење неопходна сагласност родитеља да њихово дијете буде потпуно усвојено. С друге стране, Уставни суд запажа да из одредбе члана 152 Породичног закона, на коју се Окружни суд такође позвао, произлази да за непотпуно усвојење није потребна сагласност родитеља којем је одузета пословна способност. Имајући у виду наведене одредбе, Уставни суд не сматра да је произвољан закључак Окружног суда да ако је „законодавац желио да предвиди могућност потпуног усвојења дјетета чијим су родитељима одузети родитељско право или пословна способност, то би изричито предвидио“. У вези с апелационим наводима да се у оспореним одлукама није водило рачуна о интересу усвојенице, сходно одредбама Породичног закона и Конвенције о правима дјетета, Уставни суд запажа да је Министарство у својој одлуци јасно указало да у рјешењу Центра управо недостаје образложење зашто је потпуно усвојење у најбољем интересу усвојенице. При томе, Уставни суд је констатовао да ни апеланти у апелацији не наводе зашто је у конкретном случају у најбољем интересу усвојенице да буде потпуно усвојена, односно зашто се најбољи интерес усвојенице не може остварити непотпуним усвојењем. Уставни суд запажа да за непотпуно усвојење није потребна сагласност родитеља којем је одузета пословна способност, као у конкретном случају. Имајући у виду наведено, Уставни суд није могао закључити да је одлучење Окружног суда произвољно или очигледно неразумно, нити да је занемарен интерес усвојенице па да је произвољно тумачена Конвенција о правима дјетета, како то апеланти наводе.