Утврђивање очинства • Повреда члана 8 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је у периоду од 2000. до 2005. године био у вези са Е. Р., која је у то вријеме била удата за Ц. Х. Године 2002. Е. Р. је родила дјевојчицу Ц. У складу са законском одредбом која предвиђа правну претпоставку да је отац дјетета рођеног у браку муж мајке, дјевојчица је уписана у матичну књигу рођених као кћерка Е. Р. и Ц. Х. У периоду између 2006. и 2018. године спроведен је низ поступака с циљем утврђивања очинства. На основу ДНК теста утврђено је да је подносилац представке отац дјевојчице Ц. Првостепени суд је прогласио подносиоца представке оцем дјевојчице Ц. Након жалбе Е. Р. као умјешача, другостепени суд је укинуо првостепену одлуку, одбио тужбу и обуставио поступак утврдивши да је статус оца утврђен на основу изјаве о очинству коју је дао Ц. Х., те да се поступак за утврђивање очинства дјетета могао покренути само ако је статус оца био упражњен. У одговору на приговоре подносиоца представке другостепени суд је истакао да, упркос јасном налогу органа старатељства, старатељ ad litem (који је по мађарском закону био надлежан за покретање поступка утврђивања очинства) није покренуо поступак против Ц. Х. за поништење његовог очинства те се стога то питање није могло испитати у поступку пред њим.

У међувремену, старатељ ad litem, заступајући дјевојчицу Ц., поднио је тужбу којом је оспорио очинство Ц. Х. Домаћи суд је одбацио тужбу као застарјелу. Закључио је да је ступањем на снагу новог Грађанског закона којим се укида стари Породични закон, између осталог, предвиђено да поступак за поништење очинства може да се покрене у року од годину дана од дана када је дотично лице сазнало за те чињенице. Према мишљењу суда, будући да је дјевојчица Ц. била тужитељица у поступку, почетак рока од годину дана био је дан када је орган старатељства именовао старатеља ad litem. Суд је констатовао да поступак у вези с утврђивањем очинства подносиоца представке у односу на дјевојчицу Ц. није прекинуо законски рок од годину дана.

Подносилац представке се жалио Европском суду на немогућност да му се призна очинство у односу на његову кћер јер су домаћи органи били неефикасни у вођењу поступка. Позвао се на члан 8 Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је притужбу подносиоца представке испитао из угла позитивних обавеза државе према члану 8 Европске конвенције.

У погледу начина на који је вођен поступак за утврђивање очинства, Европски суд је истакао да, након што је ДНК тестом утврђено да је подносилац представке отац дјевојчице Ц., подносилац представке је тражио да се његово очинство региструје без одлагања. Међутим, домаће законодавство му то није дозвољавало без пристанка мајке, чак и ако је то у најбољем интересу дјетета. Напротив, власти су поново регистровале господина Ц. Х. као оца дјетета, иако се његова изјава о очинству косила с утврђеним чињеницама. Такав приступ онемогућио је подносиоцу представке да му се призна очинство упркос коначној судској одлуци којом је утврђено да је он биолошки отац дјетета. Такође, подносилац представке је спријечен да покрене управни поступак за рјешавање породичног статуса дјетета будући да је статус оца дјевојчице Ц. већ био уписан у матичну књигу. Европски суд је указао да су, упркос претходном закључку да је утврђивање очинства у интересу дјевојчице Ц., домаћи органи извршили нову процјену која је дала исти резултат као и раније. Домаће власти су закључиле да су несигурност и опречне информације о њеном поријеклу негативно утицале на психу и емоционални развој дјевојчице Ц., што је изискивало неопходно разјашњење њеног породичног статуса. Домаћим властима било је потребно три године да изнова ријеше питање најбољег интереса дјетета те да именују и упуте старатеља ad litem који заступа интересе дјетета да покрене поступак за поништење очинства Ц. Х. и утврђивање очинства подносиоца представке. Европски суд је даље указао да су одредбе закона дозвољавале оспоравање претпоставке очинства у року од годину дана од дана када је дотично лице сазнало за те чињенице. Међутим, будући да те одредбе нису дозвољавале било какво друго оправдање за пропуштање рока, оне нису обухватале ситуацију подносиоца представке у којој је грађанска тужба одбачена као застарјела због пропуста старатеља којег је именовала држава.

Европски суд је подсјетио да, према Конвенцији, одговорност државе може да настане у односу на дјела свих њених органа, агената и службеника, те тако и у односу на старатеља ad litem именованог да заступа дјевојчицу Ц. Европски суд је истакао да је старатељ требало да слиједи све правне лијекове неопходне за рјешавање породичног статуса дјевојчице Ц. Тиме што то није урадио на вријеме, односно прије истека релевантног рока, он је практично подносиоца представке лишио могућности да успостави правни однос са својим дјететом.

Европски суд је констатовао да је домаће законодавство садржавало неке заштитне мјере које омогућавају испитивање свих интереса прије било какве одлуке о покретању поступка која би могла да утиче на породични статус дјетета. Међутим, мало пажње је посвећено практичној примјени тих заштитних мјера у односу на подносиоца представке, а и поступање власти у његовом случају није обезбиједило то да његова права и интереси буду размотрени. Европски суд је указао на одлуке које су доносили домаћи органи, а којима су поништавани ранији закључци, затим одлуке које су биле очигледно неспојиве са чињеничним стањем конкретног случаја и, коначно, на понашање старатеља ad litem, посебно у недостатку било каквог директно доступног поступка којим би подносилац представке могао да тражи утврђивање свог законског очинства.

Европски суд је испитао начин на који су сви ти елементи заједно утицали на ситуацију подносиоца представке и закључио да, чак и имајући у виду поље слободне процјене остављено држави, подносиоцу представке није обезбијеђено поштовање његовог породичног живота, на шта је он имао право према Европској конвенцији. Суд је утврдио да је дошло до кршења члана 8 Европске конвенције.