Задржавање интернет комуникације • Законски захтјев „организаторима интернет комуникација“ да похрањују и чувају интернет комуникације и повезане комуникационе податке, тијелима за спровођење закона или безбједносним службама обезбјеђују приступ тим подацима и дешифрују шифровану комуникацију • Кршење члана 8 Конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке био је корисник Telegrama, апликације за размјену порука која је у јуну 2017. године у посебном јавном регистру означена као „Интернет организатор комуникација“ (у даљњем тексту: ИОК). ИОК је по закону обавезан да чува све комуникационе податке у трајању од годину дана и садржај свих комуникација у трајању од шест мјесеци и да их достави органима за спровођење закона или службама безбједности у околностима одређеним законом, заједно с информацијама потребним за дешифровање електронских порука ако су шифроване.

Федерална служба безбједности (у даљњем тексту: ФСБ) је у јулу 2017. године од Telegrama затражила да открије техничке информације које би олакшале „дешифровање комуникације од 12. јула 2017. године у вези с корисницима Telegrama који су осумњичени за активности повезане с тероризмом“.

Telegram је одбио да се повинује налогу за откривање, уз образложење да је технички немогуће да се он изврши без стварања backdoora који би ослабио механизам шифровања за све кориснике.
Подносилац представке је у марту 2018. године заједно са још тридесет четири лица оспорио налог за откривање пред судом. Тужиоци су тврдили да би обезбјеђивање кључева за шифровање, како захтијева ФСБ, омогућило дешифровање комуникација свих корисника.

Окружни суд је 22. марта 2018. године одбацио тужбу као неприхватљиву налазећи да оспорени налог за објављивање није утицао на права тужилаца. Одлуку је потврдио Градски суд у Москви.

Судија Градског суда у Москви је 10. септембра 2018. године одбио да упути касациону жалбу коју је подносилац представке поднио на разматрање пленарном сазиву тог суда не налазећи знатне повреде материјалног или процесног права које су утицале на исход поступка. Врховни суд Руске Федерације је 16. јануара 2019. године одбио касациону жалбу подносиоца представке.

Позивајући се на чл. 8 и 13 Конвенције, подносилац представке се жалио на законски захтјев за похрањивање, просљеђивање и дешифровање података, те на недостатак ефикасног правног лијека за ову притужбу на националном нивоу.

Оцјена Европског суда

• Потенцијални приступ похрањеним подацима за потребе циљаног тајног надзора

У вези са законским захтјевом да се органима за спровођење закона или службама безбједности дозволи приступ похрањеним подацима на њихов захтјев, Европски суд је поновио да приступ подацима у појединачним случајевима мора да буде праћен, mutatis mutandis, истим мјерама заштите као и тајни надзор. Европски суд је примијетио да у Русији, према домаћем закону, није потребно да органи за спровођење закона покажу судско овлашћење пружаоцу комуникационих услуга прије него што добију приступ комуникацији лица. Стога органи за спровођење закона имају директан даљински приступ свим интернет комуникацијама и повезаним комуникационим подацима.

У предмету Roman Zakharov (пресретање мобилних телефонских комуникација) Европски суд је утврдио да руске законске одредбе које уређују мјере тајног надзора не испуњавају захтјев „квалитета закона“ јер немају адекватне и ефикасне гаранције против самовоље и ризика од злоупотребе. Стога нису биле у стању да „мијешање“ задрже на ономе што је „нужно у демократском друштву“. Конкретно, Европски суд је утврдио да околности у којима су јавне власти биле овлашћене да прибјегну мјерама тајног надзора у сврху откривања, спречавања и истраге кривичних дјела или заштите руске националне, војне, економске или еколошке безбједности нису дефинисане довољно јасно. Процедуре одобравања не могу обезбиједити да се мјере тајног надзора одређују само када су „неопходне у демократском друштву“. Дјелотворност правних лијекова нарушена је изостанком обавјештења у било којем тренутку тајног надзора или адекватног приступа документима који се односе на тајни надзор.

Европски суд је истакао да не види разлог да донесе другачији закључак у овом случају, те сматра да домаћи закон у конкретном случају не предвиђа адекватне и довољне мјере заштите од злоупотребе у вези с приступом органа за спровођење закона интернет комуникацијама и сродним комуникационим подацима које чува ИОК у складу са Законом о информацијама.

• Законски захтјев за дешифровање комуникација

У погледу захтјева да се безбједносним службама подносе информације које су потребне за дешифровање електронских комуникација ако су шифроване, Европски суд примјећује да су међународна тијела тврдила да шифровање пружа снажну техничку заштиту од незаконитог приступа садржају комуникација и стога се користи као средство заштите права на поштовање приватног живота и приватности преписке. У дигиталном добу, техничка рјешења за обезбјеђење и заштиту приватности електронских комуникација, укључујући мјере за шифровање, доприносе обезбјеђивању уживања других основних права, какво је, између осталих, слобода изражавања.

Европски суд је закључио да у овом случају законска обавеза ИОК-а да дешифрује „с краја на крај“ шифровану комуникацију представља ризик да пружаоци таквих услуга ослабе механизам шифровања за све кориснике, па, сходно томе, није пропорционална легитимним циљевима којима се тежи.

Европски суд је у коначници закључио да оспорено законодавство ‒ које предвиђа задржавање интернет комуникација свих корисника, директан приступ безбједносних служби похрањеним подацима без одговарајућих заштитних мјера против злоупотребе и захтјев за дешифровањем шифроване комуникације – не може да се сматра неопходним у демократском друштву. У мјери у којој то законодавство, на општем основу и без довољних заштитних мјера, допушта јавним тијелима приступ садржају електронских комуникација, оно нарушава саму суштину права на поштовање приватног живота према члану 8 Конвенције. Тужена држава је стога прекорачила сваку прихватљиву слободу процјене у том погледу. Према томе, дошло је до повреде члана 8 Конвенције.