Приватни живот • Несразмјерно протјеривање у комбинацији с дванаестогодишњом забраном поновног уласка • Кршење члана 8 Европске конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Подносилац представке рођен је у Авганистану. У доби од пет година дошао је у Данску. Као малољетник (у доби између 15 и 18 година), два пута је условно осуђен за кривично дјело насиља. Као пунољетно лице је више пута кажњен због крађе, вандализма, кршења Закона о контролисаним супстанцама и Закона о саобраћају (2015. и 2016. године).
Окружни суд у Данској је 2019. године подносиоца представке осудио на годину и два мјесеца затвора због посједовања канабиса намијењеног за дистрибуцију, насиља над двоје лица, посједовања ножа и управљања возилом без возачке дозволе. Осуђен је на казну затвора од једне године и два мјесеца те упозорен на ризик од протјеривања.
Подносилац представке се жалио Вишем суду истичући да се након пуштања на слободу (извјесно вријеме након одлуке Окружног суда) подвргао терапији и да је почео да студира. Виши суд га је прогласио кривим по додатној тачки за покушај пријетње, те повећао казну на годину и три мјесеца затвора. Такође је издао налог за протјеривање с дванаестогодишњом забраном поновног уласка.
Подносилац представке се жалио да је одлука Вишег суда да га протјера из Данске била у супротности са чланом 8 Конвенције.
Оцјена Европског суда
Европски суд је нагласио да је постојало мијешање у право подносиоца представке на поштовање његовог приватног живота у смислу члана 8 Конвенције, да су налог за протјеривање и забрана поновног уласка били „у складу са законом“ и да су слиједили легитиман циљ спречавања нереда и криминала.
Што се тиче питања да ли је мијешање било „неопходно у демократском друштву“, Европски суд је примијетио да су дански судови као правно полазиште узели релевантне дијелове Закона о странцима, Кривичног закона и критеријуме који се примјењују у процјени пропорционалности, као и релевантну праксу Европског суда. Европски суд је у наставку испитао да ли су домаћи судови навели и испитали „веома озбиљне разлоге“ приликом оцјењивања случаја протјеривања подносиоца представке.
Европски суд је истакао да је Виши суд дао посебну тежину озбиљности почињеног дјела и изреченој казни будући да су кривична дјела била такве природе да су могла имати озбиљне посљедице по животе других. Такође је узео у обзир да је подносилац представке имао пет година када је стигао у Данску и да је тамо законито боравио отприлике осамнаест година.
У вези с „временом које је протекло од почињења кривичног дјела и понашањем подносиоца представке у том периоду“ подносилац представке је Вишем суду изјавио да је након пуштања на слободу био подвргнут терапији и да је поново почео да студира, међутим, Виши суд се том чињеницом није бавио у својој пресуди.
Када је ријеч о критеријумима чврстоће друштвених, културних и породичних веза, Виши суд их је узео у обзир нагласивши да су везе подносиоца представке с Данском биле јаче од његових веза с Авганистаном, али је утврдио да му неће недостајати основни увјети за успостављање живота у земљи поријекла.
У вези с трајањем налога за протјеривање Европски суд је нагласио да је у својој пракси утврђивао да је таква забрана несразмјерна уколико је неограниченог трајања, док је у другим случајевима сматрао да је ограничено трајање налога фактор који претеже у корист његове пропорционалности. Један од елемената у вези с тим је и да ли је кривично дјело које је довело до налога за протјеривање било такве природе да је лице представљало озбиљну пријетњу јавном реду.
У овом случају Европски суд није довео у питање закључак да је дјело подносиоца представке које је довело до налога за протјеривање било такве природе да је представљао озбиљну пријетњу јавном реду у то вријеме. Међутим, примијетио је да су се прије предметног случаја − осим два кривична дјела која је починио као малољетник а која су укључивала насиље − кривична дјела која је подносилац представке починио као одрасло лице односила на вандализам, крађу, саобраћајне прекршаје и кршење закона о контролисаним супстанцама, што је резултирало новчаним казнама, а ниједно од њих није указивало да је подносилац представке генерално представљао пријетњу јавном реду. Европски суд је примијетио да подносилац представке раније није био упозорен на ризик од протјеривања нити му је дат условни налог за протјеривање, као и да је био подвргнут терапији те да је, након што је одслужио казну и пуштен на слободу, поново почео да студира, а што Виши суд није узео у обзир у свом образложењу.
Европски суд је даље истакао да, упркос чињеници да претходне осуде подносиоца представке нису указивале на то да он генерално представља пријетњу јавном реду, није добио никаква претходна упозорења о ризику од протјеривања и да је покушао да се реинтегрише у друштво, те, иако му је у овом случају изречена релативно блага казна, Виши суд је, у складу с важећим законодавством, одлучио да комбинује протјеривање подносиоца представке са забраном поновног уласка на дванаест година. Виши суд није узео у обзир дискреционо право да скрати трајање забране, посебно имајући у виду да је подносилац представке стигао у Данску као веома млад и да је тамо законито боравио осамнаест година, чиме је остварио веома јаке везе с Данском, док његове везе с Авганистаном готово да нису постојале.
Европски суд је закључио да је протјеривање подносиоца представке у комбинацији са забраном поновног уласка у трајању од дванаест година било несразмјерно, на основу чега је закључио да је дошло до повреде члана 8 Конвенције.
