Породични живот • Ограничење контаката подносиоца представке са четверогодишњим сином и супругом током њиховог боравка у истом затвору • Није утврђено кршење члана 8 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

Подносилац представке и његова супруга служили су затворске казне након што су осуђени на три године и девет мјесеци затвора за помагање и подржавање терористичке организације. Подносилац представке је током боравка у затвору Amasya поднио захтјев да буде пребачен у затвор Гебзе, у којем се налазила његова супруга заједно с њиховим четверогодишњим сином (турско законодавство је предвиђало да дјеца млађа од шест година којима је потребна брига могу да бораве с мајком у затвору). Захтјев подносиоца представке је одобрен. Одлучујући о захтјеву подносиоца представке да се предузму мјере које би му омогућиле да проводи више времена са својим сином, затворски Одбор за посматрање је одлучио да му се дозволи физички контакт са сином једном седмично у трајању од једног сата у простору за посјете и у вријеме предвиђено за бесконтактне посјете. Даље је одлучио да дијете и родитељи могу да се састају један сат током мјесечних посјета. Судија за извршење, којем је подносилац представке упутио исти захтјев, сматрао је да је одлука Одбора за посматрање у складу са законом. Жалба подносиоца представке на ту одлуку је одбијена. Подносилац представке је 26. јуна 2010. године пуштен из затвора. Супруга подносиоца представке је наставила да служи казну до 17. октобра 2011. године, када је пуштена на слободу.

Подносилац представке се жалио да му националне власти нису дозволиле да проводи довољно времена са својим четверогодишњим сином и супругом док су били у истом затвору не позивајући се ни на један члан Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

На основу принципа iura novit curia, Европски суд је наводе подносиоца представке испитао у склопу члана 8 Европске конвенције.

Европски суд је указао да ограничења контаката наметнута подносиоцу представке представљају мијешање у његово право на поштовање породичног живота, те да није спорно да је то мијешање било у складу са законом и да је тежило легитимним циљевима заштите права. У погледу питања да ли је спорно мијешање било неопходно у демократском друштву Европски суд је подсјетио да у случајевима који укључују бригу о дјеци и ограничење контакта интереси дјетета морају бити испред свих других. Такође је истакао да сама чињеница да је породична заједница одржана (јер је читава породица у притвору) не гарантује неопходно поштовање права на породични живот. Даље, члан 8 Европске конвенције захтијева од држава да узму у обзир интересе затвореника и чланова његове или њене породице и да их процјењују у околностима сваког случаја.

Што се тиче питања да ли су у конкретном случају националне власти успоставиле правичну равнотежу између интереса који су у питању, придајући посебну важност најбољем интересу дјетета, Суд узима у обзир да су у вријеме догађаја и подносилац представке и његова супруга служили затворске казне након кривичне осуде. Суд је навео да је подносилац представке одмах након пребацивања у затвор Гебзе поднио захтјев домаћим властима тражећи да предузму одређене мјере како би му омогућиле да проводи више времена са својим сином. Иако су затвореници имали право на контактне посјете са члановима породице само једном мјесечно у складу с релевантним Правилником о праву на посјете, одлука Одбора за посматрање омогућила је подносиоцу представке контакт са сином четири пута мјесечно.

Што се тиче процеса одлучивања, Европски суд је сматрао значајним да су чланови Одбора за посматрање били затворски љекар, учитељ и психолог, који су били у најповољнијој позицији да процијене најбољи интерес дјетета јер су били у непосредном контакту с њим и упознати су с условима у затвору. С обзиром на релевантну законску регулативу и чињеницу да је дијете боравило у женском дијелу затвора са својом мајком, Одбор за посматрање је предузео мјере да се подносиоцу представке омогући да сваке седмице проводи вријеме са својим сином, а цијелој породици да се поново окупља сваког мјесеца. Суд је навео да је подносилац представке такође имао могућност да уложи приговоре на одлуку управе затвора и да своје додатне захтјеве за контакт са својим сином изнесе пред судију за извршење и поротни суд.

Европски суд је даље указао да међу странама није спорно да су права на посјете подносиоцу представке проширена и да у пракси није било ограничења која су поставиле националне власти у погледу уживања тих права на контакт. Међутим, чак и под претпоставком да, како наводи подносилац представке, та прилика није могла да се искористи у пракси јер је дијете емоционално реаговало на процедуру његовог пребацивања унутар затвора, Европски суд је сматрао да су домаће власти, у околностима тог предмета, дозвољавајући подносиоцу представке да његов син буде с њим у зони за посјете један сат током бесконтактних посјета једном седмично и да се састаје са својом супругом и сином један сат током мјесечних посјета, предузеле све неопходне кораке који су од њих разумно могли да се очекују. Европски суд сматра да, имајући у виду затворски контекст, подносилац представке није показао на које друге начине је могао да проведе више времена са својим сином током свог скоро осмомјесечног боравка у истом затвору. Европски суд сматра да је у посебним околностима конкретног случаја успостављена правична равнотежа између супротстављених интереса те да су националне власти предузеле значајне мјере у доброј вјери да одбране најбоље интересе дјетета и да омогуће подносиоцу представке да одржава редовне контакте са својим сином. Утврђено је да није дошло до повреде члана 8 Европске конвенције.