Немогућност подноситељице представке, која је усвојена као дијете, да добије информације о свом биолошком поријеклу, као ни здравствене податке о биолошким родитељима • Пропуст да се успостави равнотежа између супротстављених интереса • Кршење члана 8 Европске конвенције  

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке је 19. априла 2017. године од Центра за социјални рад у Скопљу (у даљњем тексту: Центар) тражила информације о свом потпуном усвојењу. Навела је да су јој 2014. године дијагностиковани депресивни анксиозни поремећај и проблеми с говором те да су љекари тражили информације о медицинској историји њене породице како би утврдили да ли има насљедну болест, при чему је она тражила копију цијелог досјеа о усвојењу. Центар је подноситељицу обавијестио да за наведено треба да се обрати Комисији за усвојење (у даљњем тексту: Комисија), која је била у саставу Министарства рада и социјалне политике (у даљњем тексту: Министарство).

Подноситељица представке је 1. јуна 2017. године поново упутила исти захтјев Центру. Центар је 13. јуна 2017. године обавијестио подноситељицу да су, према члану 123-а Породичног закона, подаци о обављеним усвојењима службена тајна, што онемогућује размјену таквих информација. У писму од 25. јуна 2017. године Комисија је подноситељицу представке обавијестила да су, према члану 113 Породичног закона, потпуним усвојењем усвојенику и усвојиоцу дата права и обавезе које су имали изворни крвни сродници, чиме су престала сва права и обавезе између усвојеника и његове биолошке породице, а према члану 123-а Породичног закона, информација о обављеном усвојењу била је службена тајна.

Подноситељица представке је 3. јула 2017. године поново од Центра тражила да донесе званичну одлуку. Центар ју је 11. јула 2017. године обавијестио да то не може учинити позивајући се, између осталог, на одредбу Закона о општем управном поступку којом се дефинише принцип сразмјерности у управном поступку те на члан 123-а Породичног закона. Подноситељица представке се 31. јула 2017. године жалила Министарству. Комисија ју је 24. августа 2017. године обавијестила да Центар сматра да се захтјев подноситељице не односи на питање о коме ће се одлучивати у складу с Породичним законом. У одговору на још два захтјева подноситељице представке Комисија ју је обавијестила да ни она ни Центар не могу да донесу званичну одлуку.

Подноситељица представке је 16. маја 2018. године поднијела тужбу Управном суду против Министарства. Жалила се да ни Центар ни Комисија нису донијели званичну одлуку о њеном захтјеву те тврдила да је Комисија погријешила у примјени Породичног закона јер он није био на снази у вријеме када је она усвојена. Управни суд је 13. јула 2018. године одбио тужбу сматрајући да није било пропуста органа управе. Утврдио је да су власти исправно обавијестиле подноситељицу представке да су, према члану 123-а Породичног закона, тражене информације службена тајна и да се то питање не тиче права загарантованих Породичним законом. Виши управни суд је 2020. године потврдио претходну одлуку.

Позивајући се на члан 8 Конвенције, подноситељица представке је истакла да није могла да добије информације о свом усвојењу, које је тражила превасходно ради здравља.

Оцјена Европског суда

Европски суд је поновио да лица која као и подноситељица представке настоје да утврде своје поријекло имају витални интерес, заштићен Конвенцијом, да добију информације неопходне за откривање истине о важном аспекту њиховог личног идентитета. Подноситељица представке је такође имала интерес да добије информације релевантне за њено здравље.

Европски суд је примијетио да домаће власти нису покушале да утврде да ли су биолошки родитељи подноситељице представке или њени усвојиоци изразили жељу да њено усвојење остане тајно. С друге стране, Европски суд је истакао да постоји и општи интерес, а то је заштита здравља биолошких мајки које очекују да подаци о њима и њиховој дјеци у фази трудноће и порођаја остану тајни.

Што се тиче границе слободне процјене која се даје домаћим властима, Европски суд је примијетио да је, с једне стране, приступ усвојене дјеце подацима о њиховом биолошком поријеклу осјетљиво морално и етичко питање које укључује успостављање равнотеже између приватних и јавних интереса, те би стога држави требало дати ширу слободу процјене. С друге стране, право на идентитет, које укључује и право на познавање свога поријекла, саставни је дио појма приватног живота. У таквим случајевима потребна је посебно ригорозна контрола како би се одвагали супротстављени интереси, што сужава границу процјене.

Европски суд је даље примијетио да су и управни органи и судови на два нивоа надлежности одбили захтјев подноситељице представке за информацијама о њеном поријеклу. При томе су се само позвали на члан 123-а Породичног закона који је предвиђао тајност података о усвојењима. Иако су се позвали и на Закон о општем управном поступку, којим је успостављен принцип пропорционалности у управним стварима, нису изричито идентификовали конкурентне интересе у том питању нити су их уравнотежили с интересима подноситељице представке. Уопште се нису осврнули на њен аргумент у вези с потребом да добије информације о медицинској историји њених биолошких родитеља.

Што се тиче самог члана 123-а Породичног закона, Европски суд је примијетио да ова одредба све податке о обављеним усвојењима категорише као службену тајну, те не предвиђа могућност добијања информација (о породичној/медицинској историји) које се тичу биолошког поријекла, усвојења или дјетињства. Надаље, не предвиђа изузетак из медицинских разлога, што спречава домаће власти да процијене аргументе подноситељице представке о наводној потреби за добијањем здравствених података.

Европски суд је имао на уму да у погледу питања опште политике, а посебно у погледу сложених друштвених питања, посебан значај треба дати улози националног законодавства. Међутим, у овом случају нема доступних информација о законодавном процесу који је резултирао измјенама и допунама Породичног закона којима се уводи правило тајности предвиђено чланом 123-а. Конкретно, нису доступне информације о томе да ли су и како законодавне власти уравнотежиле супротстављене интересе у питању.

У вези с тврдњом Владе да је подноситељица представке усвојена процедуром „потпуног усвојења“, Европски суд је истакао да је, према члану 123-а Породичног закона, врста усвојења („потпуно“ или „дјелимично“) била ирелевантна из перспективе приступа информацијама о усвојењу јер су такве информације биле службена тајна без обзира на врсту усвојења. У сваком случају, чињеница да је подноситељица представке усвојена процедуром „потпуног усвојења“ не ослобађа аутоматски домаће власти од обавезе балансирања супротстављених интереса у питању.

Европски суд је закључио да домаће власти нису успјеле да успоставе равнотежу између супротстављених интереса у питању, чиме су прекорачиле границу слободне процјене која им је дата. Утврдио је повреду члана 8 Европске конвенције.