Приватни живот • Кажњавање подноситељице представке због просјачења • Члан 8 примјењив на право на обраћање другима за помоћ • Озбиљна, аутоматска и готово неизбјежна санкција која је нарушила људско достојанство изузетно рањивог лица које се бави просјачењем да би преживјело • Одсуство детаљног судског испитивања конкретне ситуације подноситељице представке • Несразмјерна мјера у борби против организованог криминала и заштита права пролазника, становника и власника предузећа • Могућност мање рестриктивних мјера • Прекорачење границе слободне процјене • Кршење члана 8 Конвенције

Чињенице

Подноситељица представке је румунска држављанка Violeta-Sibianca Lăcătuş. Припадница је ромске заједнице.

У немогућности да пронађе посао подноситељица представке је 2011. године почела да тражи милостињу на јавним саобраћајницама у Женеви. Подноситељици представке је издат прекршајни налог којим јој је наложено да плати новчану казну у износу од 100 CHF (приближно 93 евра) због просјачења. Током наредне двије године против подноситељице представке су издати прекршајни налози којим јој је наложено плаћање још осам новчаних казни у истом износу. Подноситељица представке је такође два пута задржана у полицијском притвору на три сата. У коначници, суд у кантону Женева ју је прогласио кривом за просјачење и наложио јој да плати новчану казну у износу од 500 CHF (приближно 464 евра). Подноситељица представке је није могла платити, па је новчана казна замијењена казном затвора од пет дана.

Наводи подноситељице представке

Позивајући се на члан 8 Европске конвенције, подноситељица представке је навела да је забрана просјачења на јавним мјестима представљала неприхватљиво мијешање у њен приватни живот јер јој је тиме онемогућено да обезбиједи минимално издржавање имајући у виду да није имала друге изворе прихода и да их тешко може зарадити.

Оцјена Европског суда

У склопу питања да ли предметна жалба спада у обим члана 8 Европске конвенције, Европски суд је, прије свега, нагласио да никада раније није одлучивао о томе да ли лице кажњено за просјачење може тражити заштиту према члану 8 Европске конвенције. Даље је подсјетио да „приватни живот“ обухвата различите аспекте физичког и социјалног идентитета појединца, право на лични развој и успостављање и одржавање односа с другим људима и спољним свијетом. Европски суд је такође нагласио да је људско достојанство, које је често спомињано у контексту чл. 3 и 8 Европске конвенције, озбиљно угрожено уколико лице нема довољно средстава за живот, те да се просјачењем усваја одређени начин живота како би се превладала нехумана и беспомоћна ситуација. Имајући у виду да је подноситељица представке била сиромашна, неписмена и незапослена, те да није примала социјалну помоћ, нити је имала некога ко ју је издржавао, Европски суд је прихватио да је просјачење био једини начин којим би подноситељица представке себи обезбиједила средства за живот. Забраном просјачења генерално и изрицањем новчане казне, заједно са затворском казном због непоштовања изречене казне, подноситељица представке је спријечена да контактира с другим људима како би „добила помоћ“, што је био један од начина на који она може да задовољи своје основне потребе. Коначно, Европски суд је утврдио да право обраћања другима за помоћ чини суштину права заштићеног чланом 8 Конвенције те је члан 8 Европске конвенције примјењив на конкретан случај.

У меритуму ствари Европски суд је утврдио да је дошло до мијешања у остваривање правâ подноситељице представке заштићених чланом 8 Европске конвенције те да је мијешање било законито. У погледу питања постојања легитимног циља Европски суд је, између осталог, сматрао ваљаним аргумент који се односи на борбу против феномена искоришћавања лица, а нарочито дјеце, те је закључио да је мијешање a priori било усмјерено на легитимне циљеве, односно на одбрану поретка и заштиту права других.

Анализирајући питање неопходности мијешања, Европски суд је утврдио сљедеће:

„Санкционисање људи који се баве просјачењем на основу Кривичног закона Женеве је била радикална мјера која је захтијевала солидно оправдање и посебно озбиљну контролу судова овлашћених за спровођење оцјене интереса о којима је ријеч. Закон такође кажњава просјачење генерално, не узимајући у обзир рањивост починиоца, природу просјачења, мјесто гдје се то ради те да ли починилац припада криминалној мрежи или не.“

Европски суд је посебну пажњу посветио питању одмјеравања интереса. У контексту тог питања истакао је да је у вези с интересом подноситељице представке да се бави просјачењем неспорно да она долази из изузетно сиромашне породице, да је неписмена, да нема посао и да не прима социјалну помоћ. Такође, не постоје докази да је издржава треће лице. Стога је у ситуацији очигледне рањивости подноситељица представке имала право, својствено људском достојанству, да изрази своју невољу и да покуша ријешити свој проблем просјачењем. Што се тиче природе и тежине казне, Европски суд је истакао да је подноситељици представке наложено да плати новчану казну од 500 CHF, која ће се у случају неплаћања замијенити казном затвора од пет дана. Како није била у стању да плати тај износ, подноситељица представке је заправо одслужила затворску казну. Мјера ове врсте, како је истакао Европски суд, морала је бити оправдана чврстим разлозима у јавном интересу, којих у овом случају није било.

У погледу интереса власти за изрицање оспорене мјере због заштите права пролазника, становника или власника трговина, Европски суд је истакао да власти нису оптужиле подноситељицу представке да се упустила у агресивне или наметљиве облике просјачења или да су је треће стране пријавиле полицији. Европски суд се сложио с мишљењем извјестиоца Уједињених нација за екстремно сиромаштво и људска права да интерес да се сиромаштво учини мање видљивим и привуку инвестиције није легитиман из перспективе људских права. Суд се такође није сложио с аргументом Савезног суда да мање рестриктивне мјере не би постигле исти или упоредив резултат.

Коначно, Европски суд је закључио да санкција изречена подноситељици представке није представљала мјеру сразмјерну ни циљу борбе против организованог криминала нити заштити права пролазника, становника и власника трговина. Кажњавање подноситељице представке, која је изразито рањиво лице, у ситуацији када је врло вјероватно да није имала друга средства за живот и, према томе, није имала другог избора осим просјачења да би преживјела, утицало је на њено људско достојанство и саму суштину права заштићених чланом 8 Европске конвенције. Због тога је тужена држава прекорачила слободу процјене коју је уживала у овом случају. Стога, мијешање у права подноситељице представке заштићена чланом 8 Европске конвенције није било „неопходно у демократском друштву“ у смислу члана 8 став 2.