Приступ суду • Немогућност судске ревизије одлуке којом се одбија именовање кандидаткиње на судијску функцију • Кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице

Подноситељка представке је адвокат у Грузији са више од двадесет година искуства. У периоду од 1999. до 2005. године радила је као судија у Апелационом суду у Тбилисију. Подноситељка представке је шест пута учествовала на конкурсима за упражњена судијска мјеста. Све њене пријаве биле су неуспјешне. Након једног од конкурса за судијску функцију подноситељка представке и двоје неуспјешних кандидата поднијели су уставну тужбу Уставном суду. Уставни суд је одбио наведену тужбу закључивши да је новим измјенама и допунама Закона о судовима, стварањем новог правног лијека, суштински ријешено питање које су подносиоци покренули. Наиме, новим законским измјенама остварено је уставно право подносилаца тужбе на приступ суду оснивањем Савјета за ревизију судијских именовања (Савјет за ревизију) који је имао надлежност за разматрање жалби које се односе на наводно самовољно одбијање именовања на судијску функцију. Високи судски савјет (ВСС) расписао је нови конкурс за избор судија и подноситељка представке пријавила се за упражњено мјесто судије у апелационом суду. Подноситељка представке обавијештена је да је њена пријава за упражњено мјесто одбијена јер није прешла минимални бодовни праг. Подноситељка представке поднијела је жалбу Савјету за ревизију тражећи поништење одлуке ВСС-а. Жалба је одбачена због ненадлежности.

Наводи подноситељке представке

Подноситељка представке жали се на повреду права на приступ суду због немогућности судске ревизије одлуке којом се одбија њено именовање на судијску функцију. Позвала се на члан 6 став 1 Европске конвенције.

Оцјена Суда

Европски суд је истакао да оно што је било у средишту релевантног поступка није било право на именовање на мјесто судије, како је навела влада, већ право на правичан поступак у разматрању пријаве бившег судије на конкурс за мјесто судије. Узимајући у обзир релевантан домаћи правни оквир, како га тумачи Уставни суд, Европски суд је сматрао да је несумњиво постојало „право“ признато грузијским законом на правичан поступак у конкурсима за судијску функцију, укључујући право на заштиту од произвољне и дискриминаторне одбијенице. Према мишљењу Европског суда, у овом предмету главна тачка неслагања је тренутак у којем је ово право ступило на снагу.

„Ескелиненов тест“

Што се тиче првог услова „Ескелиненовог теста“, то јест да ли је у конкретном случају национални закон „изричито искључио“ приступ суду за дотично радно мјесто или категорију особља, Европски суд је указао да је Уставни суд одбацио уставну жалбу подноситељке представке закључујући да је новим законским измјенама и допунама реализовано њено уставно право на приступ суду оснивањем Савјета за ревизију, који има надлежност да разматра жалбе у вези с наводним произвољним одбијањем именовања на судијску функцију. Европски суд је истакао да би се могло рећи да је Уставни суд створио легитимно очекивање за подноситељку представке да ће њене притужбе везане за конкурс за судијску функцију преиспитати Савјет за ревизију.

У таквим околностима, с обзиром на текст релевантних одредби Закона о судовима, као и на одлуку Уставног суда, Европски суд није могао да закључи да је домаћи закон садржавао изричито искључење приступа суду за врсту спора о којем је ријеч. У овом случају постојала је само једна одлука која је претходила предмету подноситељке представке, а у којој је Савјет за ревизију, на основу надлежности, одбацио жалбу неуспјешног кандидата за судијску функцију против ВСС-а. Међутим, та одлука је била лишена „свеобухватне и детаљне анализе“ релевантног домаћег законодавства кроз призму судске праксе Европске конвенције и релевантних међународних стандарда. Напомињући да његова улога није рјешавање проблема у тумачењу домаћег законодавства, Европски суд није могао да закључи да је национални закон који је на снази од доношења законских измјена и допуна искључио приступ суду за спор подноситељке представке. Међутим, чак и ако би се прихватио владин аргуменат да домаћи закон изричито искључује приступ суду, Европски суд је нагласио да се и даље мора увјерити да је искључење било оправдано „објективним разлозима у интересу државе”, те је наставио с испитивањем другог услова теста.

Узимајући у обзир посебне околности овог предмета, Европски суд је истакао да се за искључење подноситељке представке из конкурса, кандидаткиње за судијску функцију која је испуњавала законске услове за приступ, у недостатку било какве судске ревизије ове одлуке, не може сматрати да је у интересу правне државе. У вези с тим, Европски суд је упутио на релевантне међународне стандарде, који такође наводе да би свака одлука која се односи на избор и каријеру судија, или барем поступак по којем се таква одлука доноси, требало да буде подложна судском преиспитивању те истакао да у конкретном случају други услов из „Ескелиненовог теста“ није испуњен. Европски суд је закључио да је члан 6 Европске конвенције примјењив у свом грађанском дијелу.

У погледу основаности, Европски суд је указао да Савјет за ревизију није разматрао меритум жалбе подноситељке представке на одбијање њене кандидатуре за судијску функцију, већ је жалбу прогласило недопуштеном због ненадлежности. Европски суд је даље указао да је подноситељка представке ушла у ужи избор за конкурс на основу свог пријавног обрасца, да је прошла провјеру прошлости, да су је интервјуисали чланови ВСС-а те да је оцијењена на основу критеријума стручности и интегритета. Искључујући из судске ревизије све претходно наведене фазе конкурса, чини се да Савјет за ревизију није у потпуности размотрио став Уставног суда који је навео да, према Уставу, право на образложену одлуку подразумијева да адекватни разлози треба да буду наведени током цијелог конкурсног поступка и да, иако је именовање судија била уставна надлежност ВСС-а, право на правично суђење подразумијева да се све одлуке (акти) тијела јавне власти којима се крше људска права побијају на суду.

Европски суд је закључио да је Савјет за ревизију, лишавајући се надлежности да размотри жалбу подноситељке представке на одлуку ВСС-а, нарушио саму суштину њеног права на приступ суду. Утврдио је да је дошло до повреде права подноситељке представке на приступ суду загарантованог чланом 6 став 1 Европске конвенције.