Претпоставка невиности • Образложење и формулације које су користили парнични судови када су одбили тужбени захтјев подносиоца представке за накнаду штете против државе након што је кривични поступак против њега обустављен због застарјелости представљали су изричито приписивање кривичне одговорности подносиоцу представке • Утврђено кршење члана 6 став 2 Конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

У конкретном случају против подносиоца представке покренут је кривични поступак због сумње да је извршио кривично дјело преваре док је био на позицији менаџера у банци. Кривични суд је промијенио правну квалификацију дјела у кривично дјело лошег управљања туђом имовином. Кривични поступак је на крају обустављен због наступања застарјелости. Подносилац представке поднио је тужбу против Министарства правде по члану 14 Закона о одговорности државе тражећи накнаду судских трошкова и изгубљених прихода. Првостепени и другостепени грађански суд су одбили тужбу подносиоца представке сматрајући да је из образложења кривичних судова било јасно да је подносилац представке починио кривично дјело и да су само објективни разлози (протек времена) спријечили судове да га осуде. Врховни суд је одбио као неприхватљиву жалбу подносиоца представке. Врховни суд је у образложењу пресуде утврдио да у складу са Законом о одговорности државе накнада штете може бити додијељена лицу против којег је кривични поступак прекинут због тога што није починио кривично дјело само: а) када је без сумње доказано да дјело није учињено, б) када дјело не представља кривично дјело или ц) када је утврђено да дјело није учинио оптужени. Уставни суд је одбио уставну жалбу подносиоца представке као очигледно неосновану. Уставни суд је у образложењу одлуке прихватио примјену per analogiam члана 12 Закона о одговорности државе, која се ослањала на дотадашњу праксу Врховног суда, те подржао закључак према којем се не може додијелити накнада штете лицу које је кривично гоњено за дјело које представља кривично дјело које је застарјелошћу изгубило свој кривични карактер. Уставни суд је утврдио да, заједно сагледане, одлуке кривичних судова и њихово обимно образложење пружају довољан основ да се закључи да је подносилац представке починио кривично дјело лошег управљања туђом имовином ослобађајући грађанске судове обавезе провођења више доказа. Дакле, закључак грађанских судова, заснован на одлукама кривичних судова, да је подносилац представке починио радњу супротно Кривичном законику је у конкретном случају представљао легитиман разлог за неодобравање тражене накнаде.

Подносилац представке се жалио да су грађански судови одбили његову тужбу за накнаду штете јер су сматрали да је починио радњу која представља кривично дјело иако је кривични поступак против њега обустављен због застарјелости. Позвао се на повреду претпоставке невиности.

Оцјена Европског суда

Кључно питање за Европски суд у овом предмету је било да ли је формулација коју су користили грађански судови представљала приписивање кривичне одговорности подносиоцу представке супротно члану 6 став 2 Конвенције. Европски суд је размотрио контекст поступка у цјелини и све његове посебне карактеристике како би утврдио да ли су грађански судови прекршили ту одредбу. У том контексту је поновио да треба обратити посебну пажњу када се формулише образложење у грађанској пресуди након обустављања кривичног поступка. Грађански судови у овом предмету били су позвани да испитају захтјев подносиоца представке за накнаду трошкова које је имао у кривичном поступку и изгубљених прихода, при чему је подносилац представке тврдио да кривично гоњење није било законито будући да није осуђен. Првостепени суд је одбио његов тужбени захтјев зато што је из образложења кривичних судова било јасно да је починио кривично дјело и да су само објективни разлози (протек времена) спријечили судове да га осуде. Такав закључак, према мишљењу Европског суда, јасно представља изјаву о кривици подносиоца представке, која је омогућила грађанском суду да примијени per analogiam члан 12 став 1 тачка б) Закона о одговорности државе. Према тој одредби, обештећење се не може додијелити лицу чије је кривично гоњење обустављено због тога што није кривично одговорно за почињено дјело, што би се, према мишљењу грађанског суда, могло изједначити с обустављањем због законског рока застарјелости, који је наступио у случају подносиоца представке.

Европски суд је закључио да су грађански судови, а углавном Врховни суд, отишли предалеко и ван граница грађанског права када су своје одлуке засновали на јасном утврђењу да су радње подносиоца представке представљале кривична дјела за која је био оптужен. Они су то учинили позивајући се на изјаве кривичног суда, без било какве обавезујуће кривичне одлуке за њих и без било каквог оклијевања или било каквог осврта на претпостављену невиност подносиоца представке. Европски суд је истакао да формулација коју су користили грађански судови не само да је била неадекватна већ је одражавала и недвосмислено мишљење тих судова да је почињено кривично дјело и да је подносилац представке крив за то дјело иако никада није био осуђен за то. Према мишљењу Европског суда, изјаве грађанских судова нису биле у складу с обустављањем кривичног поступка због истека рока застарјелости и представљале су приписивање кривичне одговорности подносиоцу представке. Коначно, Европски суд је сматрао важним да понови да према његовој устаљеној судској пракси ни члан 6 став 2, нити било која друга одредба Конвенције не дају лицу „оптуженом за кривично дјело“ право на накнаду судских трошкова или право на накнаду због законитог притвора када је поступак против тог лица обустављен. Дакле, само одбијање да се подносиоцу представке из јавних средстава исплати тражена накнада, с образложењем да обустављање кривичног поступка против њега није учинило одлуку о покретању кривичног прогона незаконитом, само по себи не би повриједило претпоставку невиности. Међутим, како је горе наведено, повреда претпоставке невиности у овом случају произлази из образложења и језика који су користили грађански судови, који су подносиоцу представке изричито приписали кривичну одговорност. Европски суд је утврдио да је дошло до повреде члана 6 став 2 Конвенције.