Кривични поступак • Искључење са суђења • Неефикасна правна помоћ • Право на личну жалбу • Нарушена општа правичност поступка • Кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице и наводи подноситељице представке

У конкретном предмету покренут је кривични поступак против подноситељице представке због кривичног дјела наношења тјелесне повреде. Током поступка Окружни суд је донио одлуку о искључењу подноситељице представке из поступка. Овај суд је истакао да је у поступку учествовао малољетни свједок и да се радило о примјени медицинских мјера принуде, те је стога одредио да се поступак настави у одсуству подноситељице представке, а да њене интересе заступа њен бранилац. Након суђења Окружни суд је изрекао пресуду којом је утврдио да је подноситељица представке починила наведено кривично дјело, али да с обзиром на форензичко-психијатријски налаз из којег произлази да је боловала од хроничне параноидне шизофреније не може бити одговорна за предметно дјело. Одређено јој је принудно лијечење у психијатријској установи под стандардним надзором. Подноситељица представке је лично поднијела жалбу против пресуде јер то није учинио њен бранилац. На рочишту по жалби, у присуству подноситељице представке, тужилац је тражио да се поступак обустави јер подноситељица представке према законским одредбама нема право да лично поднесе жалбу. Заступник подноситељице представке подржао је тужиочев став. Апелациони суд је одбацио жалбу без испитивања основаности предмета и закључио да у конкретном случају, према украјинском закону, само бранилац или законски старалац подноситељице представке има право жалбе. Виши суд за грађанска и кривична питања вратио је жалбу подноситељице представке неразмотрену из истих разлога које је навео Апелациони суд напомињући да према важећем закону подноситељица представке није имала правни основ да лично поднесе жалбу.

Подноситељица представке се жали да кривични поступак није био правичан у смислу члана 6 Конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је анализу овог предмета извршио базирајући се на сљедећим питањима: а) лично присуство, б) ефикасна правна помоћ и ц) право на жалбу.

а) Суд је указао да је у конкретном случају за правичност поступка било од суштинске важности да подноситељица представке присуствује расправи и да јој се пружи прилика да учествује у њој заједно са својим браниоцем. Суд је истакао да, иако нема апсолутни карактер, право на саслушање пред судом ужива тако истакнуто мјесто у демократском друштву и има основну вриједност за заштиту појединца од самовоље власти да сама чињеница да појединац пати од душевне болести или је проглашен пословно неспособним не може аутоматски довести до потпуне немогућности да то право и оствари. Управо рањивост ментално болесног оптуженог треба да појача потребу да се подрже његова права. У том контексту, Суд је навео да власти морају показати потребну марљивост у дјелотворном обезбјеђењу права оптуженог да буде присутан и морају дјеловати посебно пажљиво када крше то право како не би довеле ментално болесна лица у неповољан положај у односу на друге оптужене који то право уживају. Суд је истакао да у конкретном случају није увјерен да су украјинске власти извршиле ту одговорност. Према домаћем закону који је био на снази у вријеме настанка догађаја, присуство подноситељице представке није било обавезно, али је било предвиђено ако јој је њено здравствено стање омогућавало да у поступку  учествује на начин који ће јој бити од користи. Међутим, у конкретном случају из стања списа произлази да Окружни суд никада није процијенио способност подноситељице представке да учествује у поступку. Суд је такође указао да Окружни суд, како би обезбиједио правичност кривичног поступка, није ни требало да одлучује о случају подноситељице представке без сагледавања њеног понашања, провјеравања тачности њене изјаве и упоређивања те изјаве с изјавама жртве и свједока чије интересе је требало заштитити. Не разматрајући квалитет правног заступања подноситељице представке, Суд је указао да браниочево присуство током поступка није могло надокнадити немогућност подноситељице представке да изнесе свој случај тако што ће се појавити пред судом. Суд је утврдио да суђење одржано у одсуству подноситељице представке није задовољило услове правичности садржане у члану 6 став 1 Конвенције.

б) Суд је закључио да је правна помоћ која је пружена подноситељици представке била далеко од заштите права и интереса подноситељице представке јер је њен бранилац, којег је именовала држава, подржао став Тужилаштва како о суштинским питањима тако и о тако важном процедуралном питању као што је присуство подноситељице представке на суђењу. Суд је већ утврдио да је подноситељица представке неправедно лишена могућности да присуствује суђењу и изнесе своју верзију догађаја и доказе. У таквим околностима, на домаћим судовима је било да интервенишу и именују новог браниоца или да одложе расправу до тренутка када би подноситељица представке била адекватно заступана. Међутим, судови су одбацили жалбу подноситељице представке из формалних разлога ослањајући се на чињеницу да је жалбу могао да поднесе само бранилац подноситељице представке. Суд је утврдио да квалитет правне помоћи пружене подноситељици представке у овом предмету и недостатак дужне пажње домаћих судова у овом предмету нису били у складу са захтјевима из члана 6 став 1 и став 3 тачка ц) Конвенције.

ц) Суд је навео да према одредбама домаћег закона подноситељица представке као лице које је подвргнуто принудним мјерама медицинске природе није имала право да сама поднесе жалбу против пресуде, већ је то морала учинити посредством свог браниоца којег је именовала држава. Стога се чини да је одлука о томе да ли ће се жалити на одлуку Окружног суда или не била у потпуности препуштена дискреционом праву именованог браниоца. Другим ријечима, сама подноситељица представке била је лишена могућности да поднесе жалбу у вези с основаношћу оптужбе и оспори налог којим се она ставља у психијатријску болницу. Суд је указао да чињеница да подноситељица представке није имала могућност да лично поднесе жалбу није спојива са чланом 6 Конвенције који захтијева да лице оптужено за кривично дјело има право да ефективно учествује у поступку који се води против њега. Нема сумње да је могуће замислити ситуације у којима се окривљено лице због психичког стања онемогућава да остварује своја процесна права, а преношење тих права на друго лице је оправдано. Међутим, Суд не може прихватити претпостављену психичку болест подноситељице представке као имплицитно ограничење њених процедуралних права, укључујући и право на жалбу, посебно ако није било процјене њене способности да лично учествује у поступку. У околностима овог случаја, одбацивање жалбе подноситељице представке представљало је неоправдано ограничење њених процедуралних права и, сходно томе, било неспојиво са захтјевима члана 6 Конвенције.

Оцјењујући укупну правичност суђења, Суд је, имајући у виду све горе наведене факторе, а посебно неоправдано искључење подноситељице представке са суђења пред првостепеним судом, у комбинацији с неефикасном правном помоћи која јој је пружена и изостанком било каквог одговарајућег оправдања за то што јој није дозвољено да лично поднесе жалбу у кривичном предмету, закључио да су права подноситељице представке повријеђена у толикој мјери да је нарушена општа правичност поступка. Суд је утврдио повреду члана 6 став 1 и став 3 тачка ц) Конвенције.