Повећање затворске казне подносиоцу представке након касационе жалбе главног тужиоца и преиспитивање случаја након што је одслужио више од половине казне • Изостанак процјене недостатака кривичног поступка и било каквог разматрања ситуације подносиоца представке нису задовољили стандарде судске праксе Европског суда • Утврђено кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Примјеном института ванредног ублажавања подносилац представке осуђен је на казну затвора у трајању од двије године због кривичног дјела посједовања велике количине наркотика. У образложењу одлуке о казни наведено је да подносилац представке раније није био осуђиван и да није било доказа да је покушао да дистрибуира дрогу. Главни тужилац поднио је касациону жалбу тврдећи да је казна која је изречена подносиоцу представке сувише блага. Поступајући по жалби главног тужиоца, Врховни суд је утврдио да примјена ванредног ублажавања није била законски оправдана и да је изречена казна сувише блага. У образложењу пресуде наведено је да је првостепени суд пропустио да покаже да је постојао „посебно оправдан случај“ у којем би чак и најблажа казна предвиђена за предметно кривично дјело била престрога за подносиоца представке. У поновном поступку подносилац представке је осуђен на три године затвора и новчану казну. У међувремену подносилац представке је одслужио више од половине првобитно утврђене казне и био је условно пуштен на слободу. То вријеме му је урачунато у нову казну. Подносилац представке одведен је у затвор на издржавање остатка затворске казне. Након 18 мјесеци Регионални суд је наложио условно пуштање подносиоца представке на слободу без издржавања остатка од трогодишње казне затвора и одредио двогодишњи период провјере. У образложењу одлуке суд је навео да је подносилац представке већ одслужио више од половине изречене казне затвора и да његово понашање током издржавања казне није изазвало никакву забринутост, тако да је било основа за претпоставку да ће се подносилац представке док је на слободи придржавати закона и да неће поновити кривично дјело.

Подносилац представке се, између осталог, жалио на основу члана 4 став 1 Протокола бр. 7 уз Конвенцију да му је поново суђено и да је кажњен другом, већом казном након што је издржао половину првобитно изречене казне затвора и пуштен на условну слободу.

Оцјена Европског суда

Суд је указао да притужбу треба испитати на основу члана 6 Конвенције с обзиром на то да је члан 6 Конвенције примјењив у кривичном аспекту на кривичне поступке који се односе на правне лијекове који су у домаћем праву класификовани као ванредни, гдје је домаћи суд позван да утврди оптужбу.

Суд је такође указао да се представка односи на касациону жалбу коју је уложио главни тужилац након више од пет мјесеци од правоснажне осуде и навео да ту жалбу треба разликовати од касационе жалбе коју су стране у поступку могле да уложе у року од тридесет дана након правоснажне пресуде, што би представљало наставак кривичног поступка. Према мишљењу Суда, у посебним околностима предмета, учинци касационе жалбе коју је поднио генерални тужилац након истека општег законског рока од тридесет дана морају да се оцијене у свјетлу принципа који регулишу поновно отварање поступка.

У вези с тим, Суд је примијетио да је подносилац представке осуђен правоснажном пресудом и да је почео да служи казну затвора. Након тога главни тужилац је поднио касациону жалбу тврдећи да је казна изречена подносиоцу представке била сувише блага. Регионални суд је у међувремену наложио условно пуштање подносиоца представке на слободу. Убрзо након пуштања подносиоца представке на слободу Врховни суд је укинуо правоснажну пресуду Апелационог суда и вратио предмет том суду на поновно испитивање. Суд је навео да је Врховни суд у својој пресуди пропустио да објасни који су били основни недостаци кривичног поступка које је требало исправити. У свом образложењу фокусирао се на указивање да примјена ванредног ублажавања казне на нижестепеним судовима није била довољно оправдана.

Суд је такође указао да образложење пресуде Врховног суда није садржавало никакво разматрање учинка преиспитивања предмета и било којег накнадног поступка на ситуацију подносиоца представке. Није посвећена пажња чињеници да је подносилац представке већ одслужио више од половине своје казне и да је пуштен из затвора на условни отпуст након поступка који је покренуо управник затвора. Слично томе, у пресуди Апелационог суда донесеној након поновног испитивања случаја није дата никаква конкретна оцјена ситуације подносиоца представке. Као што је већ познато, тај суд је примијетио да је подносилац представке пуштен на условну слободу на захтјев управника затвора, али само да би поткријепио аргумент да би казна коју је тражио тужилац била престрога. Суд сматра да образложења одлука која су дали и Врховни суд и Апелациони суд нису испунила тражене стандарде и показала да је успостављена правична равнотежа између интереса подносиоца представке и потребе да се обезбиједи дјелотворност правосудног система.

Што се тиче постојања и дјеловања процесних гаранција, Суд прихвата да је касациона жалба поднесена у законском року и да су процесне гаранције које постоје у домаћем правном систему испоштоване у предмету подносиоца представке. Конкретно, уручена му је копија касационе жалбе главног тужиоца, био је у могућности да учествује на расправи пред Врховним судом и заступао га је његов бранилац. Међутим, Суд сматра да недостатак процјене основних недостатака кривичног поступка, као и недостатак било каквог разматрања ситуације подносиоца представке, нису испунили стандарде судске праксе Суда у погледу права на правично суђење према члану 6 став 1 Конвенције. Према томе, дошло је до повреде те одредбе у погледу принципа правичног суђења.