Право на дом из члана 8 Европске конвенције нуди заштиту од неоправданог мијешања у постојећи дом, али не нуди и право на већи или бољи дом.
• Одлука број У-22/01 од 1. септембра 2001. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/01, право на адекватан смјештај, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ
Да би се утврдило да ли се у конкретном случају ради о повреди члана 8 Европске конвенције, прво се мора утврдити да ли је спорни стан представљао апелантов „дом” у смислу значења става 1 члана 8 Европске конвенције и да ли се мјере на које се апелант позива односе на „мијешање” јавних власти у поштовање тог „дома”. Друго, да би „мијешање” било оправдано, мора бити „у складу са законом”. Овај услов законитости се, у складу са значењем термина Европске конвенције, састоји из више елемената: (а) мијешање мора да буде утемељено домаћим или међународним законом, (б) закон о којем је ријеч мора да буде примјерено доступан тако да појединац буде примјерено упућен на околности закона које се могу примијенити на дати предмет и (ц) закон такође мора да буде формулисан с одговарајућом тачношћу и јасноћом да би се појединцу дозволило да према њему прилагоди своје поступке (види Европски суд за људска права, Sunday Times против Уједињеног Краљевства, пресуда од 26. априла 1979. године, серија А, број 30, став 49).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-380/04 од 26. априла 2005. године, став 20, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/05, пренос станарског права на дијете, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1812/05 од 8. јула 2006. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 87/06, станови у којима се станује на основу станарског права
Уставни суд закључује да је повријеђено апелантово право на дом, приватност и породични живот када наредба Суда БиХ, према којој је претрес извршен, није садржавала минимум конкретизације у смислу постојања разлога који указују да постоји вјероватноћа да ће се код апеланта пронаћи неко (учинилац или саучесник) или нешто (трагови кривичног дјела или предмети важни за поступак), а што јасно произлази из садржаја одредби ЗКП-а и што представља гаранцију оправданости издавања наредбе за претрес.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2120/09 од 26. маја 2012. године, став 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 59/12, претрес стана, повреда члана 8 Европске конвенције и члана II/3ф) Устава БиХ
Уставни суд закључује да није повријеђено апеланткињино право на приватни живот и кореспонденцију из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када је апеланткиња, на основу члана 119 став 3 ЗКПБиХ, обавијештена о спроведеним посебним истражним радњама одмах након што је суд обуставио спровођење тих радњи, а не у вријеме када је она од неовлашћеног лица сазнала за спровођење тих радњи, односно када је Тужилаштво БиХ поднијело приједлог суду за одређивање притвора против ње и када је Суд БиХ јавности омогућио увид у снимак цијелог рочишта за одређивање притвора зато што је оцијенио да интерес јавности да буде обавијештена о овом случају претеже над апеланткињиним правом за заштиту права из члана 8 Европске конвенције јер су обје врсте мијешања биле „у складу са законом" и „неопходне у демократском друштву" у смислу члана 8 став 2 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1758/15 од 30. јуна 2015. године, став 123, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 58/15, кривични поступак, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ
Нема повреде апелантовог права на поштовање приватног и породичног живота, дома и преписке из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције у ситуацији када су члановима апелантове уже породице, законитој супрузи и дјеци рођеној у браку и ван брака, те адвокату омогућене посјете (у затвору), при чему забрана да га посјећују мајке његове дјеце с којима је апелант вјенчан према правилима исламског права не покреће питање кршења права на породични живот када Породични закон не познаје, нити признаје такве везе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-377/16 од 20. априла 2016. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 36/16, кривични поступак, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ
У погледу навода апеланата којим указују на повреду „права на здраву животну и радну средину", те на штетне посљедице спорних емисија, Уставни суд првенствено указује да је Европски суд утврдио да иако не постоји никакво изричито право у Европској конвенцији на чисту и тиху околину, у ситуацији када је неки појединац директно и озбиљно погођен буком или другим обликом онечишћења, може се појавити питање на основу члана 8 Конвенције (види предмет Hatton и др. против Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. октобра 2001. године, апликација број 36022/97, став 96, предмет López Ostra против Шпаније, пресуда од 9. децембра 1994, серија А, број 303-Ц). Уставни суд, такође, указује да је битна сврха члана 8 Европске конвенције заштита појединаца од арбитрарних мијешања власти у њихова права гарантована овим чланом (види Европски суд за људска права, Kroon против Низоземске, пресуда од 27. октобра 1994. године, серија А, број 297-Ц, и Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП-1100/04 од 17. новембра 2005. године, тачка 24, објављена у „Службеном гласнику БиХ" број 22/06). „Дом" је, према пракси Европског суда, мјесто, физички дефинисан простор, гдје се развија приватни и породични живот. Појединац има право на поштовање свог дома, што, како је Европски суд истакао, значи не само право на конкретни физички простор него и на мирно уживање тог простора. Стога, повреде права на поштовање дома нису ограничене само на физичко онемогућавање мирног уживања дома, као што је нпр. неовлашћени улазак у дом неког лица, него укључују и оне које нису конкретне или физичке, као што је бука, имисије, мириси или други облици мијешања, којим се лице спречава у уживању удобности свог дома (види предмет Hatton, напријед цитиран). Према томе, имајући у виду појам „дома", те чињеницу да су апеланти правна лица, Уставни суд сматра да у конкретном случају предочене чињенице ни на који начин не могу оправдати тврдњу да постоји кршење права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције (види Европски суд, одлука о допустивости, Greenpeace E. V. и други против Њемачке, захтјев број 18215/06).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1512/17 од 10. априла 2019. године, став 32, штетне емисије, појам „дома" и правно лице, право на здраву животну и радну средину, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ
У погледу навода апеланата да им је оспореним одлукама повријеђено право на дом, које гарантује члан II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члан 8 Европске конвенције, Уставни суд истиче да је основни циљ члана 8 Европске конвенције заштита појединаца од произвољног мијешања власти у њихова права гарантована чланом 8 Европске конвенције (види Европски суд, Kroon против Низоземске, пресуда од 27. oktobra 1994. године, серија А, 297-Ц, став 31). У вези с тим, имајући у виду неспорне околности у вези с понашањем полицијских службеника – да су прије уласка у дом апеланата, у којем су била отворена врата и одакле је допирала свјетлост, покуцали на прозор и представили се као полиција, да су ушли у њихов дом након што им је првоапелант рекао да уђу, да приликом уласка нису примијенили било какву силу и да је спорни догађај кратко трајао, те да су се на крају извинили за погрешку, Уставни суд сматра да предочене чињенице ни на који начин не могу оправдати тврдњу да постоји кршење наведеног права заштићеног Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом. Стога, Уставни суд сматра да су неосновани и наводи апеланата о кршењу права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1100/17 од 10. априла 2019. године, став 34, претрес дома грешком, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ
Уставни суд указује да је одредбама члана 140б став 7 ЗКП-а прописано да се „против рјешења којим се одређују, продужују или укидају мјере забране [...] може поднијети жалба [...]. О жалби одлучује вијеће у року од три дана од дана пријема жалбе. Жалба не задржава извршење рјешења“. У конкретном случају Уставни суд запажа да Кантонални суд није одлучио о апеланткињиној жалби у законом прописаном року од три дана. Кантонални суд је, дакле, требао да одлучи у року од три дана, а он је донио рјешење о жалби након 21 дан. Такође, против рјешења од 30. марта 2020. године апеланткиња и бранилац су изјавили жалбу 6. априла 2020. године, те је рок за доношење рјешења о жалби био најкасније 9. април 2020. године. Умјесто наведеног датума, Кантонални суд је одлучио о жалби 7. маја, дакле 31 дан након подношења жалбе. Како је Уставни суд раније закључио (види Одлуку о меритуму, предмет број АП-1003/17), Кантонални суд не може екскулпирати чињеница да је одредбама тог члана прописано да жалба не задржава извршење рјешења јер је његова обавеза да у року који је прописан тим одредбама одлучи о поднесеној жалби. Такође, у наведеној одлуци број АП-1003/17 Уставни суд је утврдио „незаконитост“ рјешења (која нису била донесена у предвиђеном року од два мјесеца, што се тиче судске контроле оправданости даљњег трајања мјера забране, као ни у поступку по жалби у законом прописаном року, тачка 36 наведене одлуке). У наведеном предмету Уставни суд је закључио да надлежни суд, у околностима конкретног случаја, није поштовао одредбе члана 140б став 7 ЗКП-а када о апелантовој жалби није одлучио у року од три дана који је прописан тим одредбама, него је одлучио протеком 48 дана од истека тог рока, па стога (и) због тог разлога мијешање у апелантову имовину није извршено у складу са законом у односу на његов процедурални аспекат, због чега постоји кршење апелантовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Исти принцип „законитости“ примјењује се у односу на члан II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члан 8 Европске конвенције, па, примјењујући наведене стандарде на конкретан предмет, Уставни суд примјећује да је у конкретном предмету повријеђено апеланткињино право због непоступања редовног суда у складу са законом прописаном процедуром.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1840/20 од 14. октобра 2020. године, став 51, мјера забране обављања дужности секретара, повреда члана 8 Европске конвенције и члана II/3ф) Устава БиХ
