Нема повреде права на поштовање приватног и породичног  живота, дома и преписке из члана 8 Европске конвенције због искључења телефонске линије.
• Одлука број АП-21/02 од 17. маја 2004. године, ст. 38 и 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/04, поступак по апелантовом захтјеву за накнаду штете због искључења телефонске линије

Чињеница да ни након скоро десет година од престанка ратних дејстава у Босни и Херцеговини надлежне власти нису апелантима доставиле информације о судбини чланова њихових породица несталих током ратног сукоба у Босни и Херцеговини довољна је Уставном суду да закључи да је у односу на чланове породица несталих лица дошло до повреде права на приватни и породични живот.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-129/04 од 27. маја 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 58/05;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-143/04 од 23. септембра 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 80/05;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-228/04 од 13. јула 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 58/05, нестала лица

Новински наводи о апелантовој дјелатности као заповједника војне јединице током рата не убрајају се у приватност, него се тичу „јавне функције" коју је апелант обављао током рата. У случају када објављивање чланка не задире у апелантову приватну сферу, као у конкретном случају, нема повреде права на „приватни живот", гарантованог чланом II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и чланом 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-427/06 од 5. јуна 2007. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/08, клевета, веза између заштићених права на приватни живот из члана 8 Европске конвенције и вриједности које се штите чланом 10 Европске конвенције

Не постоји кршење права на приватни живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције у поступку који се тиче утврђивања очинства када је тај поступак спроведен на основу закона, који је јасан и јавно објављен, када је оно у јавном интересу и у складу с принципом пропорционалности између јавног интереса у демократском друштву и апелантовог права на приватни живот.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-68/07 од 8. септембра 2009. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/10, утврђивање очинства, спровођење ДНК теста ради утврђивања очинства, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ

У конкретном случају чињенични основ који ничим није поткријепљен – да је поводом туче у ноћи између 3. и 4. новембра 2007. године полиција са закашњењем поднијела кривичну пријаву – послужио је аутору за изношење вриједносног суда да је апелант покушао да искористи „свој утицај и спаси свог сина". Надаље, у конкретном случају апелант је приватно лице, а не јавна личност, па је сходно томе могао да захтијева нарочиту заштиту свог права на приватни живот. У спорном чланку апелант није означен именом, као ни иницијалима. Међутим, у чланку је наведено да је отац (апелант) једног од учесника у тучи (који је означен пуним именом и презименом), бивши запосленик полиције, покушао да искористи свој утицај и заштити свог сина. Овакви наводи сами по себи и нису довољни да апеланта идентификују најширој јавности, али су, како су то закључили нижестепени судови, били довољни да буде препознат у малој средини у којој живи и у којој се сви мање-више познају. У вези с тим, Уставни суд примјећује да апелант указује и на бројне коментаре поводом спорног чланка, објављене на порталу, из којих произлази да је у средини у којој живи био препознат иако се не спомињу ни његово име, нити његови иницијали. Надаље, неспорна чињеница да је апелант бивши запосленик полиције, сама по себи, такође није могла да послужи за вриједносни суд да је апелант због тога имао утицај и покушао да га искористи код полиције. Ово тим прије што је у поступку пред првостепеним судом у својству свједока саслушан полицајац Ш. Д. који је, поред осталог, потврдио да је у конкретном случају спроводио истражне радње, да га апелант у томе није ометао него му је рекао: „Дечки радите што је ваш посао." Најзад, како произлази из образложења првостепене пресуде, апелант је у тужби, поред осталог, навео да у средини у којој живи ужива углед поштене и професионалне особе с дугогодишњом каријером, овај његов навод ничим није доведен у питање, па изражавање да је апелант покушао да искористи свој утицај да би спасио сина који је учествовао у тучи, због које је поднесена кривична пријава, очигледно вријеђа углед поштене и професионалне особе. Имајући у виду исказ свједока Ш. Д., произлази да наведено изражавање не може имати основ ни у чињеници да се радило о апелантовом сину. Уставни суд сматра да је у околностима конкретног случаја изражени вриједносни суд претјеран, па да је на апелантову штету нарушена равнотежа између слободе изражавања туженог и апелантовог права на заштиту угледа као сегмента приватног живота.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-668/13 од 12. маја 2016. године, став 45–47, клевета, право на заштиту угледа

Уставни суд запажа да се у конкретном случају Апелациони суд није бавио питањем поштовања професионалних стандарда од стране новинара, на основу чега би се, између осталог, могло закључити да ли су тужени приликом објављивања спорног чланка поступали разумно и у складу с професионалним стандардима, на начин да су објављене информације покушали верификовати с апелантом прије објављивања и да ли су апеланту омогућили да одговори на наводе изнесене у истом чланку, дакле да ли су поступали у „доброј намјери", што би, како је већ наведено, могла бити њихова одбрана од клевете и у случају објављивања неистинитих информација. При томе, Уставни суд нарочито запажа да је Основни суд, с циљем потребе утврђења штете и евентуалне одговорности тужених, цијенио налаз и мишљење вјештака неуропсихијатра из којег несумњиво произлази да су код апеланта поводом објављивања спорног чланка наступиле штетне посљедице, а које околности Апелациони суд уопште није цијенио. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да Апелациони суд, при доношењу оспорене одлуке, није обавио одговарајућу анализу спорног изражавања на начин како то захтијевају стандарди Европског суда успостављени праксом тог суда у погледу постизања правичне равнотеже између апелантовог права из члана 8 Европске конвенције и права тужених из члана 10 Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да оспореном одлуком Апелационог суда, као коначном одлуком у предметном поступку, није постигнута правична равнотежа између апелантовог права на углед и права тужених на слободу изражавања, чиме је дошло до кршења апелантовог права из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5008/13 од 10. октобра 2016. године, ст. 36–37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 85/16, право на заштиту угледа

Није повријеђено апелантово право на приватност из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када је са садржајем вјештаченог телефона, чије је вјештачење извршено по наредби суда, упознат вјештак, а без претходног отварања и прегледа телефона од стране тужиоца, а све с циљем спровођења кривичног поступка против апеланта, односно утврђивања чињеница и околности везаних за кривична дјела која су се апеланту стављала на терет и за која је оптужен.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2938/14 од 19. априла 2017. године, став 61, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 35/17, кривични поступак, анализа садржаја телефона

Оспореним одлукама редовног суда није дошло до кршења апелантовог права на приватни живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода када су у конкретном случају редовни судови прихватили „увезене доказе" добијене и прихваћене на основу Европске конвенције о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, коју је држава Босна и Херцеговина ратификовала, чиме је постала дио правног система државе Босне и Херцеговине (доказе извели службени органи Србије на основу наредби истражног судије суда у Србији), имајући при томе у виду да се у конкретном случају тиме не крше апелантова основна људска права, нити да постоје одређене злоупотребе око прибављања таквог доказа.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4935/16 од 19. децембра 2018. године, ст. 80–83, кривични поступак, увезени докази

Уставни суд запажа да апеланткиња сматра да је дошло до повреде њеног права на приватност из члана 8 Европске конвенције због произвољне примјене Закона о заштити личних података БиХ, односно због околности да се њен медицински картон из Дома здравља појавио у поступку као незаконит доказ, чиме је дошло до откривања података о њеном здравственом стању. У вези с тим, Уставни суд у првом реду примјећује да је у поступку извршен увид у велик број докумената који су се односили на апеланткињино здравствено стање, а које је и сама апеланткиња предлагала као доказ, што је било нужно у контексту предмета спора и утврђивања посљедица радњи мобинга на апеланткињино здравље. Међутим, невезано за наведено, питање коришћења апеланткињиног медицинског картона из Дома здравља у предметном поступку Уставни суд је разматрао у оквиру права на правично суђење (види тачку 41 Одлуке) и закључио да апеланткиња ове наводе у том правцу није могла успјешно истицати тек у поступку пред Уставним судом будући да их је, ако је већ намјеравала, била дужна да користи у поступку пред редовним судовима. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су и апеланткињини наводи о повреди права на приватни живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције неосновани.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4091/18 од 6. маја 2020. године, ст. 48 и 49, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 29/20, мобинг

Потпуно или дјелимично лишење пословне способности неспорно представља мијешање државе у приватни живот појединца јер лице лишено пословне способности губи могућност да својим поступцима, изјавама или радњама производи правне учинке.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3012/21 од 16. новембра 2021. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 74/21

Постоји кршење права на приватни живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када у околностима конкретног случаја другоапеланткињи као малољетном лицу није пружена одговарајућа заштита у погледу њеног физичког и психичког интегритета јер су у примјени кривичноправних механизама у погледу прикупљања доказа направљени пропусти и мањкавости у мјери која представља повреду позитивне обавезе надлежних тијела, конкретно Тужилаштва, према члану II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члану 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3766/20 од 16. децембра 2021. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 79/21, кривично дјело силовања

Уставни суд сматра a priori да у вријеме доношења оспорених закључака Владе Тузланског кантона и оспореног закључка Владе Кантона Сарајево (који се односе на рад угоститељских објеката [примјена тзв. правила ВПТ] на подручју Тузланског кантона и обавезну вакцинацију за поједине категорије становништва на подручју Кантона Сарајево) није постојао јасан правни основ за доношење спорних мјера и услова. Постојећи правни оквир којим се регулише спречавање ширења заразне болести COVID-19 на територији Федерације Босне и Херцеговине (Закон о заштити становништва од заразних болести) не садржи спорне мјере наведене у оспореним закључцима, нити овлашћује органе извршне власти за њихово доношење. Стога, Уставни суд сматра да су извршне власти у конкретном случају, супротно основним демократским принципима, самостално регулисале питања у њиховом изворном аспекту успостављањем нових правних односа који су у искључивој надлежности законодавне власти. Дакле, у конкретном случају није испоштован услов „законитости мијешања“ јавних власти у права апеланата из члана 8 Европске конвенције. Осим тога, Уставни суд сматра да је (не)поступање јавне власти, тј. Парламента ФБиХ, у специфичним околностима конкретног случаја у супротности с обезбјеђењем поштовања гаранција обухваћених правом на „приватни живот“ из члана 8 Европске конвенције. Наведеним поступањем органа извршне власти у Федерацији Босне и Херцеговине, односно непоступањем Парламента ФБиХ, у околностима конкретних предмета, није обезбијеђена заштита од произвољности. С обзиром на претходне закључке, Уставни суд сматра да није неопходно наставити испитивање нужности мијешања у конкретним предметима, односно извршити оцјену сразмјерности мијешања у контексту питања дјелотворности, тј. прикладности и способности оспораваних мјера и прописаних услова да се њима остваре декларисани епидемиолошки циљеви.

Дошло је до кршења права апеланата на „приватни живот“ из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције због непостојања законског основа за доношење оспорених епидемиолошких мјера које се односе на рад угоститељских објеката (примјена тзв. правила ВПТ) на подручју Тузланског кантона и обавезну вакцинацију за поједине категорије становништва на подручју Кантона Сарајево.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3932/21 од 23. фебруара 2022. године, ст. 61−65, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 14/22, COVID-19, правило ВПТ

Слиједећи праксу коју је развио Европски суд, нарочито тест примјењивости члана 8 Европске конвенције, Уставни суд указује да је приватни живот зајамчен чланом 8 Европске конвенције широк појам који укључује право на „унутрашњи круг“, право на успостављање и одржавање односа с другим људима и спољним свијетом те право на друштвени и професионални углед. Спорови у вези с радним односом сами по себи нису искључени из подручја приватног живота у смислу члана 8 Европске конвенције. Постоје аспекти приватног живота који би могли бити погођени таквим споровима, при чему Европски суд примјењује два приступа у оцјени примјењивости: 1) приступ заснован на томе да је приватни живот подносиоца захтјева одлучујући разлог за доношење одређене спорне мјере и 2) приступ заснован на томе да спорна мјера може имати озбиљне негативне посљедице на приватни живот подносиоца захтјева. Мјере које су апеланту наметнуте у конкретном случају (забрана предузимања пословних активности шефа градилишта те надзорног органа за одређено правно лице, забрана посјећивања свих градилишта на којим правно лице изводи грађевинске радове те мјера забране састајања и контактирања са свједоцима) ограничене су у обиму и трајању, те врло јасне и одређене. Стога, Уставни суд сматра да су оспорене одлуке пропорционалне циљу и сврси због којих су одређене.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4255/22 од 13. јула 2023. године, ст. 15−18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 55/23, примјена принципа из предмета Денисов против Украјине