Надлежна тијела јавности открила идентитет подносиоца представке и информације о истрази која је у току • Садржај и облик саопштења за јавност и јавних коментара који нису оправдани потребом информисања јавности о кривичном поступку који је у току • Озбиљна штета нанесена угледу подносиоца представке • Неуспјех у постизању правичне равнотеже између права из чл. 8 и 10 • Упозорење подносиоцу представке да не открива информације о истрази упркос томе што су многи битни детаљи већ јавни • Повреда чл. 8 и 10 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је бивши предсједник Литванске коалиције пацијената обољелих од рака (у даљњем тексту: Коалиција), удружења које штити интересе пацијената обољелих од рака и њихових породица, те бивши правни савјетник предсједника Литваније и бивши савјетник члана Сеимаса (парламента). Такође је био члан управних одбора неколико јавних тијела која углавном дјелују у подручју јавног здравства. Био је универзитетски професор, руководилац у приватном предузећу и самостални консултант у вријеме када је преговарао о набавци тестова за COVID-19 за Литванију са шпанском фармацеутском компанијом. Према наводима подносиоца представке, он и компанија су договорили да ће му за сваки продати тест бити плаћен један евро. У мају и јуну 2020. године компанија је уплатила 303.360 евра на његов банковни рачун. Касније те године Служба за посебне истраге га је обавијестила да је осумњичен за кривично дјело „трговине утицајем“. Тврдило се да је од фармацеутске компаније затражио и примио мито од 303.360 евра, прикривено као провизија, у замјену за што је, користећи свој друштвени статус, контакте или други могући или наводни утицај, увјерио више лица надлежних за одговор на пандемију да купе тестове од компаније. Подносилац представке је био у притвору 33 сата, након чега му је одређен кућни притвор, забрањени су му контакти с одређеним лицима, као и улазак у Министарство здравства и установе под његовим окриљем (у то вријеме подносилац захтјева се лијечио од рака). Тужилац је такође наредио запљену његових банковних рачуна и аутомобила. Служба за посебне истраге је објавила саопштење за јавност у којем је именовала подносиоца представке, откривајући дио његове историје запослења и појединости о оптужбама против њега. Истовремено, тужилац га је упозорио да неовлашћеним лицима не даје никакве податке о истрази. Првостепени суд је ослободио подносиоца представке свих оптужби. У вријеме одлучивања пред Европским судом жалбени поступак је био у току.

Подносилац представке се, између осталог, жалио на повреду чл. 8 и 10 Европске конвенције истичући да су истражна тијела медијима открила превише информација о случају, укључујући и његово пуно име, чиме су нанијела штету његовом угледу, те да је службено упозорен да не открива информације о истрази, иако је доста информација већ било у јавности.

Оцјена Европског суда

Члан 8 Конвенције

Суд је прихватио да је откривање информација јавности о суђењу допринијело расправи од јавног интереса – у конкретном случају радило се о набавци тестова за COVID-19. Међутим, сматрао је да подносилац представке у то вријеме није био политичар, нити је вршио јавну функцију (био је универзитетски професор, водитељ приватне компаније и самостални савјетник). Због његове претходне улоге у јавном животу није се могао упоредити с политичарем или јавним функционером, док његова озлоглашеност није била таква да би оправдала откривање његовог идентитета. Надаље, Суд је указао да је почетне информације о сумњама против подносиоца представке, укључујући и његово пуно име и везе с Коалицијом, објавила Служба за посебне истраге, чији је представник такође разговарао с новинарима. Информацију да је подносилац представке осумњичен за кривична дјела власти су објавиле без икакве претходне иницијативе подносиоца представке. Суд је посебно истакао да је, у покушају да заштити свој углед, подносилац представке реаговао на информације које су објавиле власти, те да се није добровољно изложио јавности. Затим, Суд је анализирао посљедице тужиочевих изјава и закључио да су оне „ушле у моралну просудбу подносиоца представке, исказану снажним и недвосмисленим изразима, и да могу штетити његовом угледу“. Коначно, Суд је напоменуо да су изјаве власти о подносиоцу представке биле лако доступне на интернету, те нагласио да је ризик од штете коју садржај и комуникације на интернету представљају за остваривање и уживање људских права и слобода, посебно права на поштовање приватног живота, свакако већи од оног који представља штампа, посебно због важне улоге претраживача. У складу с наведеним, Суд је сматрао да садржај и облик саопштења за јавност и јавних коментара истражних органа нису били оправдани потребом информисања јавности о кривичном поступку који је у току, те да су били такви да су нанијели озбиљну штету угледу подносиоца захтјева.

Члан 10 Конвенције

Подносилац представке је приговорио да му је било забрањено да расправља о случају у медијима, што га је ставило у неповољнији положај у поређењу с властима, које су могле да слободно јавно коментаришу његов случај. У својим притужбама домаћим властима подносилац представке је тврдио да након што је толико информација постало јавно није било јасно које додатне информације није смио открити. Суд је сматрао да су у специфичним околностима овог предмета, гдје су многе битне појединости о истрази већ биле јавне, домаће власти имале дужност да разјасне обим ограничења наметнутог подносиоцу представке, а што нису учиниле. Штавише, власти се нису бавиле његовом тврдњом да је ограничавањем коментарисања тако значајне истраге, док се истражним тијелима и разним државним функционерима допуштало да то учине, стављен у неповољнији положај у односу на њих и онемогућен да брани свој углед. У вези с тим, Суд је поновио да када је случај широко попраћен у медијима због озбиљности чињеница и појединаца који би могли бити уплетени, појединац не може бити кажњен за повреду тајности судске истраге када је само дао личне коментаре на информације које су већ познате новинарима и о којима они намјеравају извјештавати, са или без тих коментара. У таквим околностима, Суд је сматрао да су домаће власти пропустиле да наведу релевантне и довољне разлоге да покажу да је побијано мијешање било нужно у демократском друштву и сразмјерно циљевима који су се жељели постићи.

Остали наводи о повредама права из Европске конвенције

Европски суд је у овом предмету такође закључио да притвор подносиоца представке није био у складу са законом, те да је прекршено његово право на слободу и безбједност. Суд је такође сматрао да је запљена имовине подносиоца представке била спроведена без оцјене сразмјерности мјере, те да није успостављена правична равнотежа између јавног интереса и његових основних права. Утврдио је повреду права подносиоца представке на имовину. У односу на члан 3 Европске конвенције Суд је сматрао да је ограничење уласка у здравствене установе морало подносиоцу представке узроковати стрес и тјескобу с обзиром на његову дијагнозу рака. Међутим, утврђено је да није достигнут потребни праг тежине да би се могло покренути питање гаранција из члана 3 јер је ограничење укинуто у року од три седмице и он није показао да је то утицало на његово здравље. Приговор према члану 6 став 2 (претпоставка невиности) проглашен је недопуштеним због неисцрпљивања домаћих правних лијекова будући да је могао поднијети грађанску тужбу за заштиту своје части и угледа против било кога, укључујући и државне службенике који су имплицирали његову кривицу.