Према члану VI/3б) Устава БиХ, Уставни суд има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.
За апелациону надлежност Уставног суда релевантне су и сљедеће одредбе Устава БиХ: члан II/2 – статус Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члан II/3 – набрајање права, члан II/4 – недискриминација, члан II/5 – избјеглице и расељена лица, Анекс I на Устав БиХ – додатни споразуми о људским правима.
Уставни суд појам „пресуде” тумачи шире, тако да је апелацију могуће поднијети не само против пресуда већ и против других одлука и рјешења редовних судова којима се коначно рјешава о одређеним правима и слободама.
Ван надлежности Уставног суда је да процјењује квалитет закључака судова у погледу процјене доказа, уколико се та процјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу. У вези с тим, Уставни суд се неће мијешати у ситуацију када редовни судови поклањају повјерење доказима једне стране у поступку на основу судијске слободне процјене. То је искључиво улога редовних судова, чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој.
Надлежност Уставног суда ограничена је само на „питања садржана у Уставу“. Уставни суд није надлежан да оцјењује како су редовни судови утврдили чињенично стање или тумачили и примијенили закон, осим у случају када одлукама редовних судова дође до кршења уставних права. То ће бити случај када се одлуком редовног суда уставна права појединца занемаре или погрешно примијене, када се закон очигледно произвољно примијени, када је примијењени закон сам по себи неуставан, или када дође до повреде основних принципа правичног поступка (правично суђење, приступ суду, ефикасни правни лијекови итд.).
