Ц. против Румуније, (број 47358/20, 30. август 2022. године)

Члан 8 Европске конвенције • Приватни живот • Мањкава истрага поводом пријаве подноситељице представке о сексуалном узнемиравању на радном мјесту • Позитивна обавеза државе • Пропуст у заштити личног интегритета подноситељице представке • Непоштовање обавезе државе да предузме мјере за заштиту од секундарне виктимизације • Повреда члана 8

Чињенице

Подноситељица представке је запосленица фирме за чишћење. Године 2014. упућена је да ради на жељезничкој станици жељезничког предузећа у државној својини, гдје је остала до 25. октобра 2017. године.

Након што се наводно суочила са сексуалним узнемиравањем и агресивним понашањем управника жељезничке станице (Ц. П.), које је трајало двије године, подноситељица представке је одлучила да га пријави директору фирме у којој је била запослена. Суочивши се с директором, Ц.П. се извинио и жељезничко предузеће, чини се, није ништа предузело.

Подноситељици представке је дата могућност да изабере да буде премјештена у другу жељезничку станицу или да дâ отказ. Она се одлучила за отказ.

Подноситељица представке је 13. новембра 2017. године надлежном тужилаштву поднијела кривичну пријаву против управника жељезничке станице (Ц. П.) оптужујући га да ју је више пута сексуално узнемиравао у периоду од двије године.

Након спроведене истраге надлежно тужилаштво је донијело одлуку о обустављању истраге утврдивши да радње које је Ц. П. починио према важећем кривичном закону не представљају кривично дјело сексуалног узнемиравања. Одлука је садржавала исцрпан опис изјава које су дали подноситељица представке и свједоци. Одлуку је потврдио главни тужилац надлежног тужилаштва, а након тога и надлежни суд. Главни разлог који се наводи и у одлуци Тужилаштва и Суда је да поступањем Ц. П. није дошло до понижавања подноситељице представке као елемента који домаће право захтијева како би радње Ц. П. представљале кривично дјело сексуалног узнемиравања.

Наводи подноситељице представке

Позивајући се на члан 6 став 1 (право на правично суђење) подноситељица представке се жалила да је због начина на који су надлежни органи испитали њене наводе о сексуалном узнемиравању лишена праведног рјешавања својих притужби.

Европски суд је испитао приговор с аспекта члана 8 Европске конвенције.

Оцјена суда

Европски суд је на почетку указао да се предмет односи на примјену система успостављеног за заштиту од сексуалног узнемиравања на радном мјесту, те да се ради о дјелима за која је Суд у својој судској пракси већ утврдио да одговарајући правни оквир који пружа заштиту није увијек захтијевао постојање ефективне кривичноправне одредбе која покрива конкретно дјело.

Европски суд је примијетио да, иако је у жељезничком предузећу била на снази интерна политика која је забрањивала кршење права лица на његово достојанство и подстицала пријављивање таквих случајева управи, управа је у конкретном случају одлучила да се подноситељица представке суочи са својим наводним узнемиравачем, након чега је одлучила да не настави с интерним испитивањем случаја.

Европски суд је указао да, према досадашњој пракси Суда, већ такав недостатак практичне примјене заштитног механизма на радном мјесту може представљати кршење члана 8.

Међутим, с обзиром на то да је главни фокус притужбе подноситељице представке био мањкав одговор који су на њене притужбе дали тужиоци и Суд, Европски суд је испитао да ли је у кривичном поступку држава довољно заштитила право подноситељице представке на поштовање њеног приватног живота, посебно њеног личног интегритета.

Суд је примијетио да је Ц. поднијела кривичну пријаву против Ц. П. због сексуалног узнемиравања, да је истрага започела одмах и да су и Тужилаштво и надлежни суд потврдили да се Ц. П. понашао на начин како је навела Ц. Међутим, сматрали су да те радње не представљају кривично дјело сексуалног узнемиравања, утврдивши да Ц. П. није кривично одговоран за наводно кривично дјело, односно да се Ц. није осјећала пониженом због његовог понашања, што је елеменат који домаћи закон захтијева да би се одређено дјело могло квалификовати као сексуално узнемиравање.

Међутим, ништа у домаћим одлукама није показало како су власти дошле до свог закључка. Тужилаштво је једноставно детаљно описало доказе и није покушало да оцијени кохерентност и вјеродостојност изјава Ц., нити их је ставило у одговарајући контекст, на примјер нема процјене односа моћи и подређености између Ц. и Ц. П. нити пријетњи које јој је он наводно упутио. Није се цијенило ни да ли су његови поступци имали било какве могуће психолошке посљедице на Ц. нити да ли су постојали разлози да Ц. изнесе лажне оптужбе против Ц. П., као што су наговијестили неки од свједока.

Осим тога, Суд је са забринутошћу примијетио да је одлука Тужилаштва садржавала детаљан приказ инсинуација Ц. П. садржаних у његовим изјавама о приватном животу подноситељице представке и наводном мотиву њених поступака и оптужби, што је за Европски суд представљало вид секундарне виктимизације подноситељице представке. У истом смислу, током криминалистичке истраге подноситељица представке се морала суочити са свједоком – шефом безбједности путника, а да Тужилаштво није дало никакво објашњење због чега је то потребно. На крају је Ц. била присиљена да напусти посао и тај елеменат власти нису узеле у обзир током процјене њених притужби.

Без изражавања мишљења о томе да ли је управник станице крив за сексуално узнемиравање, Суд је посебно утврдио да је истрага била доста мањкава, што је довело до кршења обавеза државе према члану 8 Конвенције.