Претпоставка невиности • Изјаве изнесене о подносиоцу представке у пресудама донесеним у одвојеном кривичном поступку против саучесника подносиоца представке нису имале штетног ефекта на његову претпоставку невиности • Није утврђено кршење члана 6 став 2 Европске конвенције

Чињенице предмета

Подносилац представке један је од власника и дионичара њемачке приватне банке „W‑Bank“. Након што је откривено да је банка „W‑Bank“ умијешана у велику пореску превару, Тужилаштво је покренуло кривичне поступке против подносиоца представке и још девет лица. Посебан поступак покренут је против М. С. и Н. Д. који су признали своју умијешаност у лажне трансакције банке „W‑Bank“ и дали опширне информације истражним органима. Они су пред Окружним судом оптужени за утају пореза због умијешаности у лажне трансакције банке „W‑Bank“ с другим лицима, укључујући и подносиоца представке. У том поступку подносилац представке имао је статус свједока. Није саслушан јер је искористио право на ћутање како се не би инкриминисао. Пресудом Окружног суда М. С. и Н. Д су као саучесници подносиоца представке проглашени кривим. Пресуда је садржавала обимне закључке о чињеницама у вези с радњама и намјерама подносиоца представке који у то вријеме још увијек није био оптужен. При правној класификацији кривичних дјела М. С. и Н. Д. као саучесника Окружни суд је такође оцијенио умијешаност подносиоца представке као саизвршиоца или једног од главних извршилаца, поново га спомињући као „посебно гоњено лице“. Подносилац представке је поднио уставну жалбу против одлука кривичних судова тврдећи да је њиховим изјавама, у којима се наводи његова умијешаност као саучесника у кривичним дјелима, прерано приказан кривим те да је тиме прекршено његово право да се сматра невиним. Уставна жалба је одбачена као недопуштена. Кривични поступак против подносиоца представке због утаје пореза је обустављен јер је утврђено да подносилац представке више није способан за суђење због свог лошег здравља. Ова одлука још није правоснажна јер су и подносилац представке и Тужилаштво изјавили жалбе.

Наводи подносиоца представке

Подносилац представке се жалио да су изјаве из пресуда кривичних судова у којима се наводи његова умијешаност у кривична дјела која су починили саучесници представљале прерано изражавање његове кривице. Позвао се на повреду члана 6 став 2 Конвенције.

Оцјена Европског суда

Суд је указао да је у почетку вођен један кривични поступак против великог броја оптужених, те да је Тужилаштво касније раздвојило поступке и покренуло посебан поступак само против М. С. и Н. Д. како би их оптужило прије него остале оптужене, укључујући и подносиоца представке. Суд је истакао да је одлука о раздвајању поступка била у складу с домаћим законом и да је предмет против М. С. и Н. Д. био спреман за суђење због њихових признања, за разлику од предмета против осталих оптужених. Суд је такође указао да су у пресудама које се односе на саучеснике кривични судови не само детаљно описали радње и намјере подносиоца представке с чињеничне тачке гледишта него су их оцијенили и с правне тачке гледишта, те су утврдили да су испуњена два од три основна услова потребна за утврђивање кривичне одговорности према домаћем закону.

Суд је испитао у којој мјери оспорене изјаве представљају прерано изражавање кривице подносиоца представке. У том смислу Суд је поновио да ако се у одлукама кривичних судова морају изнијети чињенице везане за умијешаност трећих лица, судови би требали избјегавати давање више информација него што је то потребно за оцјену правне одговорности оних лица која су оптужена прије њих. Суд је такође истакао да су, према тврдњама Владе, у вези с постојањем заједничког плана који је осмислио и имплементирао подносилац представке заједно с другим лицима, такви закључци били неопходни с циљем утврђивања да је М. С. извршио пореску утају као саучесник. Влада је такође тврдила да су закључци кривичних судова да је подносилац представке намјерно и противправно починио утају пореза такође били неопходни како би се утврдило да су саучесници помагали и подржавали то кривично дјело. Суд је истакао да подносилац представке није оспорио такве тврдње, нити показао како су кривични судови могли осудити саучеснике без давања оспорених изјава.

Суд је даље навео да су се кривични судови суздржали од доношења било каквих закључака у погледу „кривице“ подносиоца представке у смислу њемачког кривичног права. Примио је к знању Владин аргумент да непостојање било каквих закључака у вези с „кривицом” подносиоца представке у смислу њемачког кривичног права значи да кривични судови нису прејудицирали његову кривицу, односно кривичну одговорност. Суд је истакао да иако се повреда претпоставке невиности утврђује према аутономном значењу Конвенције, добро утврђено значење и учинак правних термина у домаћем закону морају се узети у обзир када се утврђује да ли се изјава може квалификовати као изјава о кривици. Суд је такође нагласио да према њемачком кривичном праву оспорене изјаве нису имале обавезујући учинак на суд који је водио кривични поступак против подносиоца представке.

Међутим, Суд је морао испитати да ли је образложење кривичних судова било формулисано на такав начин да је изазвало предрасуду о кривици подносиоца представке. У вези с тим, Суд је истакао да су кривични судови, позивајући се на подносиоца представке у свим пресудама као на „посебно гоњено лице“, нагласили чињеницу да нису били позвани да утврђују кривицу подносиоца представке, већ су се, у складу с одредбама домаћих закона о кривичном поступку, бавили само оцјеном кривичне одговорности саучесника као оптужених у оквиру предметног поступка против њих. Суд је закључио да оспорене изјаве из образложења пресуда кривичних судова нису имале штетног ефекта у поступку против подносиоца представке и да стога нису прекршиле принцип претпоставке невиности.