Право на одбрану • Одрицање од права на адвоката • Кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Против подносиоца представке је 14. априла 2014. године покренута истрага због сумње да је починио кривично дјело крађе. Полицијски инспектор је 16. априла 2014. године сачинио записник у којем је наведено да је подносилац представке обавијештен да је осумњичен за тешку крађу и да, у вези с тим, има право на помоћ адвоката, којег је могао изабрати или који би му могао бити именован о трошку државе. Подносилац представке је том штампаном извјештају додао руком писану биљешку и навео да „тренутно одбија услуге адвоката, те да то није повезано с његовом финансијском ситуацијом”. Истог дана на лицу мјеста извршена је реконструкција догађаја у којој је учествовао и подносилац представке, а која је показала како је починио крађу. Подносилац представке је 17. априла 2014. године службено ухапшен. Неколико седмица касније, локални центар за лијечење овисности обавијестио је истражно тијело да је од 18. априла 2014. године подносилац представке био регистрован у тој институцији као амбулантни пацијент који пати од психичких поремећаја и поремећаја понашања узрокованих употребом опиоида и амфетамина. Када је предмет дошао на суђење, подносиоцу представке је на сопствени захтјев додијељен правни заступник. Касније је осуђен за тешку провалну крађу и изречена му је казна затвора у трајању од шест година. Првостепени суд је сматрао да се подносилац представке одрекао права на адвоката и одбацио као неосноване његове наводе да га је полиција злостављала 14. априла 2014. године. Његове жалбе биле су неуспјешне, као и његов захтјев Врховном суду за ванредно преиспитивање. Подносилац представке се позвао на члан 6 Конвенције истичући да му је прекршено право на приступ адвокату.

Оцјена Европског суда

Европски суд је анализу овог предмета извршио базирајући се на сљедећим питањима: а) ситуација подносиоца представке у раној фази истраге, б) ваљаност одрицања, ц) постојање увјерљивих разлога за ограничавање приступа адвокату и д) укупна правичност поступка.

а) Европски суд је истакао да су домаће власти имале оправдане разлоге за сумњу да је подносилац представке био умијешан у крађе, те га је стога требало сматрати „осумњиченим“ у аутономном значењу Конвенције, захтијевајући примјену гаранција из члана 6, а нарочито права на приступ правној помоћи. То право се односило и на реконструкцију догађаја. Подносилац представке је испитан у полицијској станици и коришћење информација добијених у тим неформалним разговорима омогућило је полицији да поврати украдену робу. Сви ти догађаји догодили су се прије него што је подносилац представке сљедећег дана био обавијештен о свом праву на правну помоћ. У том контексту сваки разговор између притвореног осумњиченика и полиције морао се третирати као формални контакт, а не као неформални разговор или испитивање. Након потписивања одрицања, подносилац представке је током реконструкције дао и инкриминишуће изјаве.

б) Европски суд је истакао да је на првом мјесту на домаћим судовима да на увјерљив начин утврде да ли је одрицање од права на правну помоћ било добровољно и ваљано. Међутим, како је истакао Европски суд, они то нису учинили на одговарајући начин. Судови нису оспорили да је дијагноза психичких поремећаја и поремећаја понашања повезаних с овисношћу подносиоца представке у принципу могла бити препрека ваљаном одрицању од његовог права на адвоката према домаћем праву. Домаћа судска пракса изричито је препознала његову дијагнозу као потенцијалну могућност да га сврста у категорију лица која се, по закону, не могу ваљано одрећи тог права због свог душевног поремећаја. Међутим, судови су утврдили да су власти сазнале за његову овисност тек након што су завршене све истражне радње у којима је он учествовао. У тој оцјени нису коментарисали информацију да су дан након што је потписао одрицање и признао у притвор више пута позивана кола хитне помоћи у вези с његовим симптомима одвикавања, нити су објаснили како је могао бити регистрован, без сазнања власти, у Центру за лијечење овисности док је у притвору. Погрешна природа њихове процјене потврђена је када је изашло на видјело да је полиција знала за његову овисност од самог почетка истраге када је подносилац представке већ био под њиховом контролом. Информација коју су затајили могла је упућивати на то да је подносилац представке имао болест која би према домаћој судској пракси довела до немогућности прихватања његовог одрицања. Дакле, иако је домаће право у принципу успоставило гаранцију за такве ситуације, због понашања полицијских службеника показало се да је та гаранција недјелотворна. На крају, прије потписивања одрицања подносилац представке није био обавијештен о свом праву на ћутање, што је додатно поткопало ваљаност одрицања.

ц) Европски суд је закључио да Влада није успјела доказати да се подносилац представке ваљано одрекао права на адвоката.

д) Када је ријеч о општој правичности поступка Европски суд је истакао да је подносилац представке био у одређеној мјери рањив због свог здравственог стања. Оспорене изјаве биле су директно инкриминишуће. Узете на почетку истраге, оне су уоквириле начин на који су власти приступиле истрази и стога су чиниле врло значајан дио доказа против њега. Иако изјаве које је подносилац представке дао прије него што је обавијештен о свом праву на правну помоћ никада као такве нису уведене као доказ против њега, оне су омогућиле властима да против њега прибаве додатне доказе лоцирањем и враћањем украдене робе. Након што је дао те изјаве, подносилац представке је могао сматрати штетним мијењати их након што је био обавијештен о праву на правну помоћ и након што је реконструкција обављена. Изјаве које је дао касније током реконструкције имале су централну улогу у поступку.

У коначници, Европски суд је закључио да кривични поступак, посматран у цјелини, није отклонио процедуралне недостатке настале у првим данима истраге. Закључно, Влада није успјела увјерљиво доказати зашто, изузетно и у специфичним околностима предмета, укупна правичност суђења није била неповратно угрожена тиме што је подносиоцу представке био ограничен приступ правној помоћи. Европски суд је утврдио повреду члана 6 став 1 и став 3 тачка ц) Конвенције.