Уставни суд Босне и Херцеговине одржао је данас, 16. марта 2016. године, редовну, 34. сједницу Великог вијећа.
На данашњој сједници Великог вијећа Уставни суд БиХ је, између осталога, разматрао већи број апелација поднесених због наводних повреда уставних права апеланата које су им нанијели редовни судови.
Подсјећамо да Уставни суд БиХ одлучује о апелацијама/предметима према хронолошком реду. У одређивању редослиједа по којем ће се поступати с предметима Уставни суд узима у обзир и важност, односно хитност постављених питања. Хитно поступање је обавезно у предметима који се тичу захтјева поднесених на основу члана IV/3ф) Устава, изборних права и одлука о привременим мјерама.
Искључиво ради илустрације, издвајамо:
Уставни суд БиХ је одбио као неосновану апелацију Фахрудина Радончића изјављену против Рјешења Суда Босне и Херцеговине број С 1 2 К 020433 16 Кв 4 од 2. фебруара 2016. године и Рјешења Суда Босне и Херцеговине број С1 2 К 020433 16 Крн 13 од 27. јануара 2016. године којим је апеланту одређен притвор, који, према овом рјешењу, може да траје најдуже мјесец дана од дана лишавања слободе, и то до 25. фебруара 2016. године, из разлога прописаних чланом 132 став 1 тач. б) и ц) Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине.
Апелант у апелацији коју је поднио против рјешења, поред осталих навода, истиче повреду права на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и члана 5 ст. 3 и 4 Европске конвенције, као и повреду права из члана 5 став 3 Европске конвенције у вези са повредом права на независан и непристрасан суд из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и права на претпоставку невиности из члана 6 став 2 Европске конвенције. Апелант истиче и повреду права на непристрасан и независан суд, као и претпоставке апелантове невиности, јер су након лишавања слободе Бакира Даутбашића и Билсене Шахман, а што је објављено у медијима, Суд БиХ и Тужилаштво БиХ издали заједничко саопштење за јавност, чиме је, како апелант сматра, дошло до повреде апелантовог права да о њему одлучује независан и непристрасан суд. Према апелантовом мишљењу, Суд БиХ се сврстао на једну од страна у поступку etc.
Одлучујући о апелацији, Уставни суд БиХ је закључио да нема повреде права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине, односно права из члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције и члана 5 ст. 2, 3 и 4 Европске конвенције када је Суд БиХ утврдио постојање основане сумње и када је о свом закључку о постојању основане сумње дао одговарајуће и релевантно образложење, те када је Суд БиХ, одлучујући о томе да ли постоји посебан притворски разлог из члана 132 став 1 тач. б) и ц) ЗКП дао конкретно образложење, а ти разлози су релевантни и довољни да оправдају одређивање притвора апеланту у почетној фази поступка, те кад су испоштоване и остале гаранције из члана 5 ст. 2 и 4 Европске конвенције, јер је апелант упознат са разлозима лишавања слободе и чињенично-правном квалификацијом радњи које му ставља на терет поступајући тужилац, као и када је имао могућност да изјави жалбу на оспорено рјешење о одређивању притвора.
Такође, Уставни суд БиХ је закључио да није повријеђено апелантово право на повреду претпоставке невиности из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције када из датог саопштења за јавност не произилази прејудицирање апелантове кривице, па чак нити чињеница да се саопштење односи на апелантов предмет.
Уставни суд је одлучивао и о једном броју захтјева о повреди права апеланата на правично суђење. У предметима у којим је Суд утврдио постојање повреда права апеланата на правично суђење, због тога што судови нису донијели одлуке у разумном року (члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), надлежним судовима је наложено да хитно окончају поступак, те да о томе извијесте Суд у року од три мјесеца.
Апелације које су биле очито неосноване и недопуштене Суд је одбацио. То се односи на предмете у којим је Суд утврдио да захтјеви апеланата нису оправдани, односно да чињенице које су апеланти предочили Суду ни на који начин не могу да оправдају тврдњу апеланата о постојању кршења њихових права заштићених Уставом, или да странке у поступку не сносе посљедице наводног кршења права заштићених Уставом.
