Пропуст власти да заштите подносиоца представке од произвољности приликом одређивања другог узастопног периода притвора у вези с различитим паралелним кривичним поступцима  • Кршење чл. 5 ст. 1 и 3 Конвенције • За један период притвора произвољност није утврђена – нема кршења члана 5 став 1 Конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке био је један од вођа Уједињеног националног покрета (бивша владајућа политичка странка) и градоначелник Тбилисија од 2005. до 2013. године. У периоду између 2012. и 2015. године подносилац представке оптужен је за више кривичних дјела у више кривичних поступака који су вођени паралелно. Ријеч је о кривичним дјелима у вези с прањем новца и другим кривичним дјелима везаним за финансије почињеним у оквиру приватних компанија, компаније која је била у својини Канцеларије градоначелника Тбилисија те фонда који је та иста канцеларија основала. Против подносиоца представке је 5. јуна 2014. године покренут кривични поступак у вези с прањем новца и наводног организовања насилног инцидента у Канцеларији изборне комисије. Упркос позиву истражиоца да дође на саслушање 4. јула 2014. године, подносилац представке је 3. јула 2014. године покушао да отпутује ван земље. Том приликом је ухапшен и притворен због опасности од бјекства. Против подносиоца представке је 28. јула 2014. године покренут још један кривични поступак због тешке преваре и прања новца. У вези с тим поступком, 15. марта 2015. године одређен му је притвор због опасности од ометања истраге, утицаја на свједоке те због опасности од бјекства. Притвор му је одређен упркос томе што је он већ извјесно вријеме провео у притвору у вези с кривичним поступком који је покренут 5. јуна 2014. године. Приговор одбране да је максимално трајање истражног затвора било девет мјесеци и да, сходно томе, није било правног основа за примјену новог периода истражног затвора те да је противуставна тврдња тужилаштва да се рок од девет мјесеци рачуна за сваки кривични поступак посебно, судови су одбили.

Подносилац представке је у априлу 2015. године поднио уставну жалбу наводећи да је његов континуирани притвор неуставан јер траје дуже од максималног рока од девет мјесеци, који је за такав притвор одређен Уставом. Тражио је, између осталог, да се члан 205 став 2 Закона о кривичном поступку прогласи неуставним. Уставни суд је 15. септембра 2015. године прогласио неуставним „нормативни садржај“ тог члана у дијелу у којем се омогућава притвор лица оптуженог у кривичном предмету – иако постоји довољно основа да се то лице оптужи – ако је оно већ провело девет мјесеци у притвору у неком другом кривичном предмету против њега.

Позивајући се на одлуку Уставног суда, подносилац представке је 17. септембра 2015. године затражио од надлежног суда да га пусти из притвора. Истог дана суд је одобрио његов захтјев, уз напомену да је подносилац представке већ провео петнаест мјесеци у притвору и да је његов даљњи притвор, с обзиром на недавну одлуку Уставног суда, недозвољен.

Подносилац представке се жалио да су његово хапшење и притвор између 3. јула 2014. и 17. септембра 2015. године били супротни домаћим законима и произвољни.

Оцјена Европског суда

Члан 5 став 1

Притвор подносиоца представке од 3. јула 2014. до 2. априла 2015. године

Европски суд је сматрао да је постојало довољно доказа да је подносилац представке можда учинио предметна кривична дјела, те да је притварање стога било оправдано. Намјера је била да се подносилац представке изведе пред надлежне органе, што се и догодило сљедећег дана након његовог хапшења. Према грузијском закону о кривичном поступку, налог за хапшење није потребан ако постоји опасност од бијега. То је овдје био случај имајући у виду да је подносилац представке ухапшен на аеродрому приликом покушаја да напусти земљу. У погледу питања произвољности или лоше намјере на страни власти, подносилац представке је указао на чињеницу да је био притворен у истражном затвору упркос томе што му је само два дана раније допуштено да остане на слободи без кауције. Европски суд је сматрао да у образложењима домаћих судова није било произвољности. Наиме, подносилац представке није тврдио да су два случаја која су довела до одвојених одлука о пуштању и притварању била слична. Супротно томе, Влада је утврдила да су три нове чињенице − наводно ометање свједока, нове оптужбе против њега, покушај напуштања земље упркос позиву истражиоца на испитивање − дале тежину одлуци о притварању подносиоца представке. Европски суд је закључио да одлука о притварању подносиоца представке није донесена у лошој вјери те стога није дошло до повреде члана 5 став 1 Европске конвенције због хапшења подносиоца представке и накнадно одређеног притвора у периоду од 3. јула 2014. до 2. априла 2015. године.

Притвор од 2. априла до 17. септембра 2015. године

Европски суд је истакао да је притвор подносиоца представке након истека законског максималног рока од девет мјесеци био незаконит и произвољан. Европски суд је указао да грузијски устав предвиђа  да сваки притвор мора да буде у складу с Уставом те забрањује вјештачки наставак деветомјесечног максимума притвора формалним средствима како би се обезбиједила „брза правда“. До 2. априла 2015. године подносилац представке био је у притвору током припреме оптужница у два одвојена предмета. Европски суд је навео да домаћи судови нису образложили да ли је нови захтјев за притвор био одговор на нове чињенице или је једноставно био de facto продужење првобитног одређеног притвора. Домаћи судови такође нису испитали аргументе подносиоца представке у вези с неоправданошћу одлуке о притвору. У односу на овај период, Европски суд је утврдио да је дошло до повреде члана 5 став 1 Конвенције.

Члан 5 став 3

Европски суд је истакао да иако су првобитно наведени разлози за притвор одређен 3. јула 2014. године били релевантни и довољни, домаћи суд је игнорисао проток времена и промијењене околности за подносиоца представке, практично остављајући њему да докаже да је наставак његовог притвора био неоправдан. Европски суд је нагласио да од 18. фебруара 2015. године, дана када је домаћи суд усмено разријешио захтјев подносиоца за замјену притвора кауцијом, па надаље, притвор који је одређен подносиоцу представке у кривичном предмету повезаном с насилним инцидентом у Канцеларији изборне комисије престао да се заснива на довољним основама, што је у супротности са чланом 5 став 3 Конвенције.