Хапшење по одлуци инспектора, без претходног судског налога • Право на одштету није обезбијеђено с довољним степеном сигурности • Повреда члана 5 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

Против подносиоца представке је 25. јануара 2019. године покренута кривична истрага због неовлашћеног ометања комуникационих система и креирања, складиштења и дистрибуције злонамјерног софтвера и порнографског материјала. Дана 11. јула 2019. године извршен је претрес хотелске собе у којој су се у то вријеме налазили подносилац представке и његов пословни партнер. Према извјештају о претресу, одузети су лаптоп и мобилни телефони. По завршетку претреса инспектор је ухапсио подносиоца представке због сумње да је починио кривично дјело чувања, ширења и дистрибуције порнографског материјала. Његово хапшење је извршено без претходног судског налога. У извјештају о хапшењу наведено је да је хапшење извршено на основу члана 208 став 1 Законика о кривичном поступку из 2012. године (у даљњем тексту: ЗКП) и да је подносилац представке ухапшен на основу исказа очевица или жртве или на основу јасних знакова да је починио кривично дјело. У извјештају о хапшењу нису наведене додатне појединости. Печерски окружни суд је 12. јула 2019. године одбио инспекторов захтјев и подносиоцу представке одредио кућни притвор током ноћних сати. Суд је утврдио да постоји основана сумња да је починио кривична дјела за која је осумњичен, али да нема довољно основа за његово задржавање у притвору. Окружни суд је 28. новембра 2019. године одлучио да превентивну мјеру преиначи у пуштање на слободу. Странке нису обавијестиле Суд о исходу кривичне истраге.

Подносилац представке се жали да је његово хапшење 11. јула 2019. године без претходног судског налога било незаконито и произвољно и у супротности са чланом 5 став 1 Конвенције, те да није имао извршно право на накнаду штете за своје противправно хапшење и притвор, што је у супротности са чланом 5 став 5 Конвенције.

Оцјена Суда

Члан 5 став 1 Конвенције

Подносилац представке жали се према члану 5 став 1 Конвенције да је његово хапшење без претходног судског налога било незаконито. Подносилац представке је навео да извјештај о хапшењу није садржавао јасне разлоге који би могли оправдати његово хапшење „без налога“. Суд је навео да општи правни стандард хапшења осумњиченог у Украјини захтијева учествовање судије у поступку прије самог хапшења, давањем одобрења за такво хапшење. Међу странкама је неспорно да је хапшење подносиоца представке извршено позивањем на члан 208 ЗКП-а који, узет заједно са чланом 29 Устава Украјине, садржи исцрпну листу изузетака и чини правни основ у украјинском правном систему за хапшење осумњиченог без претходног судског налога.

Суд је напоменуо да је „законитост” лишења слободе према домаћем закону примарна ствар, али она није увијек одлучујућа јер се Суд мора увјерити да је била компатибилна са сврхом члана 5 став 1 Конвенције, а то је да се спријечи да лица буду лишена слободе на произвољан начин. Надаље, да би се лишење слободе сматрало слободним од произвољности није довољно да се ова мјера изврши у складу с националним законом, већ то такође мора бити неопходно у датим околностима. У вези с тим, Суд је даље навео да је у извјештају о хапшењу члан 208 став 1 ЗКП-а наведен као правни основ за хапшење подносиоца представке без претходног судског налога. Ову одредбу, у којој се наводе изузеци од општег правила према којем је за хапшење појединца потребна судска одлука, требало је уско тумачити. Надаље, специфични разлози који оправдавају примјену једног од изузетака који су исцрпно наведени морали су бити недвосмислено утврђени у вријеме предузимања такве мјере. Суд се даље позива на члан 208 став 5 ЗКП-а који предвиђа да извјештај о хапшењу појединца мора садржавати разлоге за то хапшење. Ово је посебно релевантно у околностима овог случаја, у којем је одредба члана 208 став 1 ЗКП-а само споменута, док ни извјештај о хапшењу ни извјештај о претресу нису садржавали никакве конкретне информације, нити су се ослањали на било какве конкретне околности које би објасниле које је кривично дјело подносилац представке починио прије хапшења или који знаци јасно указују на то да је управо починио кривично дјело. Стога се не може тврдити да су се власти суочиле с хитном ситуацијом која спада у један од изузетака према члану 208 став 1 ЗКП-а као што је, на примјер хапшење лица in flagrante delicto. Суд је утврдио да су хапшење и притвор подносиоца представке између 11. и 12. јула 2019. године на основу одлуке инспектора били неспојиви са захтјевима из члана 5 став 1 Конвенције, те да је дошло до повреде те одредбе.

Члан 5 став 5 Конвенције

Суд је подсјетио да је члан 5 став 5 Конвенције испоштован када је могуће поднијети захтјев за накнаду штете због лишења слободе у условима супротним ст. 1, 2, 3 или 4 тог члана. Право на одштету наведено у ставу 5 стога претпоставља да су домаћи орган или институција Конвенције утврдили повреду једног од других ставова. У овом случају Суд је утврдио повреду члана 5 став 1 Конвенције. Слиједи да је члан 5 став 5 Конвенције примјењив. Суд стога мора утврдити да ли подносилац представке има извршно право на накнаду штете на домаћем нивоу. Суд је истакао да је питање накнаде за незаконито притварање у Украјини регулисано Законом о поступку подношења захтјева за накнаду штете проузроковане грађанима незаконитим радњама истражних органа, органа преткривичне истраге, тужилаштва и судова. Право на одштету настаје када је незаконитост притвора утврђена судском одлуком. Суд даље напомиње да све док је хапшење подносиоца представке у формалном складу с домаћим законодавством за њега је немогуће тражити одштету у том погледу на националном нивоу. Надаље, Суд је истакао да у Украјини не постоји законски предвиђена процедура за покретање поступка за тражење одштете због лишавања слободе које је одлуком Суда проглашено супротним једном од ставова члана 5 Конвенције. То значи да један од принципа члана 5 став 5, који се огледа у томе да ефективно уживање права на обештећење мора бити обезбијеђено с довољним степеном сигурности, није испуњен у овом случају. Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 5 став 5 Конвенције.