Неизвршење домаћих одлука којима је мајци додијељено старатељство над двоје малољетне дјеце • Пропуст домаћих органа да предузму адекватне и благовремене радње за спровођење права подноситељице представке да јој се дјеца врате • Кршење члана 8 Конвенције

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке удала се за К. К. с којим има двије дјевојчице. Једном приликом К. К. је одвео њихову дјецу код својих родитеља не дозвољавајући подноситељици представке да их види. К. К. је 13. јула 2016. године поднио тужбу против подноситељице представке тражећи да му се додијели стална и искључива родитељска одговорност, укључујући старатељство, док је подноситељица представке 15. маја 2017. године поднијела тужбу против К. К. тражећи да се њихов брак разведе и да јој се додијели старатељство и издржавање за дјецу. Одлуком првостепеног суда у Амалиади њихов брак је разведен, подноситељици представке је додијељено старатељство, а родитељска одговорност додијељена је и једном и другом родитељу.

Апелациони суд у Патри је 7. маја 2020. године одбио жалбу К. К. поднесену против првостепене пресуде. Суд је посебно навео да К. К. није био способан за старатељство над своје двије малољетне кћерке, које су уствари одгајали његови родитељи.

Први извршни наслов у односу на одлуку првостепеног суда у Амалиади донесен је 10. маја 2021. године и њиме је наложено  свим надлежним органима да помогну у извршењу наведеног рјешења.

Подноситељица представке је 11. јуна 2020. године поднијела кривичну пријаву против К. К. јер јој тог дана, супротно налогу из судске одлуке, није предао дјецу. Након тога полицијски службеници су у присуству судије извршили претрес стана К. К. ради проналажења дјеце, али безуспјешно. К. К. и његови родитељи су ухапшени по убрзаном поступку и приведени јавном тужиоцу Основног суда у Амалиади због кривичног дјела отмице малољетног лица. Против њих је подигнута кривична оптужба због кривичног дјела отмице малољетног лица и спроведена је истрага. К. К. је упућен на суђење у вези с кривичним дјелом отмице малољетника.

Подноситељица представке се жалила да је неизвршење домаћих одлука којима јој је додијељено старатељство над њено двоје малољетне дјеце повриједило њено право на породични живот заштићено чланом 8 Конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је нагласио да К. К. 11. јуна 2020. године није испунио своју обавезу да, у складу с извршним налогом, подноситељици представке преда дјецу. Подноситељица представке није била у могућности да врати своју дјецу нити да има било какав значајан контакт с њима. Једини контакт који је имала са своје двоје дјеце био је састанак, одржан у складу с привременом наредбом, који је трајао само неколико минута, а затим је прекинут због одбијања дјеце да остану с њом. Европски суд је примијетио јасно одсуство сарадње К. К., који је опструисао напоре власти да поново споје подноситељицу представке с њеном дјецом.

Европски суд је истакао да је полиција у три наврата претресла куће К. К. и његових сродника, али није успјела да пронађе дјецу. Европски суд се сложио са запажањем подноситељице представке да у селу које је било тако мало (осамдесет становника), лоцирање дјеце која су похађала школу није требало да буде толико тешко.

Европски суд је даље истакао да се кривични поступак због отмице дјеце показао неефикасним јер више од три године није донесена првостепена одлука. У вези с тим, Европски суд је поновио да је вријеме у ситуацијама каква је ова одлучујући фактор.

Европски суд је такође указао да Влада није изнијела доказе о било каквој радњи коју је јавни тужилац предузео да би олакшао поновно спајање подноситељице представке с њеном дјецом.

Из наведених запажања произлази да је подноситељица представке онемогућена да изврши одлуку којом јој је додијељено старатељство над њено двоје дјеце у значајном периоду. Она је покушавала да пронађе начине да комуницира с њима, али није имала довољну подршку домаћих власти, које су дозволиле да се de facto ситуација претвори у занемаривање судских одлука.

Европски суд сматра да је дуготрајни недостатак извршења допринио стварању и учвршћивању ситуације у којој је проток времена ефективно довео до отуђења подноситељице представке и њене дјеце, што је заузврат знатно повећало потешкоће у извршењу пресуда. Даље, домаћи органи нису предузели дјелотворне кораке да спроведу домаће одлуке о додјели старатељства док су дјеца мала и док су вјероватно имала позитиван став према подноситељици представке.

Европски суд је нагласио да предузете мјере нису довеле до враћања дјеце подноситељици представке нити до поновног успостављања било каквог контакта с циљем обнове односа. К. К., који је одбио да слиједи коначну судску одлуку, остао је углавном неспутан, што му је омогућило да истраје у опструисању свих напора. Релевантни органи, суочени с таквом опструкцијом, нису обезбиједили успоставу и спроведбу благовремених и одговарајућих мјера. Без обзира на поље слободне процјене тужене државе у овом предмету, Европски суд је утврдио да власти нису на ефикасан начин предузеле адекватне и благовремене радње да остваре право подноситељице представке да јој се дјеца врате. Европски суд је закључио да су пропустом да ревносно поступе националне власти својим понашањем фаворизовале интегрисање дјеце у њихову нову средину и на тај начин одлучно допринијеле учвршћивању de facto ситуације која је супротна праву подноситељице представке заштићеном чланом 8 Конвенције. Европски суд је утврдио повреду члана 8 Конвенције.