Апеланткиња је Уставном суду предочила довољно доказа о наводном кршењу њених права, а који би могли да буду основ за усвајање привремене мјере. Она је, исто тако, дала Уставном суду довољно чињеница које оправдавају њену бојазан да би извршењем наведених пресуда могле наступити неотклоњиве штетне посљедице с обзиром на најављени убрзани процес приватизације у Брчко дистрикту Босне и Херцеговине.
• Одлука о привременој мјери број АП-214/03 од 19. априла 2004. године, став 13, пренос права располагања на непокретностима
Уставни суд налази да је очигледно да околности ових случајева, у вези с оба апеланта, покрећу питање из члана 7 став 1 Европске конвенције, а у вези са чланом 6 став 1 Европске конвенције. Овакав закључак односи се на приговоре апеланата да им је недопуштеном примјеном кривичног законодавства ускраћено Уставом Федерације Босне и Херцеговине конституисано право на имунитет од кривичног гоњења у кривичним поступцима који се против њих воде пред Кантоналним судом.
• Одлука о привременој мјери број АП-72/04 од 19. априла 2004. године, став 6
Евентуално омогућавање откупа предметног стана привременом кориснику, а да се није мериторно и коначно одлучило о апелантовом праву на поврат предметног стана у његов посјед, погађа, правно и фактички, апеланта и пријети да доведе до неотклоњиве штете. С друге стране, остваривање права, као и њихово одузимање, у управном поступку не смије да буде на штету права других лица јер то би водило ка правној анархији. Из ових разлога, због неблаговремености доношења одлуке о поврату стана у посјед, могле би да наступе неотклоњиве штетне посљедице за апеланта. С друге стране, не постоји блажа мјера којом би се постигао исти циљ. Ово су довољни разлози да Уставни суд оцијени да су испуњени услови да до доношења мериторне одлуке донесе привремену мјеру којом се привременом кориснику привремено забрањује откуп спорног стана.
• Одлука о привременој мјери број АП-1404/05 од 13. септембра 2005. године, став 14
Остваривање права, као и њихово одузимање, у судском поступку мора да буде у складу са законом и не смије да буде на штету права других лица јер то би водило ка правној анархији. Из ових разлога, због фактичке немогућности приступа суду и неблаговремености доношења одлуке о апелантовом тужбеном захтјеву за поништење спорног купопродајног уговора, а омогућавањем располагања спорним непокретностима од стране туженог, могле би да наступе неотклоњиве штетне посљедице за апеланта. Уставни суд не види блажу мјеру којом би се постигао исти циљ спречавања или ограничавања будуће штете.
• Одлука о привременој мјери број АП-1925/05 од 13. октобра 2005. године, став 14
У околностима конкретног случаја, када чињенице предмета указују prima facie на постојање одређених пропуста у поступку који су могли да имају одлучујући значај на исход поступка, потребно је усвојити привремену мјеру.
• Одлука о привременој мјери број АП-1926/05 од 23. марта 2006. године, став 11
Уставни суд сматра да су предметном апелацијом покренута озбиљна питања која се тичу, прије свега, мијешања у апелантово уставно право на мирно уживање имовине заштићено чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Наиме, Уставни суд је, полазећи од свих чињеница из конкретног предмета, посебно имао у виду да се ради о очигледном несразмјеру између апелантовог дуговања и непокретности које се продају, што је у коначници резултирало доношењем закључка од 11. априла 2019. године којим је одређено и прво рочиште за продају седам апелантових непокретности укупне вриједности од 44.249,50 КМ због наплате дуга од 64,90 КМ. Стога, Уставни суд изнесене разлоге сматра довољним за процјену како су испуњени услови да се до доношења коначне одлуке привремено обустави спровођење извршних радњи у предмету Општинског суда број 41 0 И 035764 17 Ком 3, сматрајући очитим да одгода извршења није супротна јавном интересу, нити би се том одгодом лицима која имају правни интерес за спровођење извршења у конкретном случају нанијела већа штета, као и то да би спровођење извршних радњи у предметном поступку апеланту могло проузроковати штету која би се тешко могла поправити, а с друге стране је у интересу правилног вођења поступка пред Уставним судом.
• Одлука о привременој мјери број АП-1926/05 од 22. маја 2019. године, став 15
Подносиоци захтјева свој захтјев за обустављање спровођења изборних резултата заснивају на аргументу да би у супротном настала непоправљива штета. Међутим, подносиоци захтјева нису јасно навели, ван апстрактног нивоа, које врсте ненадокнадиве штете би могле настати ако би оспорени акти остали на снази до рјешења спора, нити су доставили доказе о оправданости својих захтјева. Баш као што подносиоци захтјева претпостављају да би примјена оспорених аката до рјешавања њихових захтјева могла имати негативне посљедице по владавину права, могло би се тврдити и супротно – да би прихватање захтјева подносилаца захтјева за доношење привремене мјере могло имати негативне посљедице по владавину права. Уставни суд сматра да у овој фази ови аргументи нису конкретизовани. Ипак, на основу члана 64 став (1) Правила, Уставни суд може, на сопствену иницијативу или на захтјев подносиоца захтјева или апеланта, одредити сваку привремену мјеру за коју сматра да је треба донијети у интересу странака или правилног вођења поступка, нарочито ако то може довести до ненадокнадиве штете. Суд је свјестан могућих посљедица, тј. да имплементација изборних резултата на основу оспорене одлуке високог представника може довести до ситуације гдје би се избори или именовања морали поново размотрити ако Уставни суд дође до коначног закључка да одлука високог представника није у складу с Уставом. Према мишљењу Уставног суда, то не ствара ненадокнадиву штету зато што се ипак може исправити. Због наведених разлога, Уставни суд сматра да су захтјеви подносилаца захтјева Комшића и Џаферовића за доношење привремене мјере, којом би се обуставило спровођење изборних резултата и примјена оспорених одредби, неосновани.
• Одлука о привременој мјери број У-27/22 од 1. и 2. децембра 2022. године, надлежност из члана VI/3а) Устава БиХ
