Уставни суд примјећује да је Кантонални суд, прихватајући чињенично утврђење Општинског суда да се у конкретном случају ради о неименованом уговору и да су стварна воља и циљ уговарача били да тим уговором регулишу своја права и обавезе у сврху заједничког пословног потхвата судјеловања у приватизационом тендеру за куповину дионица „Бихаћке пивоваре", у својој пресуди довољно јасно образложио свој закључак да је тај уговор, чије су испуњење тужиоци тражили, правно ваљан и да није у супротности са Законом о вриједносним папирима, Законом о привредним друштвима и другим прописима, претходно цитирајући одредбе чл. 10 и 40 Закона о вриједносним папирима и члана 210 став 1 Закона о привредним друштвима. У вези с тим, Уставни суд указује да је чланом 10 Закона о вриједносним папирима прописано „да се својина на вриједносним папирима стиче на дан закључивања правног посла којим се преноси својина на вриједносном папиру", док је чланом 40 истог закона прописано „да се куповина, продаја и давање у залог вриједносних папира врши на основу уговора у писаној форми", а да је чланом 210 став 1 Закона о привредним друштвима прописано да „дионичар има право продати или по другом основу своје дионице пренијети другом лицу". Такође, Уставни суд примјећује да је Кантонални суд у својој пресуди довољно јасно образложио свој закључак да је дејство предметног уговора везано за пријенос дионица у смислу члана 78 ЗОО-а почињало од времена одређеног у члану 10 тог уговора и да, у складу с тим, тужиоци као страни улагачи нису могли ни извршити пријаву страног улагања код надлежног тијела прије него што апелант испуни своју обавезу из члана 10 предметног уговора, односно прије него што им изда ваљану исправу о пријеносу уговореног броја дионица, коју апелант није извршио иако је у поступку приватизације стекао дионице „Бихаћке пивоваре". Даље, Уставни суд запажа да је Врховни суд, противно апелантовим наводима, у оспореној пресуди одговорио на сваки апелантов ревизиони навод који је оцијенио битним и релевантним за одлучење у конкретном случају. У вези с тим, Уставни суд, такође, запажа да је Врховни суд образложио да је, насупрот апелантовим наводима, Кантонални суд поступио по упутама из рјешења о укидању и да је правилном примјеном процесног права испитао побијану првостепену пресуду и оцијенио све апелационе наводе који су били од значаја за правилно пресуђење, као и да је правилно оцијењено да уговор има сва обиљежја партнерско-ортачког уговора и да је при томе тумачен правилном примјеном одредбе члана 99 ЗОО-а, те да је правилно утврђено да је правно ваљан, а да апелант није извршио уговорну обавезу предаје дионица тужиоцима. Уставни суд сматра да је Врховни суд за своје стајалиште дао ваљане, јасне и логичне разлоге и да је своју одлуку образложио у складу са захтјевима члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1853/11 од 10. јуна 2014. године, став 34, извршавање обавеза из уговора, пријенос дионица, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
У вези с датим образложењем апелационог вијећа, Уставни суд запажа да наведено вијеће није ни тврдило да је КЗБиХ блажи за апеланта имајући у виду законски минимум запријећене казне. Наиме, Уставни суд запажа да је апелационо вијеће упоредило КЗСФРЈ и КЗБиХ с аспекта законског минимума запријећене казне, утврдивши да КЗБиХ није блажи за апеланта, имајући у виду прописани законски минимум. Међутим, Уставни суд, исто тако, запажа да се апелационо вијеће у конкретном случају опредијелило за примјену КЗБиХ да би се избјегло комбиновање старог и новог закона, оцијенивши да се апелант на тај начин није нашао у тежој позицији, будући да је казну затвора у трајању од 10 година могуће изрећи и по старом и по новом закону. У вези с датим образложењем, Уставни суд подсјећа на одредбу члана 4 став 2 КЗБиХ која обавезује Суд БиХ да приликом одлучења примијени закон који је блажи за учиниоца, па стога дато образложење апелационог вијећа суштински не кореспондира са цитираном одредбом. Стога, Уставни суд сматра да је апелационо вијеће, у складу са цитираним чланом, приликом примјене материјалног права, требало експлицитно утврдити који је закон блажи за апеланта, у конкретном случају с аспекта законског минимума запријећене казне, те у погледу релевантних одредби о стицају кривичних дјела, па у складу с неспорним утврђењем, примијенити блажи закон. Уставни суд запажа да је такав приступ апелационог вијећа изостао, при чему је, у вези с примјеном материјалног права из члана 175 тач. а) и б) КЗБиХ, дато образложење које не задовољава стандарде из члана 6 став 1 Европске конвенције.
Уставни суд закључује да је у околностима конкретног случаја произвољно образложење апелационог вијећа у вези с примјеном члана 175 КЗБиХ на апелантове радње које су оквалификоване као кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника, те је стога прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3280/13 од 7. октобра 2014. године, ст. 58 и 59, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 92/14, кривични поступак, ратни злочин, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у образложењу оспорене пресуде, која представља коначну одлуку о постојању кривичног дјела и кривичне одговорности, изостану разлози и образложења из којих произлази да је одговорено на суштинска питања истакнута у жалби која су се односила на закључак о постојању кривичног дјела и кривичне одговорности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3623/13 од 7. октобра 2014. године, став 104, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 89/14, кривични поступак, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је Врховни суд пропустио да јасно и недвојбено образложи у чему се огледа погрешна примјена материјалног права у оквиру Кантоналног суда у околностима у којима је апеланткиња дјеломично доказала спорне чињенице (пријем запосленика), а дјеломично су оне учињене неспорним (начин пријема) у вези с одредбом члана 143 став 8 ЗОР-а на којем је апеланткиња засновала свој тужбени захтјев.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4566/11 од 21. октобра 2014. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 93/14, Уставни суд одлучио о меритуму захтјева јер у околностима конкретног случаја постоји пресуда Кантоналног суда која је јасна, прецизна и аргументована у погледу примјене одредбе члана 143 став 8 ЗОР-а и образложена на начин који задовољава стандарде прописане у члану 6 став 1 Европске конвенције, због чега је остављена на снази, радни спор траје више од 14 година, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је прекршено право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када у оспореној одлуци редовни суд није дао образложење у погледу стварног мјеста становања тужених, односно када није испитао колико је била чврста, односно трајна веза тужених с предметним простором и да ли су тужени засновали свој дом на неком другом мјесту, како је то предвиђено стандардима права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције, због чега није могуће донијети закључке да ли је мијешање у имовину апеланата било законито, да ли спорне заједничке просторије представљају дом тужених, те које од та два права „претеже" у смислу одредби Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2453/11 од 6. новембра 2014. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 93/14, захтјев апеланата за поврат у посјед заједничких просторија које су тужени користили на основу уговора о давању на привремено коришћење који је закључен између апеланата као етажних власника спорног простора и тужених, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
У конкретном случају Уставни суд запажа да је оспореном одлуком Врховног суда у коначници одбијен апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди његов сувласнички дио у дијелу државног капитала првотуженог, те, у вези с тим, и право да се упише као власник наведеног капитала. Даље, Уставни суд запажа да је Врховни суд у оспореној одлуци дао детаљна и аргументована образложења зашто је утврдио да је наведени апелантов захтјев неоснован. Уставни суд сматра да се не могу прихватити апелантови наводи о произвољности у примјени материјалног права, посебно зато што апелант за такву своју тврдњу није понудио било какву аргументацију. Уставни суд сматра да је Врховни суд у оспореној одлуци детаљно образложио на којим је све релевантним прописима засновао оспорену одлуку, те да је о томе дао детаљна и јасна образложења која се не могу сматрати произвољним или супротним праву на образложену одлуку из члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3821/11 од 18. новембра 2014. године, став 27, приватизација државног капитала, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд истиче да Апелациони суд није оцијенио апелантове апелационе наводе који су, према мишљењу Уставног суда, били од суштинског значаја у конкретном случају. Посебно се указује на апелантове тврдње да је обавијест о пријему потписало лице које он (апелант) не познаје. Насупрот томе, Апелациони суд је уопштено констатовао „да је апелант уредно запримио налог". Питање да ли је неко благовремено запримио одређено писмено, односно да ли је уопште запримио писмено је, према мишљењу Уставног суда, од изузетне важности за правичност поступка у цјелини и таква питања могу бити жалбени основ на основу одредби члана 68 став 1 тачка а) Закона о прекршајима (битне повреде поступка), које је Апелациони суд дужан да размотри. Кад се све наведено узме у обзир, те имајући у виду наведену праксу Европског суда, произлази да Апелациони суд, у конкретном случају, није размотрио апелационе наводе који су били од суштинског значаја за апеланта. Посљедица тога је да образложење оспорене одлуке Апелационог суда не задовољава стандард образложене пресуде у смислу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4839/11 од 18. новембра 2014. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 101/14, достављање, прекршајни налог, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Дакле, Уставни суд запажа да су оба редовна суда фактички одбила апелантов тужбени захтјев из више основа а при томе ни за један од њих нису дали јасно и логично образложење, па је у коначници остало нејасно због чега је заправо одбијен апелантов тужбени захтјев, да ли зато што апелант није био члан породичног домаћинства својих дједа и баке у смислу члана 6 Закона о стамбеним односима и, досљедно томе, да ли је с обзиром на степен сродства битна само заједница живота или се тражи економска заједница од 10 година, или зато што апелант нема правни интерес за утврђење, или зато што није бесправни корисник предметног стана у смислу члана 30 Закона о стамбеним односима, или зато што тужена није пасивно легитимисана. Из наведеног произлази да ни Општински, а потом ни Кантонални суд у жалбеном поступку нису извршили своју обавезу да наведу јасне разлоге на којима су засновали одлуку да је апелантов тужбени захтјев неоснован, односно да оспорене одлуке не садрже образложење које задовољава захтјеве из члана 6 став 1 Европске конвенције, што води произвољности неспојивој с циљем и суштином наведеног права, због чега Уставни суд не може испитати да ли су у оспореним одлукама редовни судови правилно примијенили материјално право. Међутим, имајући у виду стајалишта наведена у тој одлуци, да Уставни суд неће супституисати редовне судове у процјени чињеница и примјени материјалног права, Уставни суд се неће упуштати у то како су редовни судови требали протумачити одредбе Закона о стамбеним односима, Закона о продаји станова на којим постоји станарско право и ЗПП-а будући да је то у надлежности редовних судова, а не Уставног суда.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-712/12 од 21. јула 2015. године, ст. 35 и 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 69/15, станарско право, члан породичног домаћинства, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер се образложење оспорених одлука, у погледу обавезне примјене блажег закона, своди на поређење КЗБиХ и КЗСФРЈ искључиво у дијелу који од два наведена закона прописује тежу казну за починиоца (апеланта), с обзиром на то да је главни аргумент био да КЗСФРЈ за предметно кривично дјело прописује (и) смртну казну. Нити једно од двају вијећа Суда БиХ која су одлучивала о том случају није дало образложење који од наведена два закона прописује блажу казну за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва. То је, према мишљењу Уставног суда, било обавезно имајући у виду да је тенденција Суда БиХ била да се апелант блаже казни (с обзиром на то да је изречена казна испод законом прописаног минимума), те је, управо стога, било неопходно да се изврши поређење члана 173 КЗБиХ и члана 142 КЗСФРЈ, односно да образложење који од наведена два закона прописује (и) блажу казну за апеланта, те да се онда одлучи који је закон блажи с аспекта законског минимума запријећене казне и да се у складу с тим примијени блажи закон.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3312/12 од 27. новембра 2015. године, став 80, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 4/16, кривични поступак, примјена блажег закона, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд, прије свега, примјећује да су наводи апелације, фактички, поновљени наводи из жалбе и ревизије, те да су на све те наводе Општински суд, Кантонални суд и Врховни суд одговорили у својим одлукама. Даље, имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да су судови на три судске инстанце врло детаљно размотрили сва питања која апелант понавља у апелацији, те да су дали веома јасна и разложна образложења због чега се не могу прихватити апелантови наводи о томе да се у конкретном случају радило о повреди његових ауторских права. У конкретном случају, Уставни суд примјећује да из достављене документације произлази да је предметни спор настао због тога што је тужени као власник небодера „Униса" приликом реконструкције и санације тог објекта и избора стакала за стаклену опну небодера, без апелантове сагласности, изабрао и поставио стакло „super silver green". Наиме, Уставни суд запажа да из оспорених одлука произлази да је у конкретном случају било битно утврдити да ли је „Unitic" као власник дјела архитектуре мијењао дјело без апелантове сагласности, тј. без сагласности аутора дјела. Редовни судови су, у вези с тим, утврдили да из спроведених доказа произлази да је апелант био консултант у консултантском тиму који је радио на санацији и обнови стаклене опне објекта (фасаде), па је и судјеловао у избору стакала, иако је у том случају коначну одлуку о избору стакала донио тужени као власник објекта. Даље, Уставни суд запажа да су редовни судови утврдили да садашња нијанса стакла не одговара нијанси стакла којим је била обложена фасада објекта прије његовог оштећења. Међутим, у поступку је било непобитно да се та врста стакала више не производи, па тужени као власник објекта није прихватио уградњу стакала по апелантовом избору јер тај избор стакала није ни разматрао консултантски тим, а радило се о врсти стакала која су знатно скупља од стакала која су ушла у ужи избор, а посебно од врсте стакала које је изабрао тужени. Указано је да су апелант и „Унис инжењеринг" предложили четири боје за фасаду, те пошто није постигнута сагласност о избору стакала, тужени је донио одлуку о избору стакала, и то стакала „super silver green". Редовни судови су закључили да, узимајући у обзир околност да је предметни објекат знатно оштећен у рату, а посебно да је стаклени дио фасаде уништен и да је тужени морао да уложи знатна материјална средства за санацију и реконструкцију грађевине, те да је након санације објекат почео функционисати и да је омогућено обављање дјелатности и запошљавање већег броја радника, као и обављање других привредних активности, што је и општепознато, апелант није доказао да му је тужени својим радњама проузроковао штету. Према мишљењу Уставног суда, редовни судови су дали јасно и прецизно образложење својих закључака због чега је требало одбити апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да је поступањем туженог дошло до повреде његових ауторских права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1838/13 од 10. новембра 2016. године, ст. 47 и 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 93/16, парнични поступак због „повреде ауторског права и накнаде штете", нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ у дијелу који се односи на примјену права и утврђивање чињеница
Уставни суд закључује да је прекршено право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када редовни судови у образложењу оспорених одлука на примједбу о злоупотреби права судионика у поступку и позивање суда да је спријечи, уз конкретне примједбе, нису дали ни минимум образложења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1154/14 од 11. јануара 2017. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 12/17, извршни поступак, губитак права апеланата, између осталог и због чињенице да је продаја непокретности у извршном поступку осујећена судјеловањем лица, чију злоупотребу суд није спријечио, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд сматра да образложење оспорене првостепене пресуде Општинског суда задовољава стандарде права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције. С обзиром на то да код Општинског суда не постоји пропуст да образложи своју одлуку, Уставни суд сматра да образложење оспорене одлуке Кантоналног суда, којом је суштински само потврђено чињенично стање и правно схватање првостепеног суда, без детаљног образлагања жалбених навода апеланата, не доводи per se у питање правичност поступка сагледаног у цјелини.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4779/14 од 10. маја 2017. године, став 40, парнични поступак, обустављање испоруке електричне енергије апелантима због неизмиреног дуговања, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
У околностима конкретног случаја, редовни судови су, одбијајући тужбени захтјев апеланата за накнаду штете засноване на одредби члана 172 став 1 ЗОО-а којом је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези с вршењем својих функција, нагласили да се наведена одредба као основ одговорности за штету може примијенити само у ситуацији када је орган правног лица (тужена) према трећем лицу (апелантима) поступао незаконито и неправилно и на тај начин му проузроковао штету. То би у околностима конкретног случаја, како је јасно наведено у оспореним пресудама, значило да су неправилним радом суда апелантима нанесене повреде које су супротне општим правним начелима и правилима струке, а у конкретном случају из резултата доказног поступка није утврђено, нити су апеланти доказали, да такве или сличне околности постоје, већ управо супротно, да су судови спровели деложацију на основу правоснажне пресуде (замјене непокретности) и правоснажног рјешења о извршењу (поступак у конкретном случају покренут је по тужби апеланата којом су тражили да им тужена, због погрешне и незаконите одлуке суда донесене у претходном поступку [ради поништења уговора о замјени непокретности у којем су имали процесни положај тужених, касније извршеника], надокнади штету коју су због извршења те одлуке претрпјели).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-717/15 од 11. октобра 2017. године, став 29, замјена непокретности, накнада штете, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Не постоји кршење члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине ни члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када су редовни судови детаљно и јасно образложили одлуке којима је усвојен тужиочев захтјев да му апелант на име дуга по извршеној корекцији утрошка електричне енергије за утужени период исплати одређени новчани износ, уз позивање на релевантне прописе материјалног и процесног права, а таква образложења Уставни суд не сматра произвољним.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2297/15 од 6. децембра 2017. године, ст. 40 и 41, међу парничним странкама није било спорно да је у конкретном случају због грешке приликом инсталирања мјерног уређаја код апеланта дошло до погрешног евидентирања стварно потрошене електричне енергије у утуженом периоду. Међутим, као спорно се поставило питање да ли је апелант као потрошач због погрешног мјерења електричне енергије дужан платити дуг тужиоцу за утужени период у смислу релевантних одредби ЗОО-а, односно да ли је тужилац имао право вршити накнадни обрачун потрошње електричне енергије у смислу релевантних одредби Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом, Закон о заштити потрошача, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
У конкретном случају Уставни суд подсјећа да су првостепеном пресудом апеланти на основу члана 212 став 3 ЗКПФБиХ обавезани оштећеном надокнадити штету у износу од 590,00 КМ. Надаље, из садржаја жалбе коју су апеланти изјавили против првостепене пресуде неспорно произлази да су они првостепену пресуду оспоравали и у дијелу одлуке о имовинскоправном захтјеву оштећеног, при томе указујући да је првостепена пресуда у том дијелу паушална и заснована на произвољној примјени материјалног права. Одлучујући о жалби, Кантонални суд је рјешењем дјеломично уважио жалбу апеланата и првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о кривичноправној санкцији, а у ставу 2 изреке рјешења апеланти су, између осталог, обавезани оштећеном накнадити штету у износу од 590,00 КМ. Дакле, Уставни суд запажа да је Кантонални суд, иако је такав диспозитив садржан и у изреци првостепене пресуде, у тачки 2 диспозитива рјешења обавезао апеланте да оштећеном надокнаде штету у износу од 590,00 КМ. Међутим, Кантонални суд у образложењу рјешења није навео било какве разлоге из којих би произлазило да је уопште разматрао жалбене тврдње апеланата у погледу одлуке којим су обавезани оштећеном надокнадити штету, односно рјешење не садржи ништа из чега би се могло закључити да се бавио суштинским питањима која су му поднесена на пресуђивање. Дакле, Кантонални суд се уопште није одредио према закључцима Општинског суда у погледу одлуке о обавезивању апеланата на накнаду штете (пресуду није ни потврдио, нити је преиначио). Поред тога, ни у вези с диспозитивом своје одлуке којим су апеланти обавезани на накнаду штете Кантонални суд није навео разлоге због којих сматра да у конкретном случају подаци кривичног поступка пружају поуздан основ за цјеловито или дјеломично пресуђење о имовинскоправном захтјеву оштећеног (члан 212 став 3 ЗКПФБиХ). Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да образложење оспореног рјешења у дијелу одлуке о имовинскоправном захтјеву не задовољава критеријуме „образложене одлуке" који су инхерентни начелу правичног суђења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2752/16 од 17. јануара 2018. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 12/18, кривични поступак, одлука о имовинскоправном захтјеву, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је апеланткињин тужбени захтјев одбијен, уз јасне и аргументоване разлоге из којих суштински произлази да је апеланткиња у вријеме закључења уговора била на јасан и разумљив начин обавијештена о свим битним елементима уговора, дакле и о валутној клаузули, те да је уговор с туженим закључен обостраном сагласношћу воља уговорних страна.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5328/15 од 13. марта 2018. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 21/18;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3877/17 од 17. јула 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 53/19, питање ништавости уговора о кредиту закљученом у швајцарским францима (CHF), нема повреде члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ, ни члана II/3 Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Конвенцију
Имајући у виду садржај и смисао основних начела извршног поступка, одредби ЗИП-а и одредби ЗПП-а, који се у извршном поступку супсидијарно примјењују, па стога и одредбе о овлашћењима пуномоћника (адвоката) у извршном поступку, Уставни суд сматра да је арбитрарно стајалиште и образложење Кантоналног и Општинског суда из којег произлази да изричито апелантово овлашћење свом пуномоћнику да умјесто њега путем свог подрачуна преузме потраживање од извршеника (које је утврђено у парничном поступку) представља разлог који спрјечава извршење у смислу члана 47 став 9 ЗИП-а. Наиме, из одредбе члана 36 став 1 ЗИП-а произлази да су битни елементи приједлога за извршење: извршни или вјеродостојни документ на основу којег се тражи извршење, тражилац извршења и извршеник, потраживање чије се остварење тражи, средство којим извршење треба спровести, предмет извршења ако је познат, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења. Имајући то у виду, као и околност да наведеном одредбом није прецизиран начин/модалитет извршења као битни елемент приједлога за извршење, Уставни суд сматра да је у оспореним рјешењима наведена одредба погрешно доведена у контекст одредбе члана 47 став 9 ЗИП-а и разлоге који спрјечавају извршење, а која гласи: „Ако је на основу чињенице настале у времену када је дужник више није могао истаћи у поступку из којег потиче одлука, односно ако је на основу чињенице настале након закључења судског или управног поравнања, трајно или за одређено вријеме, одгођено, забрањено, измијењено или на други начин онемогућено испуњење тражбине." Произлази да су судови у оспореним рјешењима изричито овлашћење пуномоћнику за предузимање јасно одређених радњи оквалификовали као пропуст и недостатак због којег је апеланту онемогућено испуњење обавезе од извршеника. С тог аспекта, Уставни суд сматра да је таквим поступањем, осим начела диспозиције, у потпуности занемарено начело заштите интереса странака у извршном поступку, у конкретној ситуацији апеланта (при чему наведени модалитет извршења ни на који начин не доводи у питање заштиту интереса тражиоца извршења) и начело ефикасности, све с циљем учинковитог намирења његове тражбине утврђене извршним насловом. При томе, Уставни суд запажа да, у смислу начела заштите интереса странака, наведени модалитет извршења ни на који начин не доводи у питање заштиту интереса извршеника који је извршним насловом неспорно обавезан на исплату новчаног износа који се потражује у предметном извршном поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2344/18 од 6. јуна 2018. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 45/18, извршни поступак, уплата потраживања на рачун пуномоћника, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд запажа да је у Федерацији БиХ 28. септембра 2002. године ступио на снагу Закон о нотарима који се, како произлази из члана 135 тог закона, почео примјењивати 28. марта 2004. године. У члану 73 наведеног закона су побројани правни послови који за своју правну ваљаност захтијевају нотарску обраду исправа. Међутим, Уставни суд запажа да из садржаја наведене одредбе не произлази да је њом третиран и уговор о доживотном издржавању. У вези с тим, Уставни суд запажа да је апелант у жалби коју је поднио против првостепеног рјешења тврдио да се ради о правно ваљаном уговору, али из образложења оспорених одлука не произлази да је Кантонални суд суштински размотрио те апелантове наводе већ је, како је то напријед речено, своје одлучење искључиво засновао на наводу да би уговор био подобан да се ради о уговору нотарски обрађеном од нотара у БиХ, без позивања на било коју одредбу домаћег материјалног права. Имајући у виду да Кантонални суд уопште није навео одредбе материјалног права на којим је засновао своје одлучење, те околност да, како то апелант наводи, у вријеме закључивања наведеног уговора 9. децембра 2002. године, није била уопште успостављена нотарска служба у БиХ, Уставни суд сматра да је због таквог поступања редовног суда, односно недостатка образложења у вези с примјеном материјалног права, остало крајње нејасно због којих разлога и на основу којих одредби материјалног или процесног права је заправо одбијен апелантов захтјев за укњижбу права својине на предметним непокретностима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-759/16 од 6. јуна 2018. године, ст. 42 и 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 45/18, укњижба права на непокретностима стеченим на основу уговора о издржавању који је овјерен у Републици Хрватској, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд подсјећа да спорна одредба члана 74 став 1 Закона о стечајном поступку (како је већ напријед цитирано) гласи: „Након отварања стечајног поступка, стечајни управитељ писаним путем, у року од 60 дана, мора раскинути радни однос са запослеником стечајног дужника на основу процјене како нема потребе за радом запосленика у току одвијања стечајног поступка." У вези с тим, Уставни суд запажа да је у оспореној пресуди Врховни суд протумачио ту одредбу тако да њом није утврђен преклузивни рок у којем стечајни управник „мора" донијети отказе уговора о раду (већ је искључиво обавезан да отказ „мора" бити у писаном облику), а да је рок од 60 дана омеђен цијелим током трајања стечајног поступка и да се веже за утврђивање престанка потребе за радом запосленика. У вези с наведеним, Уставни суд подсјећа на неопходност да редовни судови током свог рада тумаче законске одредбе које нису експлицитне или могу упућивати на различите закључке ако од тих одредби зависи одлучење у предмету, а с обзиром на то да је одредбом члана 8 Закона о стечајном поступку прописано да се у стечајном поступку сходно примјењују одредбе ЗПП-а ако тим или неким другим законом није другачије одређено, а чланом 2 став 3 ЗПП-а да суд примјењује материјално право према властитој оцјени и у томе није везан наводима странака у вези с материјалним правом. У конкретном случају Врховни суд је спорну одредбу протумачио на различит начин од нижестепених судова и дошао до другачијег закључка у погледу меритума предмета. При томе је Врховни суд за свој закључак и тумачење дао аргументоване и јасне разлоге из којих не произлази да су произвољни. С обзиром на наведено, те како у конкретном случају апеланти, осим незадовољства резултатом конкретног спора, не нуде никакве друге разлоге или аргументе из којих би произлазило да је Врховни суд поступио на произвољан начин, Уставни суд сматра да су ти наводи апеланата неосновани.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2075/16 од 19. јуна 2018. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 49/18, раскид радног односа, стечајни поступак, рокови, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд сматра да се стајалишта из Одлуке Уставног суда број АП-176/18 од 23. априла 2018. године у цијелости односе на конкретан случај. Наиме, Уставни суд запажа да из образложења оспорених одлука којима је допуштена укњижба права својине с дијелом 1/1 на предметним непокретностима у корист Општине Читлук произлази да је у конкретном случају као основ уписа била одлука Општинског вијећа Општине Читлук о одређивању грађевинског земљишта у државној својини, те да је том одлуком наложено Земљишнокњижној канцеларији да „у земљишним књигама упише право својине на предметним непокретностима у корист Општине Читлук, […], с дијелом 1/1". Потом, Уставни суд запажа да из садржаја оспорених одлука, у смислу стајалишта из Одлуке број АП-176/18, не произлази да је уопште утврђено да су у конкретном случају испуњени услови за упис из члана 42 ст. 2 и 3 Закона о земљишним књигама. Надаље, Уставни суд налази да је у околностима конкретног предмета поступање Општине Читлук такође било детерминирано релевантним одредбама Закона о грађевинском земљишту, а да из наведених законских одредби, као ни из осталих одредби на које се позвало Општинско вијеће у одлуци од 31. марта 2016. године, као и редовни судови у оспореним рјешењима не произлази овлашћење Општинског вијећа односно Општине да на основу одлуке о одређивању градског и осталог грађевинског земљишта упише право својине на градском односно осталом грађевинском земљишту у корист Општине Читлук. При томе, Уставни суд поново указује да је чланом 15 Закона о грађевинском земљишту прописано: „Одлуком о одређивању градског грађевинског земљишта не мијења се облик својине на земљишту које се одређује као градско грађевинско земљиште." Стога, Уставни суд сматра да образложење одлука оспорених у том поступку не задовољава стандарде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, те да се оно, у смислу стајалишта из Одлуке број АП-176/18, заснива на произвољној примјени материјалног права, односно примјени одредби чл. 42 и 43 Закона о земљишним књигама у вези с одредбама Закона о грађевинском земљишту, па Уставни суд налази да је оспореним одлукама због арбитрарне примјене материјалног права прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3316/17 од 13. фебруара 2019. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 16/19, укњижба права својине, грађевинско земљиште у државној својини, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
