Поступак којим се одређује износ трошкова поступка се мора сагледавати као саставни дио поступка у цјелини и, у складу с тим, као дио „утврђивања грађанских права и обавеза" (види Европски суд за људска права, Robins против Уједињеног Краљевства, пресуда од 23. септембра 1997. године, став 25ф).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1365/05 од 29. септембра 2006. године, став 21, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 9/07, грађански поступак, трошкови поступка/адвокатска тарифа, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Право странца да остане у одређеној земљи убраја се у дјелокруг јавноправних овлашћења одређене државе који је искључен из дјелокруга члана 6 став 1 Европске конвенције.
Пракса Европског суда за људска права у Стразбуру изричито се заснива на ставу да је одлучивање о кретању и боравку странаца а, аналогно томе, и одлука о протјеривању странца из Босне и Херцеговине искључива надлежност државних органа, те да се не може подвести под концепт „грађанских права и обавеза" заштићен чланом 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1788/05 од 20. септембра 2006. године, ст. 33–35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 9/07, протјеривање странца
Поступак који се односи на утврђивање ништавости уговора је грађанскоправне природе, па је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив у том предмету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1605/05 од 20. октобра 2006. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 11/07
Судски поступак ради утврђивања да је одлука о престанку радног односа незаконита је грађанскоправне природе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2144/05 од 20. октобра 2006. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 12/07
Поступак који се тиче права на рад и исплате неисплаћених плата је грађанскоправне природе, па и када се као послодавац појављује јавна установа.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2405/05 од 16. јануара 2007. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 70/07;
• Одлука о допустивости и меритуму број У-116/03 од 15. јуна 2004. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/04
Исход акцесорног поступка по приједлогу за делегацију мјесне надлежности у којем је одлучивано о процесним питањима није одлучујући за утврђивање апелантових грађанских права и обавеза.
• Одлука о допустивости број АП-2950/06 од 6. марта 2007. године;
• Одлука о допустивости број АП-923/06 од 5. априла 2007. године, делегирање мјесне надлежности, апелација ratione materiae недопустива
У вези с питањем примјењивости члана 6 став 1 Европске конвенције на поступак накнаде трошкова поступка у извршном поступку и утврђивања апелантових „грађанских права и обавеза" у таквом поступку, Уставни суд указује на своју праксу и праксу Европског суда за људска права према којима се гаранције члана 6 став 1 Европске конвенције примјењују и на поступак који се тиче одређивања износа трошкова поступка, који се мора сагледавати као наставак парнице о главном питању и, у складу с тим, као дио „утврђивања грађанских права и обавеза" (види, mutatis mutandis, Одлуку Уставног суда број АП-85/04 од 18. марта 2005. године и пресуду Европског суда за људска права Robins против Уједињеног Краљевства од 23. септембра 1997. године, став 25ф). Даље, према пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, извршење пресуде коју донесе било који суд мора бити посматрано као интегрални дио „суђења" у смислу члана 6 Европске конвенције (види, inter alia, Одлуку Уставног суда број АП-2653/05 од 12. септембра 2006. године и пресуду Европског суда за људска права Golder против Уједињеног Краљевства од 7. маја 1974. године, серија А-18, стр. 16–18, ст. 34–36). С обзиром на изнесене принципе, Уставни суд закључује да је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив на конкретан случај.
• Одлука о допустивости број АП-1525/06 од 26. јуна 2007. године, став 9;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-128/06 од 10. јануара 2008. године, став 22, извршни поступак, накнада трошкова поступка
Исход акцесорног поступка поводом захтјева за изузеће извршног службеника, судије и предсједника суда у којем је одлучивано о процесним питањима није одлучујући за утврђивање апелантових грађанских права и обавеза.
• Одлука о допустивости број АП-2138/07 од 13. септембра 2007. године, став 10, апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом
У случају облигационоправне природе, апелант има заштићено „грађанско право" само у случају да закон омогућава апеланту да безусловно стекне одређену имовину (оправдано очекивање) путем склопљеног правног посла.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2195/06 од 18. октобра 2007. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/08, право на правично суђење, право на имовину, произвољна примјена закона, промет вриједносних папира, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд подсјећа на то да је у појединим предметима, независно од тога што се ради о лицима која су практично имала статус јавних службеника, разматрао наводе апеланата о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те предмете таквих лица третирао као и остале спорове из радних односа, те их, зависно од чињенице сваког конкретног предмета, рјешавао кроз допустивост или меритум. У вези с тим, Уставни суд констатује да је и Европски суд у предмету Vilho Eskelinen и др. против Финске (пресуда од 19. априла 2007. године, број апликације 63235/00, ст. од 42 до 62) преиспитао своју досадашњу праксу, те закључио да је за искључивање државних службеника из заштите предвиђене чланом 6 став 1 Европске конвенције нужно кумулативно испуњење двају услова. „Прво, држава, у домаћем праву, мора изричито искључити приступ суду за одређену позицију или категорију особља. Друго, искључивање мора бити оправдано и засновано на објективним разлозима интереса државе", те да „ништа не оправдава искључивање обичних радних спорова из јемстава на основу члана 6 – оних који се односе на плату, надокнаду других права тог типа – на основу засебне природе односа између одређених државних службеника и државе. У ствари, постоји пресумпција да се члан 6 примјењује". С обзиром на наведено, будући да у конкретном случају нити једним прописом Босне и Херцеговине није регулисано да апелант као државни службеник нема право на приступ суду, те имајући у виду побијане пресуде редовних судова, неспорно је да је апелант према домаћем праву имао приступ суду, па је, према томе, члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив на апелантов случај.
• Одлука о допустивости број АП-2231/06 од 23. новембра 2007. године, ст. 10–13; примјена члана 6 Европске конвенције када је ријеч о државним службеницима, измјена праксе Европског суда за људска права у предмету Pellegrin против Француске
Члан 6 Европске конвенције је примјењив у ситуацији када се апелант позива на право у погледу износа који се може израчунати у складу с валидном правном мјером као што су одредбе члана 48 став 3 Закона о адвокатури Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 37/02), када јавна власт није користила дискреционо право у његову или њену корист, а када је апелант учинио све што је било потребно да би стекао право да прими тај износ.
• Одлука о допустивости број АП-1918/06 од 25. јануара 2008. године, став 9, примјена Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката
У предметном случају апелант наводи да, у складу са законом, има право да тражи поврат наплаћене акцизе, што се има сматрати имовином. Неспорно је да је право на имовину „грађанско право". Такође је јасно да је спор који се јавио између апеланта и државних органа спор о апелантовом праву на имовину. Стога, без обзира на чињеницу да су о овом питању у прва два степена одлучили порески органи, спор је економске природе и припада дјелокругу члана 6 став 1 Европске конвенције који је примјењив у конкретном предмету (види Уставни суд, Одлука број АП-28/02 од 15. јуна 2004. године, објављена у „Службеном гласнику БиХ" број 34/04 од 18. августа 2004. године).
• Одлука о допустивости број АП-1284/06 од 11. марта 2008. године, став 8, плаћање акциза, апелација очигледно (prima facie) неоснована
Уставни суд констатује да је предметни ванпарнични поступак покренут по апелантовом приједлогу о пријему новчане накнаде – новца у судски депозит у корист Брчко дистрикта БиХ, а да је Основни суд, на основу одредаба чл. од 193 до 200 Закона о ванпарничном поступку, које су по својој природи одредбе процесног карактера и регулишу ситуације у којима је надлежни суд дужан примити у судски депозит новац и хартије од вриједности, уз примјену материјалноправног прописа, јер се ради о тачно одређеном односу облигационоправног карактера, и то Закона о облигационим односима, којим су регулисани услови предаје у судски депозит, апелантов приједлог одбио. Уставни суд констатује да се у конкретном ванпарничном поступку није расправљало о грађанским правима и обавезама с обзиром на то да су она одређена раније закљученим уговором, већ је у наведеном поступку одлучено да ли су испуњени услови за предају новца у судски депозит или не.
• Одлука о допустивости број АП-3296/07 од 17. априла 2008. године, став 8
Стављање под надзор и смјештање у Имиграциони центар странаца у оквиру поступка о праву на боравак о којем још није одлучено, или због националне безбједности, убраја се у домен јавног права сваке земље. Из тога произлази да члан 6 став 1 Европске конвенције није примјенљив у конкретном случају.
• Одлука о допустивости број АП-3307/08 од 28. марта 2009. године, став 35, апелација је у односу на право на правично суђење ratione materiae инкомпатибилна с Уставом БиХ
Имајући у виду природу спора у овом предмету и став Европског суда да је 1 став члана 6 Европске конвенције примјењив у ванпарничном поступку уређења међа, будући да је то питање блиско повезано с обимом својине и да је одлучно за дјелотворно вршење права подносиоца захтјева, тј. за слободу уживања његове својине (види Европски суд, Дебелић против Хрватске, пресуда од 12. октобра 2006. године, апликација број 9235/04), Уставни суд закључује да је примјењив члан 6 став 1 Европске конвенције на конкретан случај.
• Одлука о допустивости број АП-655/07 од 10. јуна 2009. године, став 9, примјена члана 6 Европске конвенције на ванпарнични поступак уређења међа
Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о ситуацији у којој је предметни судски поступак покренуо И. Х., апеланткињин умрли муж, те у којем се одлучивало о основаности његовог тужбеног захтјева за рјешавање питања исплате доспјелих, а неисплаћених инвалиднина. Међутим, Уставни суд наглашава да, иако се у предметном судском поступку није одлучивало о апеланткињином тужбеном захтјеву, ипак је исход предметног поступка одлучујући за апеланткињина права и обавезе, па апеланткиња има правни интерес, односно активну легитимацију да поднесе апелацију у своје име у погледу предметног судског поступка и заштите права која јој припадају према Уставу Босне и Херцеговине и Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-1648/08 од 24. јуна 2009. године, став 6
У конкретном случају Уставни суд запажа да се у ванпарничном поступку појавио „спор" који се тиче начина подјеле имовине, а односи се на питање да ли је могућа физичка диоба или је једина опција продаја непокретности. Уставни суд сматра да одлука о том „спору" може имати одлучујући утицај на нека друга апелантова грађанска права (нпр., право на дом), те да је, стога, члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-264/07 од 3. јула 2009. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 82/09, ванпарнични поступак ради диобе непокретности је поступак у којем се утврђују грађанска права и обавезе
У предметном оставинском поступку били су одређивани тачни својински дијелови апеланата на оставитељициној имовини. У конкретном случају исход таквог поступка, у којем се апелантима као насљедницима одређују тачни својински дијелови на оставитељициним непокретностима, према мишљењу Уставног суда, јесте „одлучујући за грађанска права и обавезе" апеланата, а такви поступци су заштићени чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-512/07 од 3. јула 2009. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 82/09, оставински поступак
Поступак извршења у конкретном случају у односу на апеланте покреће нова питања у вези с примјеном одредаба ЗИП-а с обзиром на то да је извршење проведено на непокретностима које нису биле предмет извршења а у којим су живјели апеланти до увођења тражиоца извршења у посјед. Наведено указује на то да се у конкретном случају ради о поступку у којем се утврђују грађанска права и обавезе у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, због чега је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2621/07 од 2. децембра 2009. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/10, извршни поступак, апелант је извршеник у поступку, апелација ratione materiae допустива, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Право на заштиту виталног интереса из Устава Републике Српске је право политичке природе које се не убраја у обим „грађанских права и обавеза" будући да је тај термин схваћен у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-2821/09 од 26. марта 2010. године, ст. 14 и 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 51/10
Уставни суд запажа да се у предметном поступку, који је окончан Пресудом Врховног суда број Увл-90/05 од 12. децембра 2007. године, није одлучивало о апеланткињиним грађанским правима, већ о основаности жалбених и тужбених навода апеланткињиног оца Ранка Кнежевића. Међутим, Уставни суд, такође, запажа да је апеланткињи као дјетету умрлог корисника личне пензије Ранка Кнежевића привременим рјешењем првостепеног органа признато право на породичну пензију почев од 5. јула 2006. године у износу од 211,47 КМ уз образложење да ће се коначно рјешење донијети по окончању поступка који се води пред редовним судом. Стога, Уставни суд сматра да су апеланткињина права доведена у питање одлукама које се оспоравају апелацијом с обзиром на то да апеланткиња своје право на породичну пензију црпи из права која су предмет расправљања у оспореним одлукама, односно да се апеланткиња може сматрати „индиректном жртвом" кршења права на која се позива у апелацији.
• Одлука о допустивости број АП-774/08 од 13. октобра 2010. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 24/11, ретроактивна уплата доприноса
Уставни суд је установио да је у главном поступку, односно управном спору, апелант тужбом тражио заштиту својих имовинских права путем захтјева да се утврди да је незаконито рјешење Комисије од 9. марта 2010. године а којим се апеланту одузима дозвола за управљање и забрањује располагање имовином Затвореног инвестиционог фонда. При томе Уставни суд сматра да апелант управља Фондом по основу уговора од 22. априла 2009. године и остварује управљачку провизију у мјесечном износу од 100.000,00 КМ, односно 1.200.000,00 КМ годишње. Из наведеног произлази да је сврха апелантове тужбе у управном спору заштита апелантових имовинских интереса у које се дира рјешењем Комисије од 9. марта 2010. године. Циљ апелантовог захтјева за одгађање извршења рјешења Комисије од 9. марта 2010. године је такође био да се заштити апелантов имовински интерес који би дошао у питање извршењем рјешења Комисије од 9. марта 2010. године, чију законитост апелант оспорава у главном поступку. Стога, произлази да је поступак за доношење оспореног рјешења био одлучујући за дјелотворно остваривање апелантових грађанских права. Према томе, Уставни суд, узимајући у обзир критеријуме које је успоставио Европски суд, сматра да се на поступак доношења оспореног рјешења примјењују гаранције члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1676/10 од 27. новембра 2010. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 24/11, измјена праксе према којој су апелације које се односе на привремене мјере одбациване као ratione materiae недопустиве: нова пракса подразумијева да се стандарди права на правично суђење под одређеним условима примјењују и на поступке у којима се одлучује о привременим мјерама пред редовним судовима
Прије даљње расправе о предмету у вези с правом на правично суђење, Уставни суд подсјећа на своју најновију праксу у предмету број АП-3080/09 од 25. септембра 2010. године („Службени гласник БиХ" број 48/11), који се односио на разрјешење апеланта – судије у поступку пред ВСТС-ом, а затим је Суд БиХ, поводом апелантове жалбе, донио одлуку којом се жалба одбија у којој је потенцирано питање да ли је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив на апелантов случај с његовог „грађанског" или „кривичног" аспекта. У цитираној Одлуци број АП-3080/09 Уставни суд је анализирао своју досадашњу праксу и праксу Европског суда (Олујић против Хрватске, пресуда од 5. фебруара 2009. године, број захтјева 22330/05), те је закључио да су члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције примјењиви на апелантов случај с аспекта гаранције коју пружа „грађански" ниво права на правично суђење. Исто се односи на конкретни предмет, те ће Уставни суд испитати случај у свјетлу заштите апелантових „грађанских права", коју пружају члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-147/09 од 23. марта 2012. године, став 59, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/12;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3080/09 од 25. септембра 2010. године, ст. 36–39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/11, разрјешење судије у поступку пред ВСТС-ом, нема повреде члана 6 Европске конвенције
Уставни суд првенствено указује да се предметни поступак односи на утврђивање основаности кривичне оптужбе против другоапеланта који стога у предметном поступку ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. С друге стране, првоапелант као треће (правно) лице којем је у наведеном поступку одузета имовина на основу одредаба Закона о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела, такође, ужива гаранције права на правично суђење с грађанскоправног аспекта, па ће, с обзиром на наведено, Уставни суд у конкретном случају испитати да ли је предметни поступак био правичан на начин на који то захтијевају наведене одредбе. Што се тиче примјењивости члана 6 став 1 Европске конвенције у грађанском контексту у односу на првоапеланта, Уставни суд се позива на своју праксу изражену у одлукама број У-122/03 од 27. октобра 2004. године (објављена у „Службеном гласнику БиХ" број 24/05) и број АП-2062/11 од 17. јула 2014. године у којима је, у сличним чињеничним околностима, закључено да су судови одлучивали о апелантовом грађанском праву у смислу да су га лишили имовине у току кривичног поступка вођеног против других лица, односно да ли је апелантима као лицима од којих је оспореним одлукама одузета имовинска корист, а који су у поступку учествовали искључиво као свједоци одбране, пружена пуна процесна заштита приликом одузимања имовине. Стога, Уставни суд, подржавајући властиту праксу, нема разлога да у конкретном случају доводи у питање примјењивост члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1551/14 од 6. децембра 2016. године, став 22, кривични поступак, одузимање имовине стечене кривичним дјелом, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд, прије свега, запажа да су предмет оспоравања апелацијом одлуке донесене у поступку који се односио на поништење спорне одлуке о именовању директора Комисије за правну помоћ у Брчко дистрикту, дакле ради се о одлукама донесеним у конкурсној процедури у којој су као кандидати учествовали и апеланти, па се стога радило о поступку у којем је одлучивано о грађанским правима апеланата, тако да је члан 6 став 1 Европске конвенције у конкретном случају примјењив (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП-3528/13 од 15. септембра 2016. године, став 33).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1842/14 од 11. јануара 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 12/17, конкурсна процедура, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
У поступку који је у вези с питањима која произлазе из начина испуњавања и предавања документације потребне за царињење робе и наплату ПДВ-а утврђују се грађанскоправна питања, те је члан 6 став 1 Европске конвенције у оваквим поступцима примјењив.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-6787/18 од 15. јула 2020. године, став 22;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1160/20 од 20. октобра 2021. године, став 29
Спор у вези с апелантовим захтјевом за исправку грешке у катастарском операту на предметној парцели улази у обим заштићених грађанских права у смислу уставног права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4721/19 од 12. јануара 2021. године, став 20, повреда члана 13 Европске конвенције у вези са чланом 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ, питање ефективности законом прописаног правног лијека – захтјева за ванредно преиспитивање у управном спору
Мијењање предмета извршења и усвајање приговора трећег лица (апелантове супруге) да непокретност на којој треба спровести извршење није у својини апеланта 1/1, те одређивање да ће се извршење спровести на ½ непокретности у апелантовој својини не представља утврђивање нових чињеница будући да у конкретном случају није дошло до промјене, односно до проширења предмета и средства извршења у односу на првобитно утврђени предмет и средство, него је само измијењен обим извршења на предметној непокретности, па је извршење, умјесто на цијелој непокретности, одређено само на апелантовом сусвојинском дијелу. Према томе, Уставни суд констатује да у предметном извршном поступку нису утврђивана „апелантова нова грађанска права и обавезе“ будући да су она утврђена у претходно правоснажно окончаном парничном поступку. Слиједом тога, Уставни суд закључује да извршни поступак који је резултирао оспореним закључком Општинског суда од 21. септембра 2020. године не ужива заштиту и гаранције из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП-1955/19 од 25. јуна 2019. године, тач. 24−29).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3569/20 од 6. јуна 2022. године, став 23
