Дом • Пропуст домаћих судова да одвагају супротстављене интересе приликом доношења одлуке о деложацији подносилаца представке из државног стана након 11 година живота у њему • Кршење члана 8 Европске конвенције
Чињенице и наводи подносилаца представке
Државни институт за умјетност (SIA), који је касније постао Академија музике, позоришта и примијењене умјетности (Академија), управљао је зградом у државној својини која се користила као хостел за особље SIA-е.
Општина Кишињев је 1995. године промијенила правни статус неколико хостела, укључујући и хостел у којем су живјели подносиоци представке, у стамбене блокове. Први подносилац представке, доктор, 2000. године потписао је уговор са SIA-ом за пружање медицинских услуга у хостелу у замјену за живот у двособном стану у хостелу. SIA је 2001. године тражила од локалне власти да региструје два своја запослена, укључујући и првог подносиоца представке, као сталне становнике у хостелу. Други подносилац представке је 2001. године ангажован као чистач у хостелу. Током година зграда се суочавала с проблемима одржавања. Потребне поправке су станари, укључујући и подносиоце представке, сами плаћали. Група од више од седамдесет људи, укључујући и подносиоце представке, 2006. године поднијела је тужбу суду тражећи да се Академији упути налог да од надлежног окружног органа затражи издавање ваучера за смјештај у становима у хостелу.
Поступци који су услиједили окончани су одлуком Врховног суда правде који је утврдио да није „са сигурношћу“ доказано да су подносиоци представке били у радном односу са SIA-ом. Уговор с првим подносиоцем представке и запошљавање другог подносиоца представке нису се могли узети у обзир јер у спису није било доказа да су они обављали предвиђени посао. Закључио је да они свој стан нису добили на основу радног односа у SIA-и, „већ су [га] добили на привременом основу и [били] су у обавези да га напусте на захтјев власника/управника [SIA-е]“. Такође је утврђено да је у одсуству било каквог радног односа између подносилаца представке и SIA-е њихово коришћење тог стана било засновано на уговору о закупу стамбеног простора. У коначници, подносиоци представке су 2012. године деложирани из стана, а да им није обезбијеђен алтернативни смјештај.
Подносиоци представке су се жалили да су због деложације из стана у којем су живјели 11 година прекршена њихова права загарантована чланом 8 Европске конвенције.
Оцјена Европског суда
Кључно питање у овом случају је било да ли је мијешање у права подносилаца представке из члана 8 Европске конвенције било „неопходно у демократском друштву“.
Европски суд је подсјетио на своју судску праксу у складу с којом се принцип пропорционалности не примјењује аутоматски када поврат посједа тражи приватно лице или предузеће. Међутим, ова пракса у овом случају није примјењива јер је зградом управљала Академија, тј. државна институција. Стога су домаћи судови морали да испитају аргументе који се односе на пропорционалност мијешања. Европски суд је даље истакао да подносиоци представке нису поступали противправно. Имали су уговор са SIA-ом, уселили су се у стан уз сагласност управе SIA-е и тамо су живјели дуже од једанаест година. Европски суд је утврдио да Врховни суд правде није узео у обзир чињеницу да подносиоци представке нису имали друго мјесто за живот и да ће се наћи на улици након више од деценије законитог живота у стану. Такође, они нису само плаћали станарину и комуналне рачуне, већ су плаћали и поправке на згради које је управа зграде годинама занемаривала. Истовремено, није урађена анализа супротстављених интереса, односно да ли је и у којој мјери Академији био потребан смјештај за њено особље, да ли остали запослени имају алтернативни смјештај и да ли Академија има друге станове за смјештај особља. Како је даље истакао Европски суд, овај недостатак анализе је још очигледнији у свјетлу чињенице да је Врховни суд правде био свјестан своје одлуке у врло сличном случају у којем је пресудио у корист лица која су изнијела захтјеве који су практично идентични захтјевима подносилаца представке. Врховни суд правде је утврдио да су подносиоци представке само изнајмљивали стан и да су морали да се иселе на захтјев управника зграде.
Европски суд је закључио да Врховни суд правде није одвагао супротстављене интересе, ограничавајући се само на то да је управник зграде тражио од подносилаца представке да оду. Утврдио је да је дошло до кршења члана 8 Европске конвенције.
