Судске одлуке и, претходно, управни акти, којим је одбијен апелантов захтјев за враћање у посјед стана зато што није закључио уговор о коришћењу стана, те се због тога не може сматрати носиоцем станарског права, неоправдано су онемогућили поврат у посјед стана апеланту – избјеглици из Босне и Херцеговине, који је до 30. априла 1991. године (датум одређен имовинским законима) био, на основу рјешења о додјели стана, у фактичком посједу стана. На тај начин су повриједили апелантово право на поштовање дома из члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и право на мирно уживање имовине из члана 1 Протокола број 1 Европске конвенције и које гарантује члан II Устава Босне и Херцеговине, а посебно члан II/5 Устава („Избјеглице и расељена лица").
• Одлука број У-14/00 од 4. маја 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/01

Органи власти се могу мијешати у право на поштовање дома уколико су испуњена три услова: прво, ометање мора да буде у складу с домаћим законом, тј. закон мора да буде доступан и не смије да буде арбитраран, друго, ометање мора да има легитиман циљ, и треће, ометање мора да буде сразмјерно циљу којем се тежи. Ако се, дакле, утврди да је ометање остваривања права „у складу са законом", сљедећи корак је установити да ли је оно оправдано. Одређивање такве оправданости врши се помоћу теста који се састоји од два дијела: а) утврђивање да ли ометање има легитиман циљ и б) да ли се успоставља одговарајућа равнотежа између интереса подносилаца пријаве и интереса друштва (тзв. тест пропорционалности).
• Одлука о допустивости и меритуму број У-26/03 од 30. јуна 2004. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/04, парнични поступак ради исељења бесправног корисника стана

Мијешање власти у апелантово право на дом је у складу са законом у случају када је апелант био закупац војног стана на основу закљученог уговора о закупу. Наиме, из наведеног уговора није могао да црпи стварно-правна овлашћења својинског карактера, односно није имао конституисано станарско право на стану, нити је имао рјешење о коришћењу стана, што би био минимум својинско-правних овлашћења у односу на спорни стан, а на којима се заснива основаност захтјева за поврат стана у посјед.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-418/04 од 22. априла 2005. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/05, поврат стана у посјед на основу уговора о закупу, стан ЈНА, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ

Мијешање у право на дом је у складу са законом и „неопходна мјера у демократском друштву" у случају када је уговор о коришћењу стана ex lege престао, односно поништен примјеном Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-455/04 од 12. априла 2005. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 22/06, поврат стана у посјед, нема повреде члана 8 Европске конвенције ни члана II/3ф) Устава БиХ

Пропуст јавних власти да поступе по апелантовом захтјеву за поврат стана у периоду који представља „разуман рок" из члана 6 Европске конвенције је „створио или барем омогућио ситуацију" у којој је апелант у дугом временском периоду, више од седам година, био спријечен да ужива у свом дому, чиме су прекршиле и своју позитивну обавезу из члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1070/05 од 9. фебруара 2006. године, став 68, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 45/06, поступак за враћање стана предратном носиоцу станарског права

Из списа предмета недвосмислено произлази да се апеланткиња из спорног стана иселила на основу рјешења надлежног општинског органа којим је наложено да се сруши зграда у којој се стан налазио. Из овога произлази да оспореним одлукама редовних судова којим није усвојен апеланткињин захтјев за утврђење да је стекла станарско право на предметном стану ни на који начин није извршено сметање апеланткиње у коришћењу њеног смјештаја, односно дома, те да, стога, није било ни мијешања у уживање њеног права на поштовање дома.
• Одлука о меритуму број АП-703/05 од 12. априла 2006. године, став 49, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 77/06

У поступку преноса станарског права с умрлог носиоца станарског права на унуку којој је тај стан „дом", примјена одредбе члана 2 Закона о измјенама и допунама Закона о стамбеним односима којом је сужен круг могућих чланова породичног домаћинства елиминисањем унука, након ступања на снагу Закона о укидању чланова у Закону о измјенама и допунама Закона о стамбеним односима којом је тај члан брисан, представља произвољну примјену закона и није „мијешање" на основу закона, те се ради о кршењу права на поштовање дома из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број У-49/03 од 27. маја 2006. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/07, управни поступак за пренос станарског права

Када је ријеч о питању да ли се спорни објекат може сматрати апелантовим „домом" у оквиру значења члана 8 Европске конвенције, Уставни суд налази да је у поступку неспорно утврђено да је апелант дуги низ година користио спорни објекат из којег је, према апелантовим наводима, деложиран 19. новембра 2007. године. У вези с тим, несумњиво је да спорни објекат представља апелантов дом. Сљедеће питање које треба размотрити јесте да ли је оспореним одлукама дошло до мијешања у ово апелантово право и да ли је то мијешање било оправдано, односно да ли је имало легитиман циљ. Уставни суд налази да апелант повреду права на дом налази у чињеници да је у спорном објекту провео највећи дио свог живота, да га је адаптирао и прилагођавао својим потребама, да је био његов дом без обзира на његове грађевинске карактеристике, те да му је спорни објекат одузет, због чега је завршио на улици. Уставни суд понавља да је апелант тужбеним захтјевом тражио да се утврди да је стекао право својине на спорном објекту, накнаду за рушење спорног објекта и обезбјеђење замјенског стана, који су редовни судови одбили. Уставни суд, такође, понавља да је апелант доставио поднесак у којем је навео да је из спорног објекта деложиран 19. новембра 2007. године, уз који није ни навео, нити доставио одлуке на основу којих је деложиран, те и да јесте Уставни суд не може дати оцјену да ли би уопште биле допустиве. У сваком случају предметним одлукама ни на који начин није извршено мијешање у апелантово право на дом.
• Одлука о меритуму број АП-2094/09 од 28. септембра 2012. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/12, помоћни објекат који се налази уз стамбену бараку на друштвеном земљишту

Уставни суд примјећује да оспореном одлуком, односно утврђивањем да спорна насљедна изјава нема правно дејство према тужиоцу у дијелу који је потребан за испуњење његовог потраживања и обавезивањем апеланткиње да допусти намирење тог потраживања продајом 1/8 предметног стана, није дошло до одузимања, нити до ограничавања апеланткињиног права на дом. Наиме, апеланткиња, као сувласница спорног стана, и даље ужива сва права која из тог статуса произлазе, односно може га слободно користити, као и њиме располагати, пропорционално свом сусвојинском дијелу, и након евентуалне продаје 1/8 предметног стана. Стога, доношењем оспорене одлуке [којом је утврђено да насљедна изјава А. М. којом је свој законски насљедни дио уступио апеланткињи (мајци) нема правног дејства према тужиоцу у дијелу који је потребан за испуњење његовог потраживања према А. М., те да је апеланткиња дужна да допусти намирење споменутог потраживања продајом 1/8 стана у Бањалуци] није дошло до мијешања у апеланткињино право на дом.
• Одлука о меритуму број АП-3796/18 од 17. децембра 2019. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 1/20, побијање насљедничке изјаве, повјерилац чије је потраживање доспјело има право да побија правну радњу дужника предузету на његову штету, нема повреде члана 8 Европске конвенције и члана II/3ф) Устава БиХ ни члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ