Новчано кажњавање глумца због откривања повјерљивих података о условима његовог уговора с приватном продукцијском кућом • Позитивна обавеза државe • Постојање адекватних механизама за обезбјеђење приступа јавности информацијама у вези с уговором, без обзира на клаузулу о неоткривању података • Успостављена правична равнотежа између супротстављених интереса • Нема повреде члана 10 Европске конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Подносилац представке је глумац. С продукцијском кућом закључио је агенцијски уговор на неодређено вријеме за улогу у телевизијској серији. Уговором је прецизирано да је та серија својина јавног сервиса. У складу с клаузулом о тајности, подносилац представке сложио се да неће открити никакве повјерљиве пословне информације обухваћене уговором. Према уговору, осим плаћања одштете, подносилац представке требао је да плати казну од око 26.000 евра уколико прекрши обавезу повјерљивости. Продукцијска кућа је задржала право на једнострани раскид уговора у било којем тренутку. Продукција серије прекинута је због слабог интересовања, а уговор с подносиоцем представке је раскинут. Истраживачки интернет портал Atlatszo.hu, специјализован за објављивање информација од јавног интереса, посебно оних о јавној потрошњи, поднио је тужбу против Фонда за медијске услуге и подршку тражећи приступ информацијама о трошковима производње телевизијске серије те објелодањивање разних докумената који се односе на престанак продукције. Коначном судском одлуком наложено је објављивање тражених информација. Подносилац представке је такође дао видео-интервју за Atlatszo.hu о својим хонорарима. Atlatszo.hu је објавио чланак, заснован на интервјуу, о неплаћању отпремнине подносиоцу представке. Продукцијска кућа је покренула поступак против Atlatszo.hu тражећи поништење навода из чланка о неплаћању дугованих накнада. Подносилац представке је у поступку свједочио о свом уговору и његовим условима. Продукцијска кућа је против подносиоца представке покренула парнични поступак због повреде уговора одавањем повјерљивих информација у интервјуу и током свједочења у судском поступку. Поступак је окончан пресудом Вишег суда у Будимпешти, који је истакао да се подносилац представке сложио да ће пословне информације да чува у тајности чак и ако сматра да оне представљају информације од јавног интереса и да је, с обзиром на финансијске импликације, продукцијска кућа имала витални интерес да такве информације остану тајна. Утврђено је да није било простора за блажу казну с обзиром на озбиљно кршење уговорних обавеза. Kúria је одбила апелантов захтјев за преиспитивање пресуде Вишег суда. Коначно, Уставни суд је одбио уставну тужбу подносиоца представке.
Позивајући се на члан 10 Европске конвенције, подносилац представке се жалио да казна која му је изречена због одавања повјерљивих информација у вези с условима његовог уговора с приватном продукцијском кућом представља несразмјерно мијешање у његово право на слободу изражавања.
Оцјена Европског суда
Имајући у виду да мјеру на коју се подносилац представке жали, односно изрицање казне за кршење уговорних обавеза, није предузео државни орган, већ приватна страна, а подржали су је домаћи судови, Суд је сматрао да предмет треба испитати у смислу позитивних обавеза тужене државе према члану 10 Конвенције. Суд је примијетио да је кључно питање пред домаћим судовима било да ли је подносилац представке остао везан обавезом повјерљивости након раскида уговора и да ли је изношење информација током предметног интервјуа представљало кршење одредби уговора. При томе, Суд је узео у обзир чињеницу да су у том предмету стране саме одредиле обим својих обавеза наведених у уговору о заступању и да је подносилац представке добровољно и свјесно пристао на клаузулу о неоткривању података одричући се права на објављивање информација о условима уговора. Међутим, Суд је такође узео у обзир чињеницу да у том случају добровољна природа уговора није била једини фактор на који су се позвали домаћи судови као оправдање за ограничења права подносиоца представке на слободу изражавања. Умјесто да аутоматски потврде обавезу повјерљивости и казну која из тога произлази ослањајући се на слободу страна да склапају уговоре, домаћи судови су анализирали импликације клаузуле на слободу говора и приступ јавности информацијама од јавног значаја. Суд је указао да су приликом доношења закључка о законитости изрицања казне подносиоцу представке мађарски судови узели у обзир тврдњу подносиоца представке да је дијелио информације од јавног интереса о трошењу јавних средстава. Међутим, закључили су да чак и да је телевизијску серију наручио јавни субјекат и да је плаћена из буџета централне владе, подносилац представке није био ни управитељ јавних средстава нити обрађивач јавних података, па га Закон о заштити података и информација није обавезивао да омогући приступ предметним информацијама. Наведено образложење домаћих судова Суд је сматрао релевантним у контексту специфичности уговорних односа, посебно када је ријеч о одмјеравању супротстављених интереса уговорних страна. Што се тиче питања да ли су ти разлози били довољни за потребе члана 10, Суд је узео у обзир укупан контекст у којем су предметне изјаве дате, јавни интерес за примједбе у питању, њихове посљедице и озбиљност мјере предузете против подносиоца представке. Међутим, откривање информација од јавног интереса не може се оцијенити независно од обавезе повјерљивости или тајности која је прекршена. У вези с тим, Суд је указао на релативан значај за јавни интерес информација које су објелодањене у том предмету имајући у виду чињеницу да се оне нису тицале ни незаконитих радњи нити неприхватљивих пракси, већ само појединачних услова уговора подносиоца представке. Суд се такође сложио с приступом домаћих судова и тиме да оправданост на коју се позива подносилац представке мора да се оцијени у свјетлу права јавности на приступ информацијама од јавног интереса, те закључио да је домаћи закон предвидио адекватне механизме за обезбјеђење приступа јавности предметним информацијама. Одавање повјерљивих информација од подносиоца представке није био неопходан начин обезбјеђивања доступности информација у сврху омогућавања расправе о питањима од јавног интереса. Што се тиче интереса који је дужност чувања тајне требала да заштити, Суд је указао да у конкретном случају домаћи судови нису утврдили да је предметно откривање пореметило пословање продукцијске куће. Ипак, с обзиром на велики број људи који су укључени, високе трошкове те значајно вријеме и рад уложене у продукцију серије, продукцијска кућа имала је фундаментални интерес да пословне информације чува у тајности, па је Суд прихватио да је повјерљивост, генерално говорећи, била неопходна за пословање продукцијске куће. На крају, Суд је указао да су природа и тежина изречене казне такође фактори које треба узети у обзир при оцјењивању пропорционалности мијешања у право подносиоца представке на слободу изражавања, те да су домаћи судови испитали и одбили могућност смањења казне због посебно озбиљне природе кршења уговорних обавеза.
С обзиром на наведено, Суд је закључио да је оспорено мијешање поткријепљено релевантним и довољним разлозима и да су органи тужене државе успоставили правичну равнотежу између интереса подносиоца представке за слободу говора с једне, и интереса продукцијске куће за заштиту свог пословања у тајности с друге стране, при чему су дјеловали у оквиру свог поља слободне процјене. Суд је закључио да није дошло до повреде члана 10 Конвенције.
