Уредник новина обавезан да у име „права на заборав“ починиоца незгоде са смртним исходом анонимизује интернет архиву чланка објављеног прије двадесет година • Појашњење обима „права да будеш заборављен на мрежи“, неаутономног права повезаног с правом на поштовање угледа • Утврђивање критеријума и правила за успостављање равнотеже између права према чл. 10 и 8 Конвенције • Анонимизација није наметнула претјеран и немогућ терет издавачу, а представљала је најефикасније средство заштите приватности дотичног лица • Нема кршења члана 10 Конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Представка се односи на пресуду донесену у грађанском поступку. Том пресудом главни уредник белгијских дневних новина Le Soir обавезан је да анонимизује, у име права на заборав, дигиталну архиву чланка у којем се наводи пуно име господина Г., возача одговорног за саобраћајну незгоду са смртним исходом која се догодила 1994. године.
Подносилац представке се позвао на члан 10 Конвенције наводећи да његово обавезивање на анонимизовање архивиране верзије спорног чланка на интернет страници листа Le Soir представља кршење слободе изражавања, слободе штампе и слободе ширења информација.
Оцјена Европског суда
Вијеће
У пресуди од 22. јуна 2021. године Вијеће је закључило да није повријеђен члан 10 Конвенције. Вијеће је сматрало да су домаћи судови, у складу с критеријумима постављеним у пракси Суда, утврдили равнотежу између права на поштовање приватног живота господина Г. и права на слободу изражавања подносиоца представке. Истакнуто је да је Жалбени суд посебно придао значај штети коју је господин Г. претрпио због објављивања спорног чланка на интернету, нарочито имајући у виду вријеме које је протекло од објављивања оригиналног чланка, с једне стране, као и чињеници да је анонимизација спорног чланка на интернет страници листа Le Soir оставила архиву као такву нетакнуту и да је била најефикаснија мјера међу онима које су биле могуће у том предмету, без сразмјерног утицаја на слободу изражавања подносиоца представке, с друге стране.
Велико вијеће
Велико вијеће је указало на то да је у конкретном случају, с обзиром на специфичну природу предмета која лежи у чињеници да се ради о електронски архивираној верзији чланка а не о његовој изворној верзији, потребно прилагодити критеријуме које је Суд дотад користио при рјешавању сукоба између права према чл. 10 и 8 Конвенције.
За разлику од Вијећа које се позвало на утврђене критеријуме у предметима који се односе на почетну објаву (допринос расправи од јавног интереса, да ли је дотично лице познато, предмет вијести, претходно понашање дотичног лица, начин на који је информација добијена и њена истинитост, садржај, облик и посљедице објављивања, тежина мјере изречене подносиоцу), Велико вијеће је сматрало да приликом оцјењивања треба узети у обзир другачији контекст тог предмета у поређењу са случајевима који се односе на почетну објаву. При томе је Велико вијеће имало у виду да је у недавном предмету Biancardi, који се односио на захтјев власника интернет новина да „деиндексира“ чланак, Суд утврдио да је потребан нови скуп критеријума које треба узети у обзир при одмјеравању наведених права, а то су: дужина времена током којег је чланак био online, осјетљивост података и тежина изречене санкције.
Имајући у виду наведене опште принципе, а посебно потребу очувања цјеловитости архиве штампе, као и, у одређеној мјери, праксу судова у државама чланицама Савјета Европе, Велико вијеће је сматрало да приликом успостављања равнотеже између тих различитих права једнаке вриједности које треба спровести у контексту захтјева за измјену новинарског садржаја који је архивиран на интернету треба узети у обзир сљедеће критеријуме: (i) природу архивираних информација, (ii) вријеме које је протекло од догађаја и од прве и online објаве, (iii) савремени интерес информације, (iv) да ли је лице које тврди да има право да буде заборављено познато и његово понашање након догађаја, (v) негативне посљедице сталне доступности информација на интернету, (vi) степен доступности информација у дигиталним архивама и (vii) утицај мјере на слободу изражавања, тачније на слободу штампе.
При томе је истакнуто да приликом примјене наведених критеријума посебну пажњу треба посветити исправном успостављању равнотеже између интереса појединаца који захтијевају измјену или уклањање чланка који се односи на њих у архиви штампе, с једне стране, и утицаја таквих захтјева на издаваче који су објавили вијест, као и, у зависности од случаја, утицаја на функционисање штампе, с друге стране.
Примјењујући наведене принципе, Велико вијеће је примијетило да чињенице наведене у чланку, иако трагичне, не спадају у категорију кривичних дјела чији значај, због своје тежине, остаје непромијењен с протеком времена. Велико вијеће је даље примијетило да је протекло значајно вријеме између првог објављивања чланка и првог захтјева за анонимизацију, те да је господин Г., који је рехабилитован 2006. године, имао легитиман интерес да, након толико времена, тражи да му се омогући реинтеграција у друштво без трајног подсјећања на његову прошлост. Велико вијеће је даље подржало став белгијских судова да двадесет година након догађаја идентитет лица које није било јавна личност није придонио јавном интересу чланка јер је само дао статистички допринос јавној расправи о безбједности на цестама, а догађаји о којима се извјештава у чланку очито нису били ни од историјског значаја будући да се чланак односио на уобичајену, иако трагичну, кратку вијест која није била од посебног јавног интереса. Такође, наведено је да су сви кораци које је господин Г. предузео показали жељу да остане ван медијске пажње. Велико вијеће је подржало став Жалбеног суда у Liègeu који је сматрао да дигитално архивирање чланка који се односи на почињење кривичног дјела не би требало да створи неку врсту „виртуелне казнене евиденције“ за господина Г., који је одслужио казну и био рехабилитован. Велико вијеће је такође истакло да су домаћи судови примијетили да су архивирани примјерци новина Le Soir 2008. године, када су постављени на интернет, били доступни бесплатно. С обзиром на тај висок степен доступности, Велико вијеће је сматрало, као и Жалбени суд у Liègeu, да је стална присутност конкретног чланка у архиви несумњиво нанијела штету господину Г. Велико вијеће је с посебном пажњом приступило процјени утицаја мјере на слободу изражавања и слободу штампе. Између осталог је истакнуто да, с обзиром на важност цјеловитости архиве дигиталне штампе, национални судови приликом рјешавања спорова те врсте и одлучивања које од различитих мјера примијенити у односу на лице које подноси захтјев морају дати предност мјери која је најприкладнија за циљ којем то лице тежи, под претпоставком да је тај циљ оправдан, и која најмање ограничава слободу штампе на коју дотични издавач може да се позове.
С обзиром на све наведено, Велико вијеће је примијетило да су национални судови на досљедан начин узели у обзир природу и озбиљност судских чињеница о којима се извјештава у конкретном чланку, чињеницу да чланак није имао актуелни, историјски или научни значај, те чињеницу да господин Г. није био познат. Осим тога, придали су важност озбиљној штети коју је претрпио господин Г. као резултат континуиране доступности чланка с неограниченим приступом на интернету, што је било погодно за стварање „виртуелног кривичног досјеа“, посебно с обзиром на протек времена од изворног објављивања чланка. Коначно, након прегледа мјера које би могле да се размотре како би се успоставила равнотежа између права према чл. 10 и 8 Конвенције, сматрали су да анонимизација чланка није наметнула претјеран и немогућ терет подносиоцу представке, док је, истовремено, представљала најефикасније средство заштите приватности господина Г.
