Пропуст домаћих судова да дају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора • Повреда члана 5 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

Након одслужења претходне казне затвора у трајању од седам година, подносилац представке ухапшен је због сумње да је неовлашћено набављао и чувао веће количине опојних супстанци с намјером да их дистрибуира. Одлуком Окружног суда од 17. новембра 2017. године, која је потврђена одлуком Регионалног суда, подносиоцу представке одређен је притвор због основане сумње да је починио посебно тешко дјело за које је прописана казна затвора. Притвор му је продужаван у два наврата. Против подносиоца представке је 20. априла 2018. године подигнута оптужница. Након подизања оптужнице притвор му је продужаван четири пута због постојања ризика да ће поново починити кривично дјело ако буде пуштен на слободу. Узети су у обзир природа и тежина наводног дјела, карактер и криминална прошлост подносиоца представке и чињеница да је наводно дјело починио као члан организоване криминалне групе. Рјешењем од 27. јуна 2018. године суд је утврдио да подносилац представке може да буде пуштен уз кауцију под условом да уплати депозит. Како није био у могућности да уплати депозит у предвиђеном року, остао је у притвору. Судски процес против подносиоца представке и још двојице саоптужених отворен је пред Окружним судом 15. августа 2018. године. Четири захтјева браниоца подносиоца представке да се притвор замијени мјером безбједности су одбијена. Окружни суд је 12. септембра 2019. године донио одлуку о пуштању подносиоца представке на слободу под условом да о свакој промјени пребивалишта обавијести надлежне органе. Такође му је забрањено да напусти земљу. Тужилаштво и подносилац представке су 15. јануара 2020. године постигли споразум према којем се подносилац представке изјаснио кривим. Истог дана Окружни суд донио је пресуду којом су одобрени услови споразума о признању кривње. Подносилац представке се изјаснио кривим по оптужби за неовлашћену набавку и складиштење веће количине опојних супстанци у оквиру организоване криминалне групе с намјером да их дистрибуира. Осуђен је на шест година затвора. Пресуда је ступила на снагу 11. фебруара 2020. године.

Позивајући се на члан 5 ст. 3 и 4 Конвенције, подносилац представке се жалио да је продужење притвора било незаконито и да су у судским одлукама недостајали разлози који би оправдали то продужење.

Оцјена Европског суда

Суд је сматрао да притужбу треба испитати само на основу члана 5 став 3 Конвенције. Указао је да је подносилац представке у притвору остао скоро годину и десет мјесеци. Суд је примијетио да подносилац представке није оспорио да је постојала основана сумња да је починио кривично дјело те није било разлога да утврди другачије. Међутим, постојање основане сумње само по себи не може оправдати истражни затвор и мора бити поткријепљено додатним разлозима. Суд је навео да је притвор подносиоца представке у почетку био заснован на озбиљној природи дјела за које је био гоњен те на криминалној прошлости подносиоца представке и ризику да ће да истраје у криминалним активностима. У одлуци од 4. децембра 2017. године, потврђујући мјеру притвора, Регионални суд је само поновио основе на којима је Окружни суд засновао своју одлуку да се подносилац представке задржи у притвору, додавши да се ранија осуда подносиоца представке још увијек појављује у његовом кривичном досјеу. Суд је указао да су судови преиспитали разлоге за притвор подносиоцу представке у више наврата приликом одлучивања о продужењу притвора и захтјевима подносиоца представке да се мјера притвора замијени другом мјером. Суд је такође указао да су се национални судови, поред постојања основане сумње, ослањали на природу и озбиљност оптужби које су подигнуте против њега и које су биле кажњиве затворском казном, те на ризик од понављања кривичног дјела и потребу да се обезбиједи правичан и брз кривични поступак. Суд је такође навео да је у јуну 2018. године, седам мјесеци након што је подносилац представке одведен у притвор, Окружни суд изразио спремност да подносиоца представке пусти уз кауцију ако плати депозит. Такође, накнадне захтјеве подносиоца представке да се притвор замијени мјером безбједности национални судови испитали су сажето, без праве оцјене конкретних и релевантних чињеница које би оправдавале лишење слободе подносиоца представке. Окружни суд је само сматрао да је притвор подносиоца представке неопходан и одбио је аргументе које је подносилац представке изнио у прилог својим захтјевима напоменувши да ти аргументи не представљају основ за измјену мјере притвора. Суд је даље примијетио да су, у одређеној фази поступка, домаћи судови почели да оправдавају продужени притвор подносиоца представке констатацијом да „основи за притвор [нису] нестали нити се промијенили“ без навођења било каквих релевантних разлога у том погледу, осим оних који се односе на тежину кривичног дјела због којег је подносилац представке гоњен. У вези с тим, Суд је поновио да, иако је постојање основане сумње услов sine qua non за ваљаност притвора, неопходно је навести и друге релевантне и довољне разлоге који оправдавају продужење притвора. Суд је истакао да је образложена одлука неопходна да би подносилац представке могао да заштити своју слободу и да би органи гоњења могли да затраже да му се одреди притвор. Такође, од суштинског је значаја и то да јавност буде у могућности да прати начин на који судови дијеле правду. То је уједно кључно како би се омогућило Суду да правилно обавља своју надзорну функцију будући да је позван да одлучује на основу одлука домаћих судова и да сам не утврђује могуће основе за продужење притвора. Суд је даље указао да је, након скоро годину и десет мјесеци у притвору, подносилац представке пуштен под условом да обавјештава власти о свакој промјени пребивалишта и да не напушта земљу. Домаћи суд је у својој одлуци само навео да више нема разлога за његово притварање, али из те одлуке није произашло зашто је његово условно пуштање на слободу било могуће у том тренутку, а не у некој ранијој фази поступка.

У свјетлу претходно наведеног, Суд је истакао да, осим постојања разумне сумње, домаћи судови нису пружили релевантне и довољне разлоге за своје одлуке да подносиоцу представке продуже притвор. Суд напомиње да, иако су се судови позивали на релевантне домаће законе, с протеком времена нису дати додатни разлози за продужење притвора. Иако је првобитна одлука о могућности да подносилац представке буде пуштен уз кауцију и одређивању њеног износа била заснована на релевантним разлозима, у својим каснијим одлукама судови нису довољно размотрили могућност да обезбиједе испуњавање процесних обавеза подносиоца представке примјеном другачије мјере. Утврђено је да је дошло до повреде члана 5 став 3 Конвенције.