Уставни суд Босне и Херцеговине је данас, 15. фебруара 2017. године, одржао редовну, 51. сједницу Великог вијећа.
Између осталог, Суд је одбацио један број апелација које су поднесене неблаговремено, након протека рока за подношење апелације, или преурањено, односно у случајевима у којима је Суд утврдио да апеланти нису искористили све расположиве правне лијекове у претходном поступку.
Одлучујући о апелацијама у вези с доношењем одлука у разумном року, о допустивости и меритуму, Суд је одбио као неосноване апелације у случајевима у којима је закључио да повреде није било, односно донио је један број одлука којима је установљена повреда права апеланата на правично суђење.
Искључиво ради илустрације, издвајамо:
Уставни суд БиХ је одбио као неосновану апелацију Мевлида Јашаревића поднесену против Пресуде Суда Босне и Херцеговине којом је апелант проглашен кривим да је починио кривично дјело тероризма, те му је суд за наведено кривично дјело изрекао казну затвора у трајању од 15 година у коју је урачунато вријеме које је апелант провео у притвору.
Апелант у својој апелацији, између осталог, истиче да му је оспореном одлуком повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. Наводи да је у предметном поступку Суд БиХ погрешно примијенио како процесно тако и материјално право. Приговара ставу суда који се тиче правне квалификације кривичног дјела за које је осуђен, његовог умишљаја и намјере, те наводи да његова намјера није била да икога лиши живота, односно да је изведен погрешан закључак о посљедицама кривичног дјела за које је осуђен. Према мишљењу апеланта, он је својим радњама остварио кривично дјело угрожавање лица под међународноправном заштитом из члана 192 КЗБиХ или кривично дјело изазивање опште опасности из члана 323 КЗФБиХ, а не кривично дјело тероризма. Поред тога, апелант се позива и на примјену принципа in dubio pro reo који, како наводи, Суд није узео у обзир приликом доношења одлуке о апелантовој кривици.
Уставни суд је закључио да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 тач. ц) и д) Европске конвенције јер је Суд БиХ у оспореној пресуди детаљно образложио начин на који је све проведене доказе довео у везу са релевантним законским одредбама, те је на основу брижљиве и савјесне оцјене тих доказа извео закључак да је апелант починио кривично дјело за које је проглашен кривим, те када апелантовим наводима нису доведене у питање гаранције из тач. ц) и д) става 3 члана 6 Европске конвенције. Такође, Уставни суд је закључио да нема кршења начела in dubio pro reo из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 2 Европске конвенције јер суд у конкретном случају није поступао с предубјеђењем о апелантовој кривици, нити су се стекли услови које поставља принцип in dubio pro reo да суд у предметном кривичном поступку одлучи пресудом на начин који је повољнији за апеланта.
Суд је донио један број одлука којима су одбачене као недопустиве апелације које су, prima facie, очигледно биле неосноване, јер захтјеви апеланата нису били оправдани, односно чињенице које су апеланти предочили Суду у тим случајевима ни на који начин нису могле оправдати тврдњу апеланата да постоји кршење њихових права заштићених Уставом, или да апеланти, као странке у поступку, сносе посљедице кршења права заштићених Уставом.
У свим случајевима у којима је утврдио постојање повреда права апеланата на правично суђење, Суд је наложио надлежним судовима или управним органима да хитно окончају поступке, те да, сагласно члану 72 став (5) Правила Уставнога суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања одлуке обавијесте Суд о мјерама које су предузете с циљем њиховог извршења.
Све одлуке усвојене на сједници биће достављене апелантима у року од мјесец дана и објављене на интернет-страници Уставног суда Босне и Херцеговине.
