Уставни суд Босне и Херцеговине је у наставку 146. пленарне сједнице разматрао велики број апелација, од којих издваја:
АП-1795/21 (Емела Капиџија) – У овом предмету Уставни суд је закључио да прописивањем забране истицања вјерских симбола у Оружаним снагама Босне и Херцеговине није повријеђено апеланткињино право на манифестовање вјере. То ограничење је законито и има легитиман циљ јер ношење вјерских обиљежја у ОСБиХ, као и у било којој другој јавној служби, или држање таквих обиљежја у службеним просторијама може утицати на заштиту права и слобода других, укључујући могућност изазивања негативних међуљудских односа, конкретно међу војницима, може довести до неповјерења грађана у војску и изазвати осјетљивост друштва на вјерске симболе у јавном простору, те нарушити начело неутралности према цјелокупној босанскохерцеговачкој јавности које се односи на све припаднике Оружаних снага БиХ којима је забрањено да уз униформу носе видно истакнута вјерска обиљежја. Узимајући у обзир поље слободне процјене које је остављено државама у свјетлу начела неутралности јавне службе, у које спада и служба у оружаним снагама, Уставни суд је, имајући у виду и праксу Европског суда за људска права, закључио да је оспоравано мијешање у апеланткињино право било оправдано и сразмјерно циљу који се жели постићи, односно да је забрана ношења хиџаба (као и било којег другог вјерског обиљежја) неопходна мјера у демократском друштву, те да том забраном апеланткиња није дискриминисана по било којем основу, нити постоје кршења других права и слобода на која се апеланткиња позива.
АП-2758/21 (С. М.) – У овом предмету Уставни суд је, између осталог, закључио да је дошло до повреде права на општу забрану дискриминације по основу пола – трудноће јер у образложењима оспорених пресуда није могао наћи разлоге који би могли оправдати различито поступање према апеланткињи у оквиру радних односа (послодавац је апеланткињу након повратка с трудничког боловања и коришћења законског права на скраћено радно вријеме након породиљског одсуства распоредио на нижерангирано радно мјесто), из чега произлази да разлика у поступању према апеланткињи није била „нужна мјера у датим околностима“.
АП-940/22 (М. Д.) – У овом предмету Уставни суд је закључио да у конкретном случају постоји кршење апелантовог права на личну слободу и безбједност будући да приликом апелантовог смјештаја и боравка у Заводу за збрињавање ментално инвалидних лица „Дрин“ (у даљњем тексту: Завод) на неограничени период није поштована процедура према Закону о заштити лица с душевним сметњама. Уставни суд је утврдио да о апелантовом смјештају у Завод ни суд нити неки други независни орган никада нису донијели одлуку, нити је суд вршио периодичну контролу оправданости апелантовог боравка у Заводу.
АП-4091/23 (Недим Узуновић) – У овом предмету Уставни суд је закључио да је пропустом Суда БиХ да апеланту достави додатно изјашњење Тужилаштва БиХ, које је посебно цијенио приликом доношења одлуке о потреби даљњег трајања привремених мјера забране, повријеђено апелантово право на слободу кретања.
Такође, на пленарној сједници Уставни суд је поводом одређених апелација донио одлуке о допустивости којима су апелације одбачене као недопуштене због тога што су очигледно (prima facie) неосноване, као и друге одлуке о недопустивости апелација због тога што су апеланти пропустили допунити/прецизирати апелације у остављеном року, због преурањености или ratione materiae неспојивости апелација с Уставом Босне и Херцеговине.
