Pristup sudu • Dostavljanje odluke • Rok za žalbu • Kršenje člana 6. Evropske konvencije

Činjenice

Okružni sud u Harkovu je 9. novembra 2012. godine u prisustvu podnosioca predstavke izrekao odluku kojom je podnosioca predstavke proglasio krivim za saobraćajni prekršaj. Protiv te odluke je bila dozvoljena žalba u roku od deset dana od dana izricanja odluke. Podnosilac predstavke je navedenu odluku primio 28. novembra 2012. godine. Njegov advokat je 5. decembra 2012. godine izjavio žalbu protiv te odluke. Regionalni žalbeni sud u Harkovu (u daljnjem tekstu: Žalbeni sud) odbio je da ispita žalbu jer je bila podnesena van zakonskog roka. Žalbeni sud je istakao da je žalba, u skladu sa zakonom, morala biti podnesena u roku od deset dana od dana izricanja odluke, čak i ako je podnosilac predstavke primjerak odluke dobio tek 28. novembra 2012. godine. Podnosilac predstavke je 11. januara 2013. godine lično izjavio žalbu protiv odluke od 9. novembra 2012. godine. Žalbeni sud je žalbu odbacio kao neblagovremenu jer podnosilac predstavke nije naveo razloge zbog čega je žalbu izjavio tek 11. januara 2013. godine, iako je 28. novembra 2012. godine primio odluku na koju se žalio.

Navodi podnosioca predstavke

Podnosilac predstavke se žali da nije imao pristup sudu iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije jer je Žalbeni sud odbio da ispita njegovu žalbu.

Ocjena Evropskog suda

Evropski sud je ukazao na principe sadržane u presudi Karakutsya protiv Ukrajine. U tač. 44. i 45. te tački 53. presude Karakutsya ukazuje se na sljedeće:

„Sud je u brojnim slučajevima smatrao da je prvenstveno na javnim vlastima, posebno na sudovima, da rješavaju probleme tumačenja domaćeg zakonodavstva. To se posebno odnosi na sudsko tumačenje procesnih pravila postupka kao što su rokovi koji reguliraju podnošenje dokumenata ili podnošenje žalbe. Uloga Suda je, međutim, da utvrdi da li su efekti takvog tumačenja kompatibilni s Konvencijom. Stajalište Suda u tom pogledu bilo je da procesna ograničenja neće biti kompatibilna sa članom 6. stav 1. ako ne slijede legitiman cilj ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi postići. Pravila postupka ne smiju ograničavati ili umanjiti pristup lica na takav način ili u tolikoj mjeri da je narušena sama suština prava.

U više navrata Sud je utvrdio da domaći sudovi mogu narušiti samu suštinu prava podnosioca predstavke na sud tako što će odlučiti da ne ispituju meritum predmeta na osnovu posebno stroge konstrukcije pravila postupka. Međutim, u isto vrijeme Sud je istakao da su pravila koja uređuju uvjete za prihvatljivost žalbe osmišljena tako da osiguraju pravilno provođenje pravde i poštovanje, posebno principa pravne sigurnosti, te da se od onih kojih se to tiče mora očekivati da ta pravila primjenjuju.

Sud je ponovio da pravo na pravično suđenje podrazumijeva pravo na primanje adekvatnih obavještenja o sudskim odlukama, posebno u slučajevima kada se žalba može podnijeti u određenom roku. Istovremeno, član 6. stav 1. Evropske konvencije ne predviđa poseban oblik dostavljanja dokumenata. Osim toga, u više navrata Sud je naveo da je obaveza zainteresirane strane da pokaže posebnu težnju u odbrani svojih interesa i da preduzme potrebne korake da se upozna s razvojem događaja u postupku. Pitanje o kojem treba odlučiti jeste da li je pojedincu odbijen pristup sudu u okolnostima konkretnog slučaja“.

Primjenjujući navedene principe na konkretan slučaj, Evropski sud je istakao da se od podnosioca predstavke nije moglo očekivati da podnese žalbu prije nego što je primio odluku i upoznao se sa cijelim tekstom odluke. Dalje je istakao da je vlast propuštanjem da podnosiocu predstavke na vrijeme dostavi prvostepenu odluku uskratila podnosiocu predstavke mogućnost da podnese žalbu u propisanom roku. Evropski sud je ukazao da u ukrajinskom zakonodavstvu ne postoji odredba za izuzeće od pravila kojim se utvrđuje rok od deset dana za izjavljivanje žalbe, bez obzira na razloge koje bi stranka mogla navesti kao razlog kašnjenja. Utvrdio je da je došlo do povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.