Уставни суд Босне и Херцеговине је 7. марта 2025. године одржао ванредну пленарну сједницу електронским путем, на којој је одлучивао о захтјевима за доношење привремене мјере у предметима бр.: У-6/25 – подносилац захтјева Кемал Адемовић, замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, У-7/25 – подносилац захтјева Денис Бећировић, члан Предсједништва БиХ, и У-8/25 – подносилац захтјева Денис Звиздић, предсједавајући Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ.
У свим овим предметима Уставни суд је донио одлуке којима је усвојио захтјеве подносилаца за доношење привремених мјера.
У предмету број У-6/25 Уставни суд је привремено ставио ван снаге Закон о посебном регистру и јавности рада непрофитних организација („Службени гласник РС“ број 19/25). Одређено је да одлука ступа на снагу одмах и производи правно дјеловање од дана ступања на снагу цитираног закона до доношења коначне одлуке Уставног суда о поднесеном захтјеву.
Уставни суд је истакао да су садржај наведеног закона док је био у форми нацрта анализирали Канцеларија ОЕБС-а за демократске институције и људска права (ODIHR) и Комисија Савјета Европе за демократију путем права (Венецијанска комисија). Уставни суд се позвао и на саопштење ОЕБС-а из 2024. године у којем је указано да је у анализи закључено да је Нацрт закона у супротности „с Уставом Републике Српске и с Уставом Босне и Херцеговине, као и с бројним међународним и домаћим обавезама у сфери поштовања људских права“. Стога је Уставни суд, без прејудицирања исхода одлуке о меритуму, утврдио да постоји изгледна вјероватноћа да ће се одмах након ступања на снагу овог закона створити озбиљне посљедице за таква удружења и фондације. Уставни суд је истакао да обавеза регистрације у посебан регистар, означавање материјала, пријављивање страних донација и потенцијалне санкције могу имати тренутан учинак на рад организација, доводећи их у правну несигурност и отежавајући њихово дјеловање. Такве мјере могу резултирати смањењем активности организација цивилног друштва, њиховим гашењем или повлачењем донатора, чиме се угрожавају већ започети пројекти, а тиме и право на слободу удруживања и право на слободу изражавања. У складу с тим, Уставни суд сматра да постоји реалан ризик од ненадокнадиве штете, те да с аспекта непобитних интереса за правну сигурност, људска права и заштиту принципа уставности усвајање привремене мјере у околностима конкретног предмета има много више оправдања.
У предмету број У-7/25 Уставни суд је привремено ставио ван правне снаге Закон о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција БиХ („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25), Закон о допуни Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25), Одлуку о мјерама и задацима проистеклим из неуставних одлука и поступака вануставних институција БиХ („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25) и Закључке клубова народних посланика СНСД, НПС-ДНС, ДЕМОС-СПС, СП и УС у вези с Информацијом о рушењу Устава БиХ, мјерама и задацима у циљу заштите Устава БиХ усвојених на седамнаестој посебној сједници Народне скупштине Републике Српске одржаној 26. фебруара 2025. године.
Уставни суд је до доношења коначне одлуке Уставног суда
- привремено ставио ван снаге и све акте донесене на основу аката привремено стављених ван снаге овом одлуком,
- привремено забранио свим законодавним, извршним и судским институцијама у Републици Српској, као и свим службеним или одговорним лицима у тим институцијама Републике Српске или јединицама локалне самоуправе или било којем органу јединице локалне самоуправе, као и службеним или одговорним лицима из Републике Српске која обављају дужност у институцијама Босне и Херцеговине да предузимају било какве радње на основу аката привремено стављених ван снаге овом одлуком.
Ова одлука ступа на снагу одмах и производи правно дјеловање од дана ступања на снагу цитираних закона.
Уставни суд је, између осталог, истакао да би спровођење цитираних правних аката најприје довело у питање стабилност институција Босне и Херцеговине у смислу да запосленици из Републике Српске потенцијално напусте радна мјеста због пријетњи кривичним санкцијама. Затим, то би истовремено довело до значајних проблема у каснијем остваривању радноправног статуса запосленика у тим институцијама уколико би сви наведени акти били проглашени неуставним.
Истакнуто је да би спровођење Закона о непримјењивању закона о забрани дјеловања вануставних институција БиХ, и то: Суда БиХ, Тужилаштва БиХ, ВСТСБиХ и Државне агенције за истраге и заштиту на територији Републике Српске довело у питање принцип правилног администрирања правде. На тај начин се потенцијално ствара правни оквир којим ће осумњичени и оптужени за бројна кривична дјела, из цијеле Босне и Херцеговине, која су у надлежности Суда БиХ и Тужилаштва БиХ, моћи избјећи кривични прогон тако што ће једноставно отићи у Републику Српску. Истовремено, овим законом изгледна је опасност да ће овлашћена службена лица која спроводе одлуке државних институција бити спријечена у вршењу својих надлежности, што може довести до сукоба између тих тијела те до потенцијалне ескалације која би била пријетња миру у Босни и Херцеговини.
Уставни суд је утврдио да постоји довољно разлога који указују на то да би спровођење оспорених правних аката прије него што Уставни суд одлучи о поднесеном захтјеву за оцјену уставности имало озбиљне и неотклоњиве штетне посљедице. Те посљедице се огледају у постојању опасности од угрожавања уставноправног поретка и суверенитета Босне и Херцеговине. При томе, Уставни суд је истакао да је заштита суверенитета, уставног поретка и стабилности Босне и Херцеговине, укључујући и њене ентитете, у интересу свих страна у овом поступку.
У предмету број У-8/25 Уставни суд је привремено ставио ван снаге Закон о високом судском и тужилачком савјету Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 19/25). Такође, привремено су стављени ван снаге и сви акти који су донесени на основу Закона о ВСТС-у, те је забрањено свим законодавним, извршним и судским институцијама у Републици Српској, као и свим службеним или одговорним лицима у тим институцијама Републике Српске или јединицама локалне самоуправе или било којем органу јединице локалне самоуправе, као и службеним или одговорним лицима из Републике Српске која обављају дужност у институцијама Босне и Херцеговине да предузимају било какве радње на основу цитираног закона. Ова одлука ступа на снагу одмах и производи правно дјеловање од дана ступања на снагу цитираног закона.
Уставни суд је, између осталог, истакао да је утврђено да се оспореним законом регулишу питања која су већ регулисана одредбама Закона о ВСТСБиХ и да се при томе успостављају надлежности ВСТСРС за иста питања за која је већ надлежан ВСТСБиХ. Уставни суд је подсјетио на своју праксу из Одлуке број У-11/08 у којој је навео „да је формални пренос надлежности с ентитетског на државни ниво извршен Споразумом, чиме је надлежност за формирање Високог судског и тужилачког савјета пренесена на државни ниво. Парламентарна скупштина је донијела побијани закон у области која је пренесена на државни ниво, поступајући на тај начин у оквиру својих овлашћења из члана IV/4.а) Устава БиХ“. Истакнуто је да је тај исти став Уставни суд поновио и у својој Одлуци број У-2/22. Уставни суд је указао да прописи који се односе на област управљања правосуђем представљају једну од најважнијих области регулисања у свакој држави јер обезбјеђују независност и непристрасност правосудног система, те остварују кључну улогу у одржавању владавине права, заштити људских права и слобода те у очувању повјерења грађана у институције правде. С обзиром на то, стабилан правосудни оквир заснива се на поштовању демократских принципа и правне сигурности, а његово нарушавање може имати далекосежне негативне посљедице на друге области друштвеног живота.
Према мишљењу Уставног суда, доношење оспореног закона ствара озбиљну пријетњу већ успостављеном правосудном систему. Истовремено, Уставни суд запажа да чињеница да се оспореним законом прописује рок од 90 дана за почетак рада ВСТСРС, као и рокови за доношење подзаконских аката, указује на хитност у доношењу привремене мјере. Наиме, према мишљењу Уставног суда, примјена таквих одредби може довести до стварања паралелних правосудних институција и ситуације у којој би носиоци правосудних функција могли бити суочени са стабилношћу своје функције, а странке у поступку с неизвјесном законитошћу поступања редовних судова. Све су то, према мишљењу Уставног суда, разлози који захтијевају хитност у доношењу привремене мјере како би се спријечиле даљње штетне посљедице и очувала правна сигурност те како би се заштитила уједначеност правосудног система до доношења коначне одлуке о меритуму захтјева.
