Уставни суд Босне и Херцеговине је 27. фебруара 2025. године електронским путем одржао 154. пленарну сједницу на којој је, између осталог, усвојио већи број одлука којима су апелације одбачене као недопуштене због разлога прописаних у члану 18 Правила Уставног суда.
Од донесених одлука Уставни суд издваја:
АП-746/21 (В. С.) – У овом предмету апелант је, између осталог, оспоравао рјешења донесена у поступку замјене новчане казне казном затвора сматрајући да му је у том поступку повријеђено право на правично суђење. Уставни суд је у том дијелу апелацију одбацио као недопуштену због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Наиме, оспореним рјешењима одлучивало се само о испуњености законских услова за замјену изречене новчане казне казном затвора, односно у том се поступку није утврђивала „основаност кривичне оптужбе“ против апеланта. Основаност „кривичне оптужбе“ против апеланта утврђивала се у ранијем прекршајном поступку који је окончан коначном и извршном одлуком Основног суда у Бањалуци којом је утврђена апелантова прекршајна одговорност и изречена му новчана казна.
АП-3211/21 (Адмир Муминовић) – У овом предмету апелацију, коју је апелант поднио због дужине трајања поступка за издавање накнадне урбанистичке сагласности који се води пред органом управе, Уставни суд је одбацио као недопуштену због неисцрпљивања правних лијекова могућих према закону. Наиме, апелант није покретао управни спор пред надлежним судом у смислу релевантних одредби Закона о управним споровима ФБиХ. Подсјећајући на своју ранију праксу, Уставни суд је истакао да наводи о кршењу права на суђење „у разумном року“ не могу да се разматрају уколико бар нека фаза поступка није укључивала судски поступак који странка треба да покрене. С обзиром на то да апелант није користио расположиве правне лијекове и тиме омогућио да поступак бар у једној фази буде разматран пред надлежним судовима, Уставни суд је утврдио да апелант није исцрпио дјелотворне правне лијекове могуће према закону.
АП-457/22 (Јелена Савић) – У овом предмету апелација је поднесена против одлука редовних судова донесених у управном спору у којем је одбачена апеланткињина тужба против рјешења другостепеног органа донесеног у поступку који се односи на спроведени јавни конкурс. Уставни суд је апелацију одбацио као недопуштену због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је подсјетио на своју ранију праксу према којој се у поступцима који се односе на конкурсе одлучује о грађанским правима апеланата, те да се у тим поступцима примјењује право на правично суђење. Међутим, у конкретном управном спору у којем су донесене оспорене одлуке редовних судова апеланткиња је оспоравала одлуку другостепеног органа којом је, у суштини, поништен конкурс за радно мјесто секретара обданишта, из чега произлази да се том одлуком није одлучивало о апеланткињиним грађанским правима и обавезама јер је јавни конкурс поништен.
АП-599/22 (Пројектантски завод „Трасер“ дионичко друштво у мјешовитој својини с потпуном одговорношћу Сарајево) – У овом предмету апелант сматра да су му оспореним одлукама донесеним у поступку приступа информацијама повријеђени право на правично суђење и право на слободу изражавања. У односу на право на правично суђење, Уставни суд је апелацију одбацио као недопуштену због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је указао на своју устаљену праксу према којој се у поступку који се односи на приступ информацијама у складу са Законом о слободи приступа информацијама у БиХ не утврђују апелантова „грађанска права и обавезе“. У односу на право на слободу изражавања, Уставни суд је апелацију такође одбацио као недопуштену због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је указао да је апелант који је правно лице тражио достављање информација од Централне изборне комисије БиХ (државног органа), а те информације се односе на физичко лице, и то информацију о томе у који бирачки списак је физичко лице било уписано одређеног датума, односно да ли је уписано у бирачки списак с пријављеним пребивалиштем на прецизираној адреси. Апелант је тражио информације у сврху вођења парничног поступка против тог физичког лица. Уставни суд је указао да је наведене информације апелант у парничном поступку могао да прибави на други начин. При томе је Уставни суд узео у обзир критеријуме које је у својој пракси успоставио Европски суд за људска права при утврђивању да ли постоји мијешање у право на слободу изражавања, односно право на приступ информацијама као дио тог права, те је наведене критеријуме довео у везу с конкретним случајем. Слиједом тога, Уставни суд је утврдио да информације које је апелант тражио нису од кључне важности за остваривање његовог права на слободу изражавања, те да поступак приступа информацијама у конкретном случају не покреће питања и не ужива заштиту права апеланта на слободу изражавања.
АП-619/22 (Горан Ступар, Тајана Радановић, Славица Сукнаић, Ивица Сукнајић, Миле Сукнајић, Драгица Сукњаић, Перица Сукњаић, Иван Сукњаић, Томислав Сукнаић и А. Д.) – У овом предмету апелације које су, између осталог, поднесене и због дужине трајања поступка у предметима пред Врховним судом Републике Српске одбачене су као недопуштене због неисцрпљивања правних лијекова могућих према закону. У образложењу одлуке Уставни суд је подсјетио да Закон о заштити права на суђење у разумном року РС представља ефективан правни лијек који апеланти треба да искористе прије подношења апелације Уставном суду, а што је у конкретном случају изостало.
АП-641/22 (С. А.) – У овом предмету апелант је оспоравао одлуку Комисије за условни отпуст која је донесена поводом његове молбе за условни отпуст. Уставни суд је апелацију одбацио као недопуштену због неисцрпљивања правних лијекова могућих према закону. Наиме, апелант није имао могућност да против оспорене одлуке изјави жалбу нити да покрене управни спор, али је имао могућност да против те одлуке поднесе захтјев за заштиту слобода и права грађана загарантованих Уставом Босне и Херцеговине, сходно одредби члана 67 Закона о управним споровима БиХ. У контексту наведеног, Уставни суд је подсјетио на праксу Европског суда за људска права у предмету Шербечић против Босне и Херцеговине (одлука од 26. априла 2022. године).
АП-2848/23 („Приједорпутеви“ а.д. Приједор) – У овом предмету апелант је указивао на повреду права на правично суђење и права на имовину у поступку у којем се одлучивало о приједлогу за признање стране судске одлуке. Уставни суд је апелацију одбацио као недопуштену због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је указао на своју праксу према којој поступак који се односи на „признање стране судске одлуке“, у принципу, није поступак у којем се утврђују апелантова грађанска права и обавезе у смислу права на правично суђење односно у таквом поступку се не расправља о меритуму предмета, већ се расправља само о томе да ли су испуњени законски услови за признање стране судске одлуке. Такође, у предметном поступку се није одлучивало ни о апелантовом праву на имовину.
Све одлуке усвојене на пленарној сједници биће објављене на интернет страници Уставног суда Босне и Херцеговине и достављене апелантима најкасније у року од мјесец дана од њиховог доношења.
