У организацији Њемачке фондације за међународну правну сарадњу (IRZ), у сарадњи с Уставним судом Босне и Херцеговине, у Тузли је у периоду од 26. до 28. новембра 2024. године одржана Регионална конференција уставних судова о теми „Јачање заштите људских права у области заштите животне средине и климе преко уставних судова“. У раду Конференције учествовали су предсједници и судије уставних судова Републике Словеније, Републике Хрватске, Републике Србије, Републике Сјеверне Македоније и Босне и Херцеговине, бивша суткиња Савезног уставног суда Њемачке проф. др Gabriele Britz, те представници и правни експерти Њемачке фондације за међународну правну сарадњу (IRZ). Циљ Конференције била је размјена искустава и најбољих пракси међу судовима у вези с правима грађана на здраву животну средину, као и у вези с изазовима у тумачењу и имплементацији еколошких норми на националном нивоу.

На Конференцији се дискутовало о значају уставних судова у тумачењу и очувању еколошких права, као и о правним механизмима за заштиту животне средине. Посебна пажња посвећена је улози судова у тумачењу и примјени закона који се односе на заштиту природних ресурса, те смањењу емисије штетних гасова, очувању биолошке разноврсности и смањивању климатских промјена. Учесници су нагласили да заштита животне средине није само правна обавеза, већ и основно људско право које мора бити заштићено на свим нивоима правне стечевине имајући у виду одгођене посљедице загађења. Дјелујући сада, штитимо садашњу генерацију, али и генерације које долазе, а уставни, али и редовни судови преузимају проактивну улогу и морају дјеловати pro futuro. Треба увијек имати у виду да постоји обавеза конкретног загађивача, уколико је прописана националним законом, да накнади штету, а ако нема таквог националног закона, онда је то обавеза државе. При томе се они субјекти који поштују еколошке прописе не могу обавезивати на солидарну накнаду штете.

Размијењена је и конкретна пракса уставних судова те коментарисани конкретни случајеви из праксе који се односе на заштиту животне средине, укључујући и одлуке у вези с урбанизацијом, индустријским загађењем и обновљивим изворима енергије. Посебан значај дат је одлукама које омогућавају одрживи развој.

Закључци Конференције

• Дјеловање уставних судова за будућност: Императивом заштите животне средине све се мијења, па смо данас обавезни да кроз дјеловање уставних судова мислимо на будућност и радимо за њу. Уставе не треба тумачити и спроводити само како би се превазишла прошлост, већ и на начин да се омогући безбједнија будућност.

• Повећана улога судова у заштити животне средине: Уставни судови требају препознати своју одговорност у примјени еколошких закона и стандарда, те одиграти кључну улогу у спровођењу законодавства које штити животну средину.

• Улога судова у имплементацији одрживог развоја: Уставни и редовни судови морају имати кључну улогу у балансирању потреба за економским развојем и очувањем животне средине. На тај начин они доприносе остваривању циљева одрживог развоја, посебно у контексту доношења одлука које узимају у обзир дугорочне еколошке посљедице. Све ће се више тражити одговори од судова, поготово у поступцима за накнаду штете због повреде права на заштиту животне средине. Приликом проглашавања загађивача одговорним, судови морају препознати загађивача, а не својим одлукама обавезивати субјекте који се придржавају еколошких прописа на солидарну накнаду еколошке штете.

Мора се имати на уму да постоје два до сада утврђена принципа заштите околине. Један је кроз члан 8 Европске конвенције када се околина штити кроз то право, а други, модернији приступ, којем све више треба отварати врата, када се околина штити због саме околине. У складу с тим, право на заштиту даје се еколошким организацијама. Процес начина одређивања заштите је питање националног законодавства, али је ефикасна заштита у рукама судова.

• Право на здраву животну средину као људско право: Потребно је уложити додатне напоре у погледу унапређења права на здраву животну средину као основног људског права. Право на заштиту животне средине не смије бити деклараторно право. Потребно га је дефинисати кроз уставносудску праксу.

• Јача интеграција еколошких принципа у уставна тумачења: Потребно је обезбиједити и унаприједити јачу интеграцију еколошких принципа у уставна тумачења, те омогућити даљњи развој правних механизама који омогућавају ефикасну заштиту природних ресурса и здравља грађана.

• Дјеловање на националном нивоу: Разлике у приступу уставних судова при одлучивању неспорно постоје. Међутим, дјеловање у заштити околине почиње на националном нивоу, а заштита климе је глобално питање.

• Ефикасна имплементација законских прописа: Иако постоје значајне законске норме и прописи, кључни изазов лежи у њиховој ефикасној имплементацији.

• Подизање свијести о еколошкој правди: Изузетно је важно образовати и подизати свијест грађана о њиховом праву на заштиту животне средине. Разумијевање еколошких изазова и њихових правних аспеката кључно је за одговорно доношење судских одлука. С друге стране, одлуке уставних судова требале би имати едукативни карактер и утицати на развој свијести о заштити животне средине.

• Правна средства за заштиту животне средине: Питање приступа правди, посебно у погледу заштите права на животну средину, постаје кључни елеменат за ефикасну имплементацију еколошких закона.