Уставни суд запажа да из образложења оспорене пресуде Врховног суда произлази да је Врховни суд заправо оцијенио да је право на „дом" тужене у смислу члана 8 Европске конвенције, које је тужена (која је имала 82 године) остварила живећи у предметном стану у периоду дужем од тридесет година, у конкретном случају значајније од права на имовину апеланткиња из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, које стан нису користиле за становање, односно које већ имају свој дом. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да је у конкретном случају оспорена одлука донесена у складу с јавним интересом, а то је заштита права и слобода других, односно у овом случају права на „дом" тужене и да је у конкретном случају успостављена правична равнотежа између заштите права апеланткиња на имовину и општег интереса, јер у овој ситуацији на апеланткиње није стављен непримјерен терет ради остваривања законитог циља, поготово имајући у виду чињеницу да се у конкретном случају радило о праву тужене које се није могло пренијети на друго лице и о туженој као лицу старије животне доби, која је више од 30 године живјела у предметном стану, која је напосљетку и умрла прије него што је оспорена пресуда могла да буде и извршена. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да у конкретном случају нема кршења права на имовину апеланткиња из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1371/12 од 10. новембра 2015. године, став 32, предаја стана у посјед, ванбрачна заједница, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

У околностима конкретног случаја висина трошкова поступка, како је одређена одлуком о трошковима поступка, представља претјеран терет за апеланте, због којег је нарушен баланс између јавног интереса који се жели постићи успостављањем правила о накнади штете и права апеланта.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-579/12 од 27. новембра 2015. године, став 121, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 2/16, накнада нематеријалне штете, трошкови поступка, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд указује на неспорне чињенице из којих произлази да је апелант предметни стан користио у својству носиоца станарског права од 1975. године до избијања ратних дејстава у БиХ на основу рјешења Савезног секретаријата за народну одбрану, да је по окончању рата у својству носиоца станарског права затражио и остварио поврат стана путем општине која је донијела Рјешење број 04/23-1 Ј 43/2 од 5. априла 2000. године и да је путем општинског органа у посјед стана уведен 14. јуна 2000. године. Из наведеног произлази да је апелант сва права у вези с повратом стана (потврђивање да је носилац станарског права и да има право на поврат, као и увођење у посјед на предметном стану) остварио путем општине. У вези с кључним питањем које се тиче благовремености подношења захтјева за куповину стана и у вези с тим надлежности и процедуре за рјешавање о захтјеву, Уставни суд, прије свега, указује на неспорну чињеницу за редовне судове на све три инстанце која се тиче рока у којем је апелант могао да поднесе захтјев за куповину стана, а то је 24. јули 2002. године (година дана од ступања на правну снагу Закона о продаји), који датум је након свих модификација члана 8а Закона о продаји за апеланта, како су констатовала сва три суда, у релевантном периоду најповољнији. Такође је неспорно да је апелант поднио два захтјева за куповину стана, и то први 14. марта 2002. године општини, а други 28. децембра 2005. године туженој. У вези с тим, Уставни суд указује на одредбе Закона о откупу станова према којима је битно исказивање намјере носилаца станарског права да желе да откупе стан, након чега се покреће процедура купопродаје. Истина, законом је утврђен преклузивни рок за исказивање ове намјере. У конкретном случају апелант је неспорно благовремено исказао намјеру да стан откупи, али је његова намјера у оквиру преклузивног законског рока била усмјерена према ненадлежном органу. У вези с тим, не могу се занемарити релевантне одредбе ЗУП-а и чињеница да општина, као орган власти који грађанима пружа сваки реални облик заштите њихових права и интереса, након пријема апелантовог захтјева за који није била надлежна, није поступила у оквиру своје законске обавезе из члана 65 ст. 3 или 4 ЗУП-а. Наиме, из наведене законске одредбе несумњиво и јасно произлази обавеза општинског органа да се у случају пријема захтјева за који није надлежан прогласи ненадлежним и о томе обавијести странку или пак да без одлагања захтјев прослиједи надлежном органу. Будући да у конкретном случају општина није поступила ни на један од претходно описаних начина, Уставни суд сматра да је на апеланта ради остварења законитог циља стављен непримјерен (превелик) терет, односно да није успостављена правична равнотежа између заштите апелантовог права на имовину и захтјева јавног интереса, због чега Уставни суд закључује да је оспореним пресудама повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2376/12 од 8. децембра 2015. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/16, благовременост захтјева за откуп стана, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд је закључио да је повријеђен члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је у конкретном случају дошло до непропорционалног мијешања у апелантову имовину, усљед чега апелант, укидањем права на пензију, као и враћањем до сада исплаћених износа по основу пензије, мора да сноси претјеран терет који нарушава правичан баланс између апелантовог интереса и јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4218/12 од 6. априла 2016. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 36/16, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд сматра да је законодавац тиме што је чланом 97 Закона о прекршајима одредио рок од шест мјесеци од правоснажности прекршајног рјешења за подношење захтјева за понављање прекршајног поступка због разлога предвиђених чланом 96 ст. 5 и 6 истог закона посредно одредио и рок у којем су редовни судови, а након њих и Уставни суд (па и Европски суд), дужни да донесу своје одлуке које би могле утицати на другачије рјешавање прекршајног поступка. При томе, евидентно, није вођено рачуна о реалном стању у правосуђу и ситуацији када су редовни судови претрпани предметима, због чега је нереално очекивање законодавца да се судски (или управни) поступак оконча у тако изузетно кратком року. Уставни суд због наведеног сматра да таквим законским рјешењем није успостављена правична равнотежа између јавних интереса који се штите релевантним законима (у овом случају Законом о прекршајима) и интереса појединаца за заштиту њихових права која су загарантована одговарајућим инструментима за заштиту људских права и основних слобода.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-879/14 од 22. децембра 2016. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 10/17, квалитет закона, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Оспореним одлукама, којима је апеланту престало право ратног војног инвалида јер је правоснажном судском пресудом осуђен за извршење тешког кривичног дјела против човјечности и међународног права – кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва, није дошло до повреде права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је мијешање у апелантово право на имовину било у складу са законом, слиједило је легитиман циљ и разуман однос „пропорционалности" између употријебљених средстава и циља који се жели остварити.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-668/15 од 22. марта 2018. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 24/18, управни спор, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

Мијешање у апеланткињино право на мирно уживање имовине, иако засновано на закону и у служби легитимног циља, на апеланткињу ставља претјеран терет који не може да се оправда њеним пропустом да се прије покретања извршног поступка (против извршеника који је у тренутку покретања извршног поступка био уписан као власник) и укњижи као власник предметног стана с обзиром на чињеницу да је прије покретања извршног поступка, закључивањем уговора с извршеником којем је у цјелини исплатила купопродајну цијену на предметном стану, стекла право на посјед и право да се укњижи као његов власник, а та права нису престала ни укњижбом рјешења о извршењу, нити је укњижба рјешења о извршењу, како је утврђено правоснажном пресудом, била препрека да апеланткиња на основу ваљаног уговора закљученог с извршеником стекне право својине на предметном стану и право да се укњижи као власник.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2326/18 од 17. јула 2018. године, став 85, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 55/18, извршни поступак, ванкњижна својина, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

(Погледати и предмет број АП-2684/18 од 6. децембра 2018. године у којем Уставни суд у околностима конкретног случаја није могао да закључи да је мијешањем у апелантово право на имовину стављен претјеран терет који би могао да се оправда апелантовим пропустом да се прије покретања извршног поступка и укњижи као власник предметних непокретности с обзиром на апелантову потпуну пасивност у вези с предузимањем било каквих процесних радњи с циљем укњижбе његовог права на предметној непокретности, на који начин би спровођење извршења на непокретности било онемогућено)

Уставни суд закључује да нема кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је оспореним одлукама којима је покренут поступак принудне наплате неплаћених пореских обавеза предметног предузећа из имовине апеланта као директора тог предузећа, у смислу релевантних одредби Закона о Пореској управи, мијешање у апелантово право на имовину било законито и задовољава принцип пропорционалности мијешања, односно успоставља баланс између апелантовог и јавног интереса, тј. легитимног циља правилног функционисања система наплате пореза, јер избор метода помоћу којих се контролишу законитост и правилност уплате пореза спада у тзв. поље слободне процјене сваке државе, а апелант је пропустио да поднесе жалбу против рјешења које је представљало основ за покретање предметног поступка принудне наплате.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5187/17 од 30. октобра 2019. године, став 47, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 76/19, поступак принудне наплате ради измирења неуплаћених пореских обавеза, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

Прекршено је апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ситуацији када се одлукама редовних судова којим је апелант обавезан на наплату фиксних трошкова гријања, након што је његов стан искључен из система централног гријања, не постиже правична равнотежа између захтјева општег интереса заједнице и заштите основних права појединаца, с обзиром на то да апелант мора сносити „посебан и претјеран терет“ одржавања и функционисања таквог система гријања.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4163/20 од 2. новембра 2022. године, став 57, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 77/22, поступак наплате фиксних трошкова гријања након искључења из система централног гријања

Дошло је до повреде апелантовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је одбијен апелантов захтјев за исплату законских затезних камата на износ новца који је одузет апеланту и који је суд задржао у периоду од 13 година иако га је надлежно тужилаштво обавијестило да тај новац неће користити као доказ у кривичном поступку против апеланта. Уставни суд сматра да таква одлука не задовољава принцип пропорционалности у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-75/21 од 1. и 2. децембра 2022. године, став 48, поступак накнаде штете и отклањање штетних посљедица проистеклих привременим одузимањем новчаних средстава у кривичном поступку вођеном против апеланта

Постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када, у околностима конкретног случаја, мијешање у апелантово право на имовину, иако законито и у служби легитимног циља, за апеланта резултира претјераним теретом који се не може оправдати легитимним циљем у чијој је служби, посебно имајући у виду да је ради наплате апелантовог дуга од 94.944,96 КМ с каматама и трошковима поступка оспореним закључком о продаји непокретности одређена продаја три апелантове непокретности, процијењене вриједности од 2.232.233,37 КМ, при чему је Општински суд пропустио размотрити да ли је извршење могуће спровести и другачијом, погоднијом и мање теретном мјером.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4204/22 од 23. марта 2023. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 31/23, принудна продаја непокретности

У поступку у којем је продужена привремена мјера обезбјеђења, и то забрана отуђења и оптерећења непокретности или стварних права на непокретностима није дошло до кршења апеланткињиног права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је мијешање у апеланткињину имовину било законито и имало легитиман циљ, те постоји правична равнотежа између циља којем се тежи и апеланткињиног права на имовину. Уставни суд, такође, запажа да су судови утврдили, а да је то наведено и у одговору Тужилаштва, да је апеланткиња у бјекству већ шест година, да је против ње Интерпол издао црвену потјерницу, као и да суђење никада није ни почело управо због тога што је недоступна и крије се. Уставни суд указује да се апеланткиња у односу на ове наводе није изјаснила, нити их је оспорила, односно да није ни покушала објаснити због чега не приступа суђењу и тако омогући вођење поступка, што би евентуално скратило и трајање привремених мјера обезбјеђења. Осим тога, апеланткиња не указује, нити је понудила било какве доказе да од саме мјере обезбјеђења трпи било какву штету. Због тога, Уставни суд сматра да је неупитна потреба државе да оспореним мјерама „контролише“ апеланткињину имовину, нарочито у ситуацији када је поступак још у почетној фази, односно када је оптужница потврђена, те очигледно предстоји сложен доказни поступак, а апеланткиња је у бјекству. На основу наведеног, Уставни суд сматра да је редовни суд правилно утврдио да на апеланткињу није стављен претјеран терет, а образложење које је о томе дато Уставни суд сматра сасвим јасним и оправданим. Због тога, Уставни суд сматра да је мијешање у апеланткињину имовину било пропорционално.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4558/22 од 23. марта 2023. године, ст. 25 и 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 31/23

Постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер није постигнута правична равнотежа између заштите апелантове имовине и захтјева јавног интереса у ситуацији када апеланту није враћен депозит који је он уплатио у извршном поступку зато што је над банком код које се води рачун на који је тај депозит уплаћен отворен стечајни поступак, иако је налог за враћање суд донио скоро годину дана прије отварања стечајног поступка, а апеланту није обезбијеђена било каква правна заштита.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2914/21 од 13. јула 2023. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 76/19, новац уплаћен за стан на јавној лицитацији никада није враћен апеланту, а у посјед стана никада није ушао, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ