Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана III тач. 1, 3 и 5 Устава Босне и Херцеговине када нема ничег што би указивало да је Суд БиХ произвољно примијенио материјално право када је утврдио да је тужитељица (држава БиХ) титулар права својине на предметним некретнинама (војна имовина која је прије 1992. године била некретнина у државној својини СФРЈ – ЈНА), јер их је стекла на основу споразума као држава сукцесор, а у међувремену није постигнут договор о расподјели имовине стечене сукцесијом између различитих нивоа власти у БиХ.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-548/17 од 6. јула 2017. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 57/17, имовински спор између државе и ентитета, нема повреде члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Доводећи у везу одређене одредбе Закона о играма на срећу са одредбама члана 8 Закона о федералним министарствима, Уставни суд запажа да из њих произлази да је Федерално министарство надлежно да врши надзор над провођењем одредби Закона о играма на срећу, те да инспекцијски надзор врши овлаштени службеник тог министарства. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да су редовни судови при доношењу оспорених одлука (према којима надлежност за обављање инспекцијског надзора спада у надлежност Пореске управе) произвољно примијенили одредбе члана 87 ЗОИС-а, што је несумњиво утицало на доношење законите и правилне одлуке у предметној правној ствари.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4017/14 од 28. септембра 2017. године, став 31, надлежност за обављање инспекцијског надзора у контексту Закона о играма на срећу, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је оспореним одлукама повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у дијелу оспорене одлуке о изрицању казне када су редовни судови одлуку о казни донијели произвољном примјеном позитивноправних прописа на начин да су узели у обзир ранију осуду апеланта, која је требало да буде брисана из евиденције, па се апелант имао сматрати неосуђиваним лицем.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3967/15 од 6. децембра 2017. године, став 53, кривични поступак, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције када суд произвољно дерогира одредбе кривичног закона које су значајне за јасну дефиницију битних елемената бића кривичног дјела и непосредно примијени одредбе Конвенције о правима дјетета, чиме драстично помјери и границу кажњивости, за шта није дао разумно образложење, осим паушалног навода о супремацији Конвенције о правима дјетета над домаћим законом, што у конкретном случају није довољно и не произлази из самих одредби Конвенције о правима дјетета, јер она није регулисала ову посебну област која је у сфери домаћег законодавства.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2524/15 од 15. фебруара 2018. године, став 53, кривични поступак, кривична дјела: полни однос с дјететом, задовољавање похоте пред дјететом и упознавање дјетета с порнографијом, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да је оспореним рјешењем Кантонални суд, у коначници, обуставио предметни извршни поступак, јер је закључио да у рјешењу Службе којим је апеланткињи признато право на инвалиднину није наведено ко има извршити утврђену обавезу нити је наведено из којих средстава се исплаћује износ утврђене личне инвалиднине, због чега предметна извршна исправа није подобна за извршење према члану 27 став 1 ЗИП-а. У вези с наведеним, Уставни суд запажа да су одредбама чл. 59, 83 и 86 Закона о основама социјалне заштите утврђена средства за исплату инвалиднина (која укључују и буџетска средства Кантона), затим надлежни кантонални орган управе који врши исплате те начин усклађивања инвалиднина с примањима војних инвалида. Такође, Уставни суд запажа да је чланом 30 став 2 ЗИП-а одређено да се извршење може одредити и против лица које у извршној исправи није одређено као извршеник ако оно, према закону, има обавезу извршења. Уставни суд сматра, подржавајући при томе праксу у предмету број АП-1472/07, да се Кантон, који при томе обезбјеђује дио буџетских средстава, не може оглушити о исход конкретног спора ако је његова интервенција неопходна да би се заштитила права утврђена у извршној исправи органа управе. У том контексту Уставни суд посебно указује да из одредби члана 83 Закона о основама социјалне заштите произлази да исплате према овом закону за цивилне жртве рата врши надлежни кантонални орган управе, те да ће се, према ставу 2 наведеног члана, средства која се корисницима исплаћују из федералног буџета дозначити надлежном кантоналном органу управе на основу захтјева тог органа који се подноси федералном министарству. Из наведеног, према мишљењу Уставног суда, као неспорно произлази обавеза Кантона, односно надлежног кантоналног органа управе, да предузме неопходне кораке, односно да поднесе захтјев за дозначавање неопходних средстава за реализацију потраживања која имају лица према Закону о основама социјалне заштите а што је категорија, како то произлази из чињеница предмета, у коју спада и апеланткиња. Имајући у виду цитиране одредбе Закона о основама социјалне заштите, те одредбе чл. 27 став 1 и 30 став 2 ЗИП-а, Уставни суд апеланткињине наводе сматра основаним, па закључује да је у конкретном случају произвољно примијењено материјално и процесно право, чиме је учињено илузорним извршење извршне одлуке органа управе, које представља интегрални дио „суђења“ у смислу члана 6 Европске конвенције. У вези с тим, Уставни суд сматра да је повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4039/17 од 23. априла 2018. године, ст. 32 и 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/18, извршни поступак, извршна исправа, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Суд БиХ, у поступку доношења рјешења о пропасти јемства, примјену права засновао на неспорно утврђеној одлучној чињеници апелантовог бјекства и у вези с тим дао образложење које се не може сматрати арбитрарним.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4921/17 од 23. априла 2018. године, став 57, екстрадициони поступак, јемство, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на примјену материјалног права када су редовни судови, уз позивање на релевантне одредбе материјалног права, детаљно и јасно образложили своје одлуке о неоснованости дијела тужбеног захтјева којим је апелант тражио да му тужена накнади плату за период у којем је апелант био запослен код другог послодавца и примао плату код њега а да при томе апелант није доказао да је та плата била у мањем износу од онога који би примао код тужене и када је апелантово позивање на праксу Уставног суда неосновано јер се ради о различитом чињеничном и правном питању.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1023/16 од 11. маја 2018. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 47/18, питање апелантовог права на накнаду неисплаћених плата у вријеме када му је био изречен отказ уговора о раду рјешењем које је судским одлукама поништено, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Према мишљењу Уставног суда, неспорно је да се одредбама члана 114 КЗФБиХ остварује принцип да нико не може задржати имовинску корист стечену кривичним дјелом, те да се без одузимања имовинске користи не може остварити дјелотворна репресија и превенција. С друге стране, из образложења оспорених пресуда неспорним произлази да је апеланткиња измирила штету оштећеном у цјелокупном износу, односно да је имовинску корист стечену кривичним дјелом вратила оштећеном. Стога се чини да су редовни судови у потпуности занемарили релевантне одредбе Закона, конкретно члана 413 ЗКП-а, којима је прописано одузимање имовинске користи прибављене кривичним дјелом, при чему је у ставу (1) прописано да се имовинска корист прибављена кривичним дјелом утврђује у кривичном поступку по службеној дужности, а у ставу (3) истог члана изричито је прописано: „Ако је оштећеник поднио имовинскоправни захтјев у вези с повратом предмета прибављених кривичним дјелом, односно у вези с новчаним износом који одговара вриједности ствари, имовинска корист ће се утврђивати само у оном дијелу који није обухваћен имовинскоправним захтјевом.“ У конкретном случају редовни судови су неспорно утврдили износ имовинске користи који је идентичан имовинскоправном захтјеву који је поставио оштећени у кривичном поступку, за који су редовни судови утврдили да га је апеланткиња у цијелости исплатила оштећеном. Стога произлази да је у конкретном случају одузимање имовинске користи учињено на арбитраран начин, супротно члану II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члану 6 став 1 Европске конвенције. У свјетлу наведеног треба посматрати и одлуку редовних судова о упућивању оштећеног да имовинскоправни захтјев остварује у парничном поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1551/16 од 11. октобра 2018. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 80/18, одузимање имовинске користи стечене кривичним дјелом, повреде члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је, у поступку у којем је као основан усвојен апелантов захтјев за поврат наплаћене посебне таксе за увезену робу и одређено да му се исплати одређени новчани износ по том основу, оспореним одлукама одбијен као неоснован апелантов захтјев за исплату затезне камате на досуђени износ главног дуга (односно на износ наплаћене посебне таксе), те када ништа не указује на произвољност у утврђивању чињеничног стања и примјени материјалног права, при чему су органи управе и редовни судови у образложењу одлука за своје ставове дали довољно јасне и логичне разлоге.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5007/16 од 11. октобра 2018. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 83/18, исплата затезне камате у вези с повратом неосновано наплаћених царинских дажбина, примјена Закона о царинској политици као lex specialis закона у односу на ЗОО, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

У апелацијом оспореној пресуди редовни суд је образложио да се спорно правно питање (постојање правног основа и висина накнаде за губитак некретнина апеланата и у вези с тим почетак тока законске затезне камате на досуђени новчани износ накнаде) не рјешава институтом накнаде штете, већ као накнада за извршену фактичку експропријацију некретнина апеланата, па законска затезна камата на досуђену новчану накнаду тече од дана доношења првостепене пресуде којом је први пут утврђена новчана обавеза туженог. Уставни суд је закључио да у образложењу оспорене одлуке нема ничега што указује на арбитрарну примјену материјалног права на штету апеланата, па нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције ни права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1013/16 од 29. новембра 2018. године, став 43, de facto експропријација, почетак тока затезне камате на досуђену новчану накнаду, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ, те члана II/3к) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

Уставни суд закључује да је оспореним одлукама повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су органи управе и надлежни суд, произвољно примијенивши одредбе Закона о ПИО, апеланту признали право на старосну пензију од момента када су Фонду ПИОФБиХ уплаћени доприноси на име апеланта, а не од дана подношења захтјева, када је апелант заправо и испунио услове за стицање права на пензију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1086/17 од 13. фебруара 2019. године, став 27, пензија, доприноси, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд налази да је апелантима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције када је преиначено првостепено рјешење којим је обустављен прекршајни поступак против апеланата позивањем на одредбу Закона о прекршајима ФБиХ која није примјенљива на наведени случај, без могућности да апелант изнесе своју одбрану и доказе на усменом претресу, која би им евентуално припала да је суд примијенио одговарајућу одредбу поменутог закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-108/17 од 13. фебруара 2019. године, став 33
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-902/17 од 10. априла 2019. године, став 26
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-905/17 од 10. априла 2019. године, прекршајни поступак, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је оспореном пресудом повријеђено право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је, упркос чињеници да су ануитети чија се исплата тражи према одредбама уговора доспијевали мјесечно а да уговор није био раскинут, те да је касније отказан, Врховни суд произвољно примијенио материјално право потврђујући првостепену пресуду којом је утврђено да је у околностима конкретног случаја потраживање доспјело на наплату истеком уговореног рока кредита од којег, према члану 371 ЗОО-а, треба рачунати застарјелост.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-452/17 од 10. априла 2019. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/19, застара потраживања, готовински кредит, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, нити права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је Кантонални суд јасно образложио да у околностима када тужени није имао сазнање о апелантовом потраживању све до подношења тужбе није било могуће примијенити члан 390 став 1 ЗПП-а, односно када је препознао ratio legis наведене одредбе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1559/17 од 10. априла 2019. године, став 32, накнада трошкова поступка у ситуацији кад је тужилац повукао тужбу, а повлачење је услиједило након што је тужени по пријему тужбе у цијелости испунио обавезу према тужиоцу, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су судови у оспореним одлукама свој правни закључак о немогућности извршења (постојању разлога који спречавају извршење) засновали на произвољној примјени релевантних одредби ЗИП-а и ЗПП-а занемарујући контекст и циљ начела извршног поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1614/17 од 17. јула 2019. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 53/19, оспореним одлукама одбачен је приједлог апеланта као тражиоца извршења за промјену предмета и средства извршења, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Имајући у виду дато образложење Кантоналног суда (да одлуком кривичног суда није утврђивана кривична одговорност туженог) и да због тога тај суд није везан за такву одлуку, Уставном суду се такво образложење, које у потпуности искључује одлуку кривичног суда као доказ у парници, чини произвољним. Уставни суд сматра да околност да се рјешењем кривичног суда није утврђивала кривична одговорност туженог, per se, није могла искључити рјешење кривичног суда као валидног доказа у овом парничном поступку. Чињеница кривичне одговорности се није могла утврђивати по сили закона јер је тужени био малољетан у вријеме извршења предметног кривичног дјела. На начин како то сматра Кантонални суд, малољетници за које се рјешењем утврди да су учествовали у тучи били би привилеговани у поступцима ради накнаде штете јер за њих не би важила одлука кривичног суда. Такав став Уставни суд не може подржати. Према мишљењу Уставног суда, не постоји нити један разлог да се чињеница коју је утврдио кривични суд, да је тужени учествовао у тучи, не узме у обзир као доказ у поступку ради накнаде штете само због тога што је тужени у вријеме извршења био малољетан, те у односу на њега из законом прописаних разлога није било могуће утврдити постојање кривичне одговорности. Према оцјени Уставног суда, Кантонални суд је на овај начин исказао претјеран формализам у примјени члана 12 став (3) ЗПП-а стављајући на апеланта непотребан терет да доказује чињеницу да је тужени учествовао у тучи а која произлази из рјешења кривичног суда. Уставни суд сматра да из цитиране одредбе explicite не произлази да се одлука кривичног суда неће користити као доказ у парници у случају да одлуком кривичног суда није утврђивана нечија кривична одговорност.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3358/17 од 10. септембра 2019. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 66/19, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када нема ничега што би указивало да је Виши привредни суд произвољно примијенио процесно право када је преиначио првостепено рјешење и одбио апелантов захтјев за доношење мјере обезбјеђења у ситуацији када апелант није доказао да код туженог постоји намјера да ће спријечити или знатно отежати остваривање потраживања према одредбама члана 269 ЗПП-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5095/17 од 15. октобра 2019. године, став 34, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да нема повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, односно да редовни судови нису произвољно примијенили материјално право у ситуацији када су закључили да апелант, који је с првотуженим закључио уговор о јемству, нема право да се намири из дијела предметне некретнине на којој је тужитељица (супруга првотуженог) ex lege стекла право заједничке својине, а на којој апелант није имао заложно право.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2189/18 од 15. октобра 2019. године, став 35, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ; у конкретном парничном поступку спорно правно питање је било има ли законска претпоставка заједничке својине брачних партнера, in concreto на некретнини која је стечена за вријеме трајања брачне заједнице, јачу правну снагу од начела повјерења у истинитост садржаја података из земљишних књига

Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када нема ничег што би указивало да су редовни судови произвољно примијенили процесно и материјално право када су усвојили тужиочев тужбени захтјев и обавезали апеланткињу да му изврши поврат законских затезних камата на износ уплаћеног неиндиректног пореза након што су рјешења о његовом разрезу поништена и тужиоцу извршен поврат уплаћеног износа на име тог пореза, а што је у складу с одредбама члана 16 Закона о поступку индиректног опорезивања, те када је надлежност Суда БиХ у конкретном случају предвиђена чланом 1 ЗПП-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-362/18 од 27. новембра 2019. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 84/19, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је редовни суд при доношењу оспорене одлуке произвољно утврдио својство адвоката који је учествовао у поступку, а од чијег јасног и законом прописаног утврђења зависи и даљња примјена законских одредби, као и одлучење о самом апелантовом праву на накнаду трошкова поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-754/18 од 17. децембра 2019. године, став 35, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Дошло је до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Кантонални суд апеланту ставио на терет незаконито коришћење стана, иако је за примјену члана 30 ЗСО-а незаконито усељење у стан у друштвеној својини неопходан услов за примјену цитираног члана и када образложење оспорене пресуде да је за стицање права и обавеза из члана 30 ЗСО-а била потребна и пословна способност не произлази из цитиране одредбе, нити је Кантонални суд такво образложење довео у везу с другим релевантним одредбама ЗСО-а на којим би оно било засновано, те када је члан 12 ЗСО-а примијењен без уважавања релевантних околности конкретног случаја, и то да спорни стан и стан апелантовог оца чине једну цјелину и да је апелантов отац статус носиоца станарског права на стану од 28 м² стекао 15. новембра 2000. године, када је закључио уговор о коришћењу, будући да цитирана одредба има у виду носиоца станарског права, а све наведено указује да образложење Кантоналног суда оставља утисак произвољности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-750/18 од 15. јануара 2020. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 8/20, сустанарски односи, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Постоји кршење уставног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине јер редовни суд није размотрио важно питање, а то је да ли се у конкретном случају ради о државној имовини у смислу Закона о привременој забрани располагања, те је арбитрарно примијенио материјално право сматрајући да Закон о стварним правима као lex posterior дерогира Закон о привременој забрани располагања.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1080/18 од 28. јануара 2020. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 12/20, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ; апеланткиња (Босна и Херцеговина) оспорила је одлуке редовних судова донесене у поступку ради успостављања новог зк. улошка и укњижбе права својине у земљишној књизи на непокретностима у том зк. улошку у корист Општине Бихаћ с дијелом 1/1, тврдећи да предметна непокретност представља државну својину, те да, у складу с тим, на истој непокретности, према одредбама Закона о привременој забрани располагања БиХ, није могло бити укњижено право својине Општине Бихаћ

Није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је у поступку у којем је усвојен као основан апелантов захтјев за поврат наплаћених дажбина – ПДВ-а и путарине за увезену робу и одређено да му се исплати одређени новчани износ по том основу оспореним одлукама одбијен као неоснован апелантов захтјев за исплату затезне камате, те када ништа не указује на произвољност у примјени материјалног права, при чему су органи управе и редовни судови у образложењу одлука за своје ставове дали довољно јасне и логичне разлоге.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1889/18 од 19. фебруара 2020. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 18/20, захтјев за исплату затезне камате на износе индиректних пореза који су враћени рјешењем органа управе

Уставни суд запажа да је Окружни суд, упркос за њега неспорној чињеници да је апеланткиња код тужене радила непрекидно дуже од двије године, апеланткињин тужбени захтјев оцијенио неоснованим образлажући свој став тиме да уговори о раду које је апеланткиња закључивала с туженом нису имали упориште у конкурсу као законском основу заснивања радног односа наставника. Међутим, Уставни суд запажа да одредба члана 39 ЗОР-а, која је била релевантна у конкретној правној ствари, има готово идентичан садржај као одредба члана 19 став 4, која је била релевантна у предмету број АП-561/14. Наиме, одредбом става 2 члана 39 којом је регулисан радни однос на одређено вријеме прописано је: „Послодавац и радник могу закључити један или више уговора о раду из става 1 овог члана за период који с прекидима или без прекида не може бити дужи од укупно 24 мјесеца.“ Надаље, ставом 5 наведеног члана прописано је: „Ако је уговор о раду на одређено вријеме закључен супротно одредбама овог закона или ако радник остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено вријеме.“ Дакле, из наведене одредбе произлази да је за њену примјену кључно да је запосленик радио код послодавца по основу уговора о раду на одређено вријеме дуже од 24 мјесеца, при чему је дакле ирелевантно да ли је радни однос заснован на уговору о раду на одређено вријеме закљученом супротно одредбама ЗОР-а. С обзиром на наведено, имајући у виду чињеницу, коју не спори ни Окружни суд, да је апеланткиња код тужене радила „укупно двије године и седам дана“, Уставни суд сматра да је Окружни суд у околностима апеланткињиног случаја произвољно примијенио одредбу члана 39 ЗОР-а одбивши њен тужбени захтјев. При томе, Уставни суд указује да је произвољно позивање Окружног суда на одредбу члана 114 Закона о основном образовању будући да ова одредба, имајући у виду постављени тужбени захтјев, није релевантна за рјешавање конкретне правне ствари. То тим прије што члан 1 ЗОР-а експлицитно прописује: „Овим законом уређују се радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској ако посебним законима није другачије одређено.“ Имајући у виду садржај одредби Закона о основном образовању, из наведеног произлази да се и на запосленике тужене односе одредбе ЗОР-а којим су регулисани радни однос, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада. Уосталом, зато се тужена и позивала на члан 39 став 6 ЗОР-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2516/18 од 11. марта 2020. године, став 31

Прекршено је право на правично суђење када је редовни суд арбитрарно тумачио релевантне одредбе Закона о земљишним књигама и закључио да у погледу захтјева апеланткиње (држава БиХ) за упис промјене права својине у земљишнокњижним улошцима СП Орашје − Подручна јединица Добој не постоји идентичност података из земљишне књиге и захтјева који је апеланткиња поднијела органу управе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1634/18 од 22. априла 2020. године, став 46, државна својина, поступак ради укњижбе промјене права својине у земљишној књизи на предметним непокретностима у корист БиХ с дијелом 1/1

У предметном поступку ради исплате дуга није дошло до повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине у ситуацији када су редовни судови дали јасно, прецизно и детаљно образложење за закључак да је апелант (Град Широки Бријег), према одредбама члана 43 ст. 1 и 4 и члана 45 став 2 Закона о дугу, задуживању и гаранцијама у Федерацији БиХ и члана 50 Закона о задуживању, дугу и гаранцијама БиХ, у обавези да тужиоцу исплати утужени новчани износ као припадајући дио спољног дуга, упркос чињеници да у конкретном случају није закључен подуговор, нити је шпански извођач радова повучена новчана средства искористио за испуњење обавеза преузетих уговором закљученим с апелантом, у чему Уставни суд не налази произвољност у поступању редовних судова.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4146/18 од 22. априла 2020. године, став 30, исплата дуга (спољни дуг)

У поступку вођеном ради уписа права својине, те ради промјене посједника у катастарском операту на предметним непокретностима у корист апеланткиње – државе БиХ с дијелом 1/1, у којем је апеланткиња тврдила да предметне непокретности представљају државну својину (перспективну војну имовину), редовни суд је арбитрарно тумачио релевантне одредбе Закона о одржавању премјера и катастра Републике Српске и Правилника те закључио да апеланткиња није испунила законски основ за упис промјене права у катастарском операту.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2004/18 од 20. маја 2020. године, ст. 48–50, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 32/20, упис промјене права у катастарском операту, апеланткиња држава БиХ, државна својина

Уставни суд сматра да су редовни судови произвољно примијенили материјално право при одмјеравању казне апеланту рачунајући његову ранију осуђиваност као отежавајућу околност, а не нудећи при томе било какве разлоге и образложења да ли су у конкретном случају постојале околности због којих нека од ранијих пресуда не би могла бити брисана у смислу члана 125 став 5 КЗФБиХ. Уставни суд закључује да су редовни судови приликом одлучивања о казни произвољном примјеном материјалног права повриједили апелантово право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-7172/18 од 23. јуна 2020. године, ст. 44 и 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 43/20, кривични поступак

Постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је оспореном одлуком Окружног суда због начина тумачења одредби ЗИП-а и Закона о нотарима који се односе на извршне нотарске исправе, а које нема експлицитан основ у наведеним законима, апелантима одбијен приједлог за извршење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5252/18 од 2. јула 2020. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 45/20, наплата новчаног потраживања, извршност нотарске исправе

Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине у ситуацији када је Апелациони суд исказао претјерани формализам у примјени одредбе члана 557 ЗОО-а сматрајући да тужени није дужан да апеланткињи врати позајмљени новац јер апеланткиња тај новац није предала директно туженом, а занемарујући све нарочите околности овог предмета, чиме је нарушена суштина апеланткињиног права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-6875/18 од 9. септембра 2020. године, став 35, исплата дуга, уговор о краткорочној позајмици у сврху плаћања обавеза по основу доприноса ПИО на име апеланткиње

Уставни суд је закључио да су редовни судови оспореним одлукама (којим су одбили апелантов тужбени захтјев којим је тражио да му Завод здравственог осигурања исплати разлику између износа који је исплатио запосленику у складу с одредбом члана 47 став 1 ЗЗО-а и износа који му је Завод рефундирао у складу с Одлуком о утврђивању највишег износа накнаде плата) повриједили апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када су примијенили Одлуку о утврђивању највишег износа накнаде плата без испитивања њене материјалноправне сагласности са ЗЗО-ом упркос апелантовим приговорима у том правцу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-120/19 од 9. септембра 2020. године, став 32, исплата дуга

Редовни судови су дали детаљне и јасне разлоге у погледу примјене релевантних законских одредби када су одбили тужбени захтјев тужиоца (апеланта) којим је тражио да суд обавеже тужену банку („Hypo Group Hypo-Alpe-Adria Bank“ д.д. Мостар) да му надокнади штету приликом обрачуна законске затезне камате. У пресуди Кантоналног суда у Мостару, која је потврђена пресудом Врховног суда, између осталог, наведено је како је тужена, приликом обрачуна законске затезне камате на потраживање утврђено правоснажном пресудом, примијенила одредбе закона који је био на снази у вријеме када је примила налог суда да изврши обрачун, те је закључио да је тужбени захтјев неоснован, па је уважио жалбу тужене и преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтјев. Расправљајући о наводима апелације, Уставни суд је навео да су Кантонални и Врховни суд сматрали да нема одговорности тужене која је приликом обрачуна законске затезне камате на потраживање утврђено правоснажном пресудом примијенила одредбе закона који је био на снази у вријеме када је примила налог суда да изврши обрачун, те је закључио да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су у предметном поступку редовни судови у образложењу оспорених одлука дали детаљне и јасне разлоге у погледу примјене релевантних законских одредби на предметну ситуацију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5497/18 од 9. септембра 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 59/20, накнада штете, обрачун законске затезне камате, Закон о висини стопе затезне камате на неизмирена дуговања, слично правно и чињенично питање разматрано је у Одлуци број АП-158/20 од 20. октобра 2021. године

У околностима када су се органи управе и редовни судови у поступку поводом захтјева члана породичног домаћинства пријератног корисника стана упустили у расправу о захтјеву за поврат стана, занемаривши околност да је апелант раније закључио купопродајни уговор којим је предметни стан откупио као власник, дошло је до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2892/18 од 24. септембра 2020. године, став 38, управни поступак у оквиру којег се расправљало о питању поврата стана члану породичног домаћинства пријератног корисника и исељењу апеланта као власника стана

Оспореним пресудама у дијелу којим је одлучено да се малољетна дјеца повјере на бригу и одгој туженом прекршено је апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Општински суд обавио неформални разговор с малољетном И. С. без посредовања надлежног органа старатељства, што није у сагласности с процедуралним правилима члана 271 став (2) Породичног закона који обавезују суд да неформални разговор с дјететом обави уз посредовање органа старатељства, па на тај начин редовни судови нису примијенили цитирани члан у најбољем интересу малољетне дјеце.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3564/20 од 27. новембра 2020. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 82/20

Дошло је до повреде апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је оспореном одлуком Врховног суда одбијен апеланткињин захтјев за преиспитивање пресуде Кантоналног суда којом је одбијена апеланткињина жалба против одлуке Завода ПИО који, приликом утврђивања апеланткињиног пензијског основа, произвољном примјеном материјалног права, не упуштајући се у ratio legis релевантних прописа, није узео у обзир плате односно доприносе које је апеланткиња остварила код носиоца осигурања Републике Српске, чиме је и висину пензије, супротно члану 7 Споразума о међусобним правима и обавезама у спровођењу пензијског и инвалидског осигурања, утврдио сразмјерно, а не кумулативно, а након тога посљедично од те сразмјерно утврђене висине пензије утврдио апеланткињину сразмјерну пензију која пада на терет Фонда ПИО у износу мањем од прописаног.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3493/20 од 17. фебруара 2021. године, став 40, остваривање права на сразмјерну старосну пензију, Споразум о међусобним правима и обавезама у спровођењу пензијског и инвалидског осигурања (види, mutatis mutandis, Одлука о допустивости и меритуму број АП-2815/20 од 9. јуна 2021. године. У предмету број АП-3493/20 радило се о ефективном пензијском стажу, односно стажу осигурања, за разлику од предмета број АП-2815/20 у којем је ријеч о посебном стажу који признаје само носилац осигурања код којег је тај стаж остварен, односно не може га признати Завод ПИОФБиХ јер није код њега остварен).

Не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у околностима конкретног случаја нема ништа што би упутило на закључак да је Суд БиХ приликом урачунавања издржане казне затвора, коју је изрекао МКСЈ, у јединствену казну затвора прекршио материјално право на начин који би довео у питање правичност поступка против апеланта. У конкретном случају није спорно да је апеланту пресудом МКСЈ изречена казна затвора и да је на њено издржавање упућен у Шпанију. У том смислу било је примјерено да се при урачунавању издржане казне Суд БиХ позове на члан 57, а не на члан 56 КЗБиХ. Међутим, пропуст да то и учини у апелантовом случају очигледно не представља произвољност која би довела у питање правичност поступка против њега.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3634/19 од 16. марта 2021. године, ст. 40–44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 23/21, кривични поступак, урачунавање казне затвора, коју је изрекао МКСЈ, у јединствену казну затвора

Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови произвољно примијенили одредбе члана 162 Закона о привредним друштвима које се тичу питања разрјешења директора друштва с ограниченом одговорношћу, а да при томе нису извршили анализу конкретног предмета у односу на одредбе чл. 131, 152, 162 и 317 истог закона којим је регулисано питање састава и функционисања скупштине друштва с ограниченом одговорношћу, преноса овлашћења директора на друга лица и оставке директора друштва с ограниченом одговорношћу и посљедица које из оставке произлазе, а које су везане и за обавезу брисања лица овлашћеног за заступање из регистра пословних субјеката, како је то прописано чланом 52 став 5 Закона о регистрацији привредних друштава.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4430/19 од 5. маја 2021. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 39/21, поступак за утврђивање престанка права и обавеза обављања послова директора као лица овлашћеног за заступање друштва с ограниченом одговорношћу

Уставни суд запажа да је у спроведеном управном поступку, као и поступку управног спора и преиспитивања судске одлуке коначном пресудом апелационог вијећа одбијен апелантов захтјев за враћање одређеног износа новчаних средстава која је тужена наплатила из банкарских гаранција којим је апелант гарантовао наплату за треће лице као дужника. Уставни суд запажа да су се органи управе, вијеће за управне спорове и апелационо вијеће у образложењу одлука позвали на одредбе ЗОО-а којим је прописан институт банкарске гаранције, као и на одредбе Закона о царинској политици и одредбе Упутства. Имајући у виду садржај наведених одредби и чињенице конкретног предмета о којем су судови одлучивали, Уставни суд у датим образложењима пресуда не налази елементе произвољне примјене права. Наиме, Уставни суд запажа да је у предметном поступку утврђено да је апелант дао свеобухватну гаранцију с клаузулом „на први позив“ као средство обезбјеђења за дугове другог привредног субјекта, те је према члану 1083 став 1 и члану 1087 ст. 1 и 2 ЗОО-а банка туженој као кориснику гаранције обавезна да измири доспјелу обавезу без истицања приговора. Такође, Уставни суд запажа да су органи управе и судови имали у виду и одредбе члана 15 Упутства према којим је орган управе дужан да уз налог за наплату приложи и доказ о дугу (нпр. царинска пријава, рјешење или други одговарајући царински документ). У датим образложењима Уставни суд не налази елементе произвољног закључивања. Такође, супротно апелантовом мишљењу да његови жалбени наводи и разлози које је дао у тужби за покретање управног спора нису испитани, Уставни суд запажа да су органи управе и вијеће за управне спорове и апелационо вијеће цијенили апелантове истакнуте наводе и дали образложење зашто они у датој конкретној ситуацији не могу довести до другачије одлуке суда, а дата образложења Уставни суд не сматра произвољним. Такође, Уставни суд запажа да су оспореном одлуком дата образложења зашто у конкретном случају није прекршено апелантово право на „једнакост оружја“ имајући у виду институт банкарске гаранције „на први позив“. У односу на апелантове наводе да у конкретном случају није утврђен стварни дуг привредног друштва за чији је дуг издата банкарска гаранција, имајући у виду да је отворен поступак реструктурирања тог привредног друштва, као и да је оно вршило одређене уплате ПДВ-а и других дажбина, Уставни суд запажа да су истакнути наводи цијењени у спроведеном поступку и да су дата детаљна и јасна образложења зашто они не могу довести до другачије одлуке. Закључак апелационог вијећа да захтјеву за поврат средстава мора претходити поступак у којем ће се утврдити да је реализацијом банкарских гаранција наплаћен износ већи од стварног износа потраживања према дужнику, у конкретном случају Унис − фабрика цијеви Дервента, и да у том смислу захтјев мора садржавати доказе, што у конкретном случају није испуњено, према оцјени Уставног суда, није произвољан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4403/19 од 23. јуна 2021. године, став 33, банкарска гаранција, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је дошло до повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције с обзиром на то да су редовни судови одлуку о одбијању да након продаје извршеникових непокретности апеланту наставе извршење ради наплате законске затезне камате на износ остатка главног дуга за период након продаје извршеникових непокретности апеланту па све до исплате главног дуга у цијелости, како је то одређено извршном исправом и рјешењем о извршењу, засновали на арбитрарној примјени одредби ЗИП-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-984/20 од 8. септембра 2021. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 61/21, извршни поступак који је апелант, као тражилац извршења, покренуо на основу извршне исправе против извршеника ради наплате новчаног потраживања

Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер у вријеме када је апелант у прекршајном поступку проглашен одговорним и када му је изречена прекршајна санкција релевантне норме материјалног права нису биле довољно прецизно формулисане како би апеланту омогућиле да, ако је потребно и уз одговарајућу помоћ, своје понашање усклади с њима, односно да предвиди да непоштовање мјере забране кретања за посљедицу може имати покретање прекршајног поступка издавањем прекршајног налога од овлашћених службених лица кантоналног министарства унутрашњих послова, утврђивање прекршајне одговорности због нарушавања јавног реда и мира и изрицање прекршајне санкције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3166/20 од 8. септембра 2021. године, став 63, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 59/21, прекршајни поступак покренут због кршења мјера забране кретања током пандемије болести COVID-19

Сагледавајући образложење Кантоналног суда у контексту релевантних законских одредби, те стандарда установљених чланом 6 Европске конвенције, Уставни суд сматра да је Кантонални суд, приликом одлучивања, био обавезан да даје јасне и недвосмислене одговоре на питања која су се отворила у тренутку када је апелант тражио да као треће лице, односно као умјешач ступи у предметни извршни поступак тврдећи да су брачна стечевина непокретности које чине оснивачки удјел извршеника на којем се спроводи извршење, да он има право сусвојине над њима те слиједом тога и право прече куповине. Наиме, Уставни суд запажа да је Кантонални суд, потврђујући првостепено рјешење којим је одбијен апелантов приједлог, указао да ЗИП-ом није прописана могућност ступања умјешача у извршни поступак, већ да су права трећег лица, што апелант и јест, прописана одредбама чл. 51, 52 и 53 ЗИП-а. Наведеним образложењем другостепеног суда, према мишљењу Уставног суда, уопште није одговорено на апелантове наводе, него је само формално одбијен приједлог, без давања одговора на суштинска питања која су постављена таквим приједлогом. При томе је Кантонални суд заузео став да се извршење на оснивачком удјелу мора спровести према одредбама главе XIV ЗИП-а и одредбама које регулишу извршење на покретним стварима. Међутим, Уставни суд сматра да је Кантонални суд приликом доношења одлуке морао узети у обзир чињеницу да се оснивачки удјел извршеника у „Интеркерамика-Еуро“ односи на непокретности, те да се ради о непокретностима за које је исти Кантонални суд, приликом доношења мјере обезбјеђења, оцијенио да је апелант учинио вјероватним право на њима по основу брачне стечевине. Осим тога, Кантонални суд је морао узети у обзир и одредбу члана 252 став 1 Породичног закона, којом је прописано да су брачни партнери у једнаким дијеловима сувласници у брачној стечевини ако нису друкчије уговорили. Уставни суд такође запажа да Кантонални суд није имао у виду ни релевантне одредбе ЗИП-а које се односе на извршење на непокретностима, а нарочито на непокретностима у сусвојини и које, између осталог, садрже и одредбе које се тичу права прече куповине на чијој примјени инсистира апелант (одредбе чл. 83 и 192 ЗИП-а, које апелант у апелацији доводи у везу са чланом 252 ст. (1) и (3) Породичног закона, и члан 27 ст. (1), (2) и (3) Закона о стварним правима). Уставни суд сматра да је Кантонални суд у датим околностима конкретног случаја арбитрарно тумачио релевантне одредбе ЗИП-а у предметном случају, те је на тај начин нарушена суштина апелантовог права на правично суђење зајамченог чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2279/21 од 20. октобра 2021. године, ст. 49−53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 67/21, одлука Уставног суда БиХ број У-10/19, пословни удјели, брачна стечевина, право прече куповине, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

У конкретном случају, апелантов приједлог за поврат у пријашње стање поводом коначног и извршног прекршајног налога који је благовремено поднесен првостепени суд је рјешењем оцијенио основаним и прекршајни налог ставио ван снаге закључивши да су објективне апелантове тврдње да му прекршајни налог није уручен. У том смислу прекршајни поступак против апеланта враћен је на почетак, то јест на усмени претрес који је првостепени суд требао да закаже у складу са законом, а апелант и овлашћени орган имали би могућност да износе своје аргументе и оспоравају тврдње супротне стране. Међутим, оспореним рјешењима, којим се не доводи у питање ни благовременост приједлога нити апелантове тврдње да му прекршајни налог није уручен прије него што је постао коначан и извршан, редовни судови су одбили апелантов приједлог и оставили на снази прекршајни налог, погрешно закључивши да је апелант плаћањем новчане казне и трошкова поступка прихватио одговорност за прекршај у смислу члана 57 ЗОП-а и тако се одрекао права да оспорава одговорност и изречену санкцију, односно да се одрекао и могућности да уложи приједлог за поврат у пријашње стање. Редовни судови су при томе потпуно занемарили да је прихватање одговорности плаћањем новчане казне, у смислу члана 57 ЗОП-а, могуће само у случају када је то учињено у року одређеном прекршајним налогом који је окривљеном уредно достављен, односно да пропуст да се то и учини у остављеном року за посљедицу има то да прекршајни налог постаје коначан и извршан. Након тога, плаћање изречене казне више не може имати учинак прихватања одговорности у смислу члана 57 ЗОП-а јер постоји коначна и извршна одлука којом су постојање прекршаја, прекршајна одговорност и санкција већ утврђени. Слиједећи наведено, произлази да су у околностима конкретног случаја редовни судови очигледно произвољно примијенили члан 57 ЗОП-а када су закључили да је апелант плаћањем новчане казне прихватио одговорност за прекршај, те се тако одрекао права да о постојању прекршаја, те о његовој прекршајној одговорности и санкцији одлучи суд након одржаног усменог претреса. Тиме су у датим околностима судови, заправо, прекршили апелантово право на приступ суду као једном од аспеката права на правично суђење будући да су начином примјене наведених одредби ЗОП-а онемогућили апеланта да дође до мериторне одлуке о својој прекршајној одговорности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4328/20 од 3. новембра 2021. године, ст. 77 и 78, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 70/21, прекршајни поступак, поврат у пријашње стање

Уставни суд запажа да је Врховни суд Републике Српске, у прилог закључку да апеланти представљају формалне супарничаре, навео да су апеланти сувласници на спорним непокретностима (првоапелант са 2/4, а апеланткиње са по 1/2), односно да се ради о дјељивој обавези више повјерилаца у смислу одредбе члана 412 ЗОО-а. Такав став Врховног суда, без давања других јасних разлога који се тичу квалитета и интензитета стварне и правне везе парничних странака с обзиром на чињенични и правни предмет спора, у суштини упућује на то да су сувласници у сваком случају формални супарничари јер су у сваком случају њихова права и обавезе дјељиве природе. Међутим, Уставни суд подсјећа да, осим подјеле супарничара на формалне и материјалне, из одредби процесног закона произлази и подјела супарничара на обичне супарничаре из члана 365 ЗПП-а те јединствене супарничаре из члана 366 ЗПП-а. Јединствени супарничари могу само заједнички признати тужбени захтјев, односно не могу самостално признати тужбени захтјев нити се пак могу самостално и одвојено одрећи тужбеног захтјева, док обични супарничари наступају независно. Обични супарничари могу одвојено учествовати у поступку, признати неке чињенице, одвојено оспоравати неке чињенице, могу предлагати различите доказе итд. При томе, Уставни суд запажа да материјални супарничари могу бити обични и јединствени, док су формални супарничари у сваком случају обични. Према томе, чињеница да је потраживање апеланата као сувласника дјељиво и да су апеланти у процесном смислу имали независност није могла бити од одлучујућег значаја за њихово третирање као формалних супарничара, што такође упућује на произвољност Врховног суда у примјени процесног права. Стога, имајући у виду чињеницу да је произвољно утврђење Врховног суда да су апеланти формални супарничари било од одлучујућег значаја приликом утврђивања недопустивости њихове ревизије, Уставни суд сматра да је Врховни суд очигледно произвољно примијенио одредбу члана 237 став 2 у вези са чланом 362 став 1 тач. 1) и 2) ЗПП-а. У вези с наведеним, Уставни суд сматра да је важно нагласити да се овим закључком ни на који начин не доводи у питање дужност Врховног суда да у околностима сваког конкретног случаја процијени да ли вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде прелази износ из члана 237 став 2 ЗПП-а. У том смислу, Уставни суд подсјећа да закључак у овом предмету не сугерише да се код материјалних супарничара или евентуално код неког другог облика супарничарства вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде, у сваком случају, мора утврђивати с обзиром на укупан износ побијаног дијела првостепене пресуде, па се, према томе, том одлуком не прејудицира питање да ли ће ревизија апеланата и у таквим околностима бити дозвољена, што су питања која Врховни суд треба утврдити дајући јасне и разумљиве разлоге у вези с примјеном члана 237 став 2 ЗПП-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-800/20 од 16. новембра 2021. године, ст. 39–41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 74/21, грађански поступак, накнада штете, супарничари

У односу на одлуку о казни апеланту је повријеђено право на правично суђење јер су редовни судови приликом одлучивања о апелантовој казни затвора произвољно примијенили одредбе материјалног права (члан 50 став (1) Кривичног закона Републике Српске – Општи дио). Редовни судови су пропустили да у казну затвора изречену апеланту урачунају вријеме које је он провео у здравственим установама ради утврђивања његове процесне способности да учествује у даљњем току предметног кривичног поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2621/20 од 16. децембра 2021. године, став 59

Постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у вези с дијелом који се односи на одлучење о накнади регреса за годишњи одмор у ситуацији када су редовни судови произвољно примијенили правила о терету доказивања јер су закључили да апелант као запосленик треба да докаже да је користио годишњи одмор како би му припала накнада за регрес.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1007/21 од 8. јуна 2022. године, став 57