Уставни суд Босне и Херцеговине | Произвољност у утврђивању чињеница и примјени материјалног закона

Према мишљењу Уставног суда, образложење Врховног суда у погледу примјене одредбе члана 377 ЗОО-а не указује на било какву произвољност, будући да се одредба члана 377 ЗОО-а може примијенити само према починиоцу кривичног дјела, а не и према оном трећем лицу које, иначе, одговара за штету умјесто фактичког починиоца кривичног дјела. Стога се на то треће лице може само примијенити одредба члана 376 ЗОО-а. Такође, Уставни суд примјећује да је Врховни суд усвојио стајалиште да у конкретном случају нема услова да се у предметном парничном поступку утврђује да ли је штета учињена радњама које садрже елементе кривичног дјела, за шта је, према мишљењу Уставног суда, дао јасне и прецизне разлоге који не указују на произвољност у примјени материјалног права. Поред наведеног, Уставни суд запажа да апеланти у предметном поступку нису доказали да постоји правоснажна пресуда кривичног суда, којом је утврђено да су припадници оружаних снага Републике Српске починили кривично дјело против човјечности или међународног права у чијем су извршењу лишени живота блиски сродници апеланата, за коју би био везан парнични суд у смислу одредбе члана 12 ЗПП-а. Према томе, имајући у виду околности конкретног случаја, као и праксу Европског суда у предмету Баничевић, Уставни суд сматра да није било ничега што би апеланте спријечило да своју грађанску тужбу за накнаду штете поднесу у року из одредбе члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО-а. Стога су се апеланти, иако су имали адвоката, изложили опасности да наступи застара у односу на њихову грађанску тужбу. При томе Уставни суд има у виду да се у конкретном случају није могла примијенити одредба члана 377. ЗОО-а, будући да се рокови из наведене одредбе односе на извршиоца кривичног дјела, а не на трећа лица која су евентуално одговорна за његове радње. Даље, није било основа да се у парничном поступку утврђује да је штета апелантима почињена кривичним дјелом. Стога се, према мишљењу Уставног суда, у конкретном случају, примјењујући законске застарне рокове, не може рећи да су сами законски рокови или начин на који су примијењени у том предмету повриједили право апеланата на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4128/10 од 28. марта 2014. године, ст. 43 и 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 35/14, захтјев за накнаду нематеријалне и материјалне штете, по приговору тужених о застарјелости предметног потраживања, одбијен, нема повреде члана 6 Европске конвенције

Уставни суд сматра да закључак редовних судова да је тужилац (Фонд здравственог осигурања РС) тужбени захтјев за накнаду штете могао истакнути и само према апеланткињи, и поред чињенице да је, у складу са законском обавезом, закључила уговор о осигурању од ауто-одговорности, не оставља дојам произвољне и погрешне примјене права, како тврди апеланткиња.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2684/10 од 28. марта 2014. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/14, осигурање од ауто-одговорности, захтјев Фонда здравственог осигурања РС за накнаду штете од апеланткиње која је проузроковала повреду осигураника у саобраћајној несрећи, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд указује да је правоснажном пресудом од 3. септембра 1992. године утврђено да спорна непокретност представља заједничку имовину апеланткиње и друготуженог, те да апеланткињи припада једна половица те имовине у смислу одредбе члана 252 Породичног закона. Поред тога, Уставни суд запажа да из чињеничног утврђења редовних судова неспорно произлази да је у току поступак диобе заједничке имовине апеланткиње и друготуженог као брачних супружника. Уставни суд сматра да се наводи Кантоналног суда, с аспекта примјене материјалног права и позивајући се на одредбу члана 460 ЗОО-а, показују произвољним. То нарочито имајући у виду да су имовински односи брачних супружника регулисани одредбама Породичног закона који је lex specialis у односу на све друге прописе којима су регулисане одређене ситуације између брачних супружника (mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП-2697/08 од 12. октобра 2011. године). Стога, Уставни суд сматра да је Кантонални суд, закључујући да апеланткиња као треће лице, без обзира на то што евентуално полаже својинско право на продату ствар, није овлашћена – активно легитимисана да тражи поништење купопродајног уговора закљученог између туженика у смислу одредби члана 460 ЗОО-а, очигледно произвољно примијенио релевантне одредбе ЗОО-а, при чему није узео у обзир релевантне одредбе Породичног закона као lex specialis у конкретном случају.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3948/10 од 10. априла 2014. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/14, имовина брачних другова, поништење купопродајног уговора, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције ни права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер су редовни судови, одлучујући о апелантовој тужби, поступили у складу с релевантним одредбама ЗПП-а доношењем одлуке о апсолутној ненадлежности и одбацивањем тужбе, наводећи јасне и детаљне разлоге према којима апелант свој захтјев (право) може остварити у управном, а не у редовном судском поступку, у складу са законским овлашћењима и обавезама прописаним у ЗПП-у.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1245/11 од 8. маја 2014. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 46/14, поврат преплаћеног пореза, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у околностима конкретног случаја нема ништа што би упутило на закључак да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено, те да су редовни судови произвољно или погрешно примијенили материјално право када су закључили да је апелантов тужбени захтјев за накнаду материјалне штете због онемогућавања да се развија и напредује неоснован, будући да апелант није доказао да би се према редовном току ствари или посебним околностима доиста и упослио.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2303/11 од 8. маја 2014. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 56/14, накнада материјалне штете због немогућности развијања и напредовања, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције постоји када су редовни судови осуђујућу пресуду против апеланта засновали на усменој наредби која није испуњавала услове из члана 120 став 3 ЗКПРС, приликом чега је апелантов дјед предао опојну дрогу која је послужила као доказ на којем је, између осталих, заснована осуђујућа пресуда против апеланта, као и на доказима добијеним на основу обављеног надзора апелантових телекомуникација будући да су се користили „случајним налазом". Предметно кривично дјело се не убраја у кривична дјела прописана чланом 227 ЗКПРС, па се у конкретном случају нису могли користити као доказ информације и подаци добијени предузимањем посебних истражних радњи.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2400/11 од 8. маја 2014. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 79/14, посебне истражне радње, незаконит доказ, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је Врховни суд произвољно примијенио материјално право, односно члан 6 став 2 Закона о заштити од клевете, када је одбио апелантов тужбени захтјев утврдивши да тужени није пасивно легитимисан, јер је изјава коју је дао објављена у новинама, чиме је повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5582/10 од 29. маја 2014. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 61/14, пасивна легитимација, накнада штете због клевете, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд наглашава да у односу на временско важење уставносудских одлука (ex nunc – од сада, од овог часа или ex tunc – од раније) постоје различите теорије, али да задатак Уставног суда, у оквиру конкретног случаја, није да се опредјељује нити за једну од тих теорија. Стога ће Уставни суд, првенствено у контексту позитивних законских одредби, дати своје мишљење о стајалишту Врховног суда у погледу важења предметне одлуке Уставног суда Федерације БиХ. У вези с тим, Уставни суд сматра непобитним да наше позитивно законодавство важење законских или подзаконских аката или одлука уставних судова веже за моменат њихове објаве у службеним гласилима. У конкретном случају Закон о поступку пред Уставним судом Федерације БиХ је крајње јасан. Одредбе чл. 40 и 41 наведеног закона прописују да се закон или пропис за који Уставни суд Федерације БиХ утврди да је неуставан неће примјењивати од дана објаве пресуде Уставног суда у „Службеним новинама Федерације БиХ". Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да се не може сматрати произвољним стајалиште Врховног суда да одлука Уставног суда Федерације БиХ нема ретроактивно важење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3519/11 од 4. јуна 2014. године, став 56, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 71/14, права из радних односа, Колективни уговор о правима и обавезама послодаваца и запосленика у области здравства, временско важење уставносудских одлука

Уставни суд запажа да је и Врховни суд нагласио да предуговори не обавезују Општину, јер у тим предуговорима она није уговорна страна. Наглашено је да се уговорни однос између два лица не протеже на уговорни однос с једним од њих на трећа лица. Наиме, Врховни суд је указао на одредбе члана 148 ЗОО-а. Тим одредбама је прописано да уговор ствара права и обавезе за уговорне стране (став 1), да уговор има дејство и за универзалне правне сљедбенике уговорних страна, изузев ако је шта друго уговорено, или шта друго произлази из нарави самог уговора (став 2), те да се уговором може установити право у корист трећег лица (став 3). Будући да је, дакле, у редовном поступку утврђено да Општина није била уговорна страна у предметним предуговорима, нити да је установљено право из тих уговора у њену корист, Уставни суд не налази произвољност у примјени материјалног права Врховног суда када је, позивајући се на одредбе члана 148 ЗОО-а, одбио противтужбени захтјев апеланткиње и њеног супруга у односу на Општину. Имајући у виду да је Врховни суд, доводећи у везу чињенично утврђење првостепеног суда с одредбама члана 148 ЗОО-а, дао детаљне и јасне разлоге за своје одлучење, Уставни суд не налази ништа што би указало на произвољно поступање Врховног суда у погледу примјене наведених законских одредби на предметну ситуацију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1942/11 од 17. јуна 2014. године, став 56, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 74/11, исплата дуга – износа купопродајне цијене који су апеланти платили тужиоцу по основу предметних предуговора, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови утврдили да су предуговор и анекс предуговора о куповини непокретности ништави, јер нису закључени у складу с одредбама члана 9 Закона о промету непокретности и члана 45 ЗОО-а, и када су судови обавезали апеланта да, у складу с одредбама члана 104 ЗОО-а, врати тужиоцу оно што је по основу таквог предуговора примио, као и када је преиначење тужбе извршено прије закључења припремног рочишта у складу са чланом 57 став 1 ЗПП-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4161/11 од 17. јуна 2014. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 71/14, поврат новчаног износа који је, наводно, дат на име капаре, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је суд при доношењу своје одлуке произвољно примијенио релевантне одредбе ЗОО-а које се односе на услове под којима јемац одговара за испуњење обавезе умјесто главног дужника, као и обим јемчеве обавезе у том случају.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-501/13 од 17. јуна 2014. године, став 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 71/14, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, нити права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су редовни судови на основу чињеница утврђених у поступку, а које ничим нису доведене у питање, одлуке којим је одбијен апелантов захтјев за накнаду штете донијели у складу с релевантним одредбама ЗОО-а, Закона о приватизацији предузећа и Закона о почетном билансу стања предузећа и банака.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1591/11 од 17. јуна 2014. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 74/14, накнада штете претрпљене куповином дионица, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је оспореном пресудом прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када је Апелациони суд у односу на апеланткињу, која је у конкретном случају обавезана на накнаду нематеријалне штете по принципу претпостављене, објективне одговорности, у смислу тада важеће одредбе члана 180 ЗОО-а која упућује на примјену општих рокова за застарјелост потраживања накнаде штете, примијенио одредбе члана 377 ЗОО-а, које, с обзиром на ту околност, другостепени суд није могао да примијени, већ искључиво одредбе из члана 376 ЗОО-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3979/11 од 17. септембра 2014. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 89/14, накнада нематеријалне штете по принципу претпостављене, објективне одговорности, застара, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је оспореним пресудама прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у контексту примјене материјалног права који се односи на неосновано обогаћење у ситуацији када су Виши привредни суд и Врховни суд закључили да је апелант реализовао мјеницу без правног основа. При томе нису узели у обзир измијењене околности које су онемогућиле апеланта да у цијелости реализује предметни уговор, те околност да је тужилац дао писмену сагласност да се предметни уговор измијени у дијелу у којем је утврђена цијена јединичних радова, чиме је тужилац јасно и недвојбено исказао вољу да се обим и овлашћење мјеничне изјаве прошире и на измијењене услове уговарања, што је за апеланта, противно схватањима редовних судова који су донијели оспорене одлуке, био ваљан правни основ за реализацију мјенице.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2628/13 од 25. септембра 2014. године, став 55, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 89/14, реализовање мјенице без правног основа, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови у оспореним одлукама произвољно примијенили материјално право у односу на пасивну легитимацију туженог и застару апелантовог потраживања у случају тзв. фактичке експропријације.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2986/11 од 18. новембра 2014. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 99/14, de facto експропријација, пасивна легитимација, застара, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да тужене током цијелог поступка пред редовним судовима нису понудиле доказ за своју тврдњу (упркос постојању материјалног доказа да су предметне ствари изузете), а Врховни суд је њихову тврдњу прихватио као доказану упркос постојању записника да су изузеле апелантове ствари. Као што је претходно наведено, свака страна за своје тврдње мора дати доказе. Апелант је своју тврдњу да се ствари налазе код тужених поткријепио записником о изузимању ствари, дакле, поткријепио ју је документом тужених. Стога је заиста нејасно што би апелант у тој ситуацији могао и требао даље доказивати, поготово што су тужене само тврдиле да ствари нису код њих, а према записнику од 3. фебруара 1999. године произлази да су ствари код њих. Имајући у виду недвојбен захтјев ЗПП-а (члан 7 став 2) да суд своју одлуку о тужбеном захтјеву или приговорима странака истакнутим у поступку не може заснивати на чињеницама које странке нису изнијеле, а странке, тј. тужене, осим тврдњи да апелант није доказао да се предметне ствари не налазе у њиховом посједу, у том правцу нису понудиле било какве доказе упркос постојању противног доказа који указује да се ствари налазе код њих, произлази да је оспорена одлука Врховног суда заснована на произвољној примјени права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2276/11 од 9. децембра 2014. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 101/14, грађански поступак, терет доказивања, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер су редовни судови, при доношењу својих одлука којима су уважили приговор недостатка пасивне легитимације туженог, те слиједом тога одбили апелантов тужбени захтјев, произвољно примијенили релевантне одредбе Закона о облигационим односима које регулишу питање одговорности за причињену штету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2845/11 од 9. децембра 2014. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 3/15, експропријација, пасивна легитимација – веза АП-2061/10 и АП-4051/09, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је у предметном поступку дошло до повреде права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције с обзиром на то да је у образложењима оспорених одлука Уставни суд установио произвољност у погледу примјене материјалног права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-963/11 од 24. априла 2014. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 56/14, поступак јавног надметања продаје непокретности, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је начин на који су докази прибављени и употријебљени у поступку против апеланта утицао на поступак у цјелини, због чега у поступку нису испуњени захтјеви поштеног суђења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-460/12 од 10. фебруара 2015. године, став 36, квалитет доказа – незаконит доказ, слиједи праксу из Одлуке број АП-291/08, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да цитирана одредба члана 19 став 4 Закона о раду прописује: „Ако запосленик изричито или прећутно обнови уговор о раду на одређено вријеме с истим послодавцем, односно изричито или прећутно закључи с истим послодавцем узастопне уговоре о раду на одређено вријеме на периоде дуже од двије године без прекида, такав уговор сматраће се уговором о раду на неодређено вријеме, ако колективним уговором није другачије одређено." Уставни суд запажа да из језичког тумачења наведене одредбе недвојбено произлази да се радни однос на одређено вријеме аутоматски трансформише у радни однос на неодређено вријеме протеком двогодишњег непрекидног рада, или након што су протекле више од двије године рада код истог послодавца. С обзиром на то да је у конкретном случају непобитно да су апеланти радили код туженог дуже од двије године на основу уговора о раду на одређено вријеме, те имајући у виду наведени садржај одредбе члана 19 став 4 Закона о раду, Уставни суд сматра да је Врховни суд произвољно примијенио одредбе члана 19 став 4 Закона о раду када је одбио тужбени захтјева апеланата за утврђење да се уговори о раду на одређено вријеме имају сматрати уговорима о раду на неодређено вријеме. Кршење права на правично суђење из члана II/3е) и члана 6 став 1 Европске конвенције постоји када је Врховни суд произвољно примијенио одредбе члана 19 став 4 и члана 103 став 3 Закона о раду.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-561/14 од 10. фебруара 2015. године, ст. 27–32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/15, радни однос, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да су редовни судови детаљно размотрили посљедице примјене релевантне одредбе члана 47 Закона о продаји станова, како у њеном изворном тексту тако и с накнадним измјенама у вези с правом које апелант (Вакуфска дирекција) евентуално може имати у односу на спорне станове, те и у односу на право тужених на имовину у контексту члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, која се, у смислу члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, директно примјењује у Босни и Херцеговини и има „приоритет над свим осталим законима", те дали исцрпна образложења зашто у околностима конкретног случаја апелантови наводи не могу довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари. Стога, Уставни суд, противно апелационим наводима, у датим околностима не налази арбитрарност у стајалишту Кантоналног суда и Врховног суда да уговори које су тужени закључили с Општином Центар нису ништави.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3806/11 од 26. фебруара 2015. године, став 55, ништавост, реституција, вакуфска имовина, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је Суд БиХ, при доношењу своје одлуке, произвољно примијенио одредбе члана 436 став 1 тачка а) и члана 437 ЗКПБиХ будући да је питање основаности или неоснованости лишавања слободе поистовјетио с питањем законитости или незаконитости лишавања слободе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4793/14 од 17. марта 2015. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 29/15, објава саопштења о ослобађајућој пресуди у средствима јавног информисања, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када се одлуке редовних судова заснивају искључиво на доказу (оружје и стрељиво нађени код апеланта приликом претреса његове куће) који је прибављен арбитрарном примјеном релевантних одредби члана 120 став 3 ЗКПРС јер судија за претходни поступак није сачинио записник о усмено издатој наредби за претрес и тај записник у законском року доставио суду.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4382/12 од 24. априла 2015. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 41/15, кривични поступак, незаконит доказ, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када исказ свједока који је добио имунитет од кривичног гоњења није поткријепљен и другим доказима, а околности конкретног случаја изазивају основану сумњу у његову вјеродостојност и тачност.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1185/11 од 14. маја 2015. године, став 52, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 46/15, кривични поступак, законитост доказа, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд сматра законитим, логичним и увјерљивим разлоге и образложења из оспорене пресуде Врховног суда, као и из одговора на наводе из апелације, да пропуст да се истакне захтјев за исплату камате у првостепеном поступку не може бити отклоњен изјављивањем жалбе, да је, с обзиром на тренутак сазнања о насталој штети (у извршном поступку), без значаја за тужиоца била могућност отказивања овласти апеланту, као и да је противно сврси уговорног односа између адвоката и клијента очекивати да клијент, и поред ангажованог адвоката као стручног лица, сам подноси тужбу како би остварио права која му према закону припадају. Стога Уставни суд није могао да прихвати основаним апелантове наводе да су тужиоцу биле на располагању ове могућности, као и да је у радном спору успио с тужбеним захтјевом, из чега произлази да га је у овом поступку заступао по свом најбољем знању и да је дјеловао у његовом најбољем интересу. У околностима конкретног случаја Уставни суд није могао да закључи да оспорена пресуда Врховног суда није заснована на релевантним одредбама материјалног права, као и да је њихова примјена, како тврди апелант, била произвољна на начин да доведе у питање правичност поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-735/12 од 17. јуна 2015. године, ст. 44 и 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 58/15, одговорност адвоката за штету нанесену клијенту, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да редовни судови не само да нису утврдили ниједан од разлога због којих би могли да примијене изузетке прописане чланом 13 став (1) тач. а) и б) Конвенције и да одбију апелантов захтјев за повратак отетог дјетета него и да нису – како би уопште могли разматрати околности које би евентуално довеле до примјене наведених одредби Конвенције – узели у обзир податке који се односе на социјално поријекло дјетета које би дало централно извршно тијело или неко друго надлежно тијело Мађарске у којој се налази мјесто дјететовог сталног боравка; штавише, нису их ни прибавили. Осим тога, Уставни суд примјећује да су редовни судови, иако тужена као мајка није истицала а ни Центар за социјални рад није утврдио нити једну апелантову родитељску неподобност, током цијелог поступка наводили да апелант није доказао родитељске неспособности мајке (као разлог да дијете не остане с мајком у Требињу). Тиме је, супротно одредбама Конвенције, поступак доказивања био на апеланту као лицу које тражи повратак дјетета умјесто да лице (или тијело) која се противи повратку доказује због чега не треба да удовољи апелантовом захтјеву за повратак дјетета „у Републику Мађарску“, што је апелант и тражио постављеним захтјевом. Због свега наведеног, Уставни суд примјећује да оспорене одлуке, усљед произвољног тумачења и примјене одредби Конвенције, садрже недостатке који непобитно утичу на правилност одлуке те доводе у питање сам закључак судова, у веома деликатној ситуацији када се уистину одлучује о најважнијим питањима како за појединца – дијете, тако и за родитеље дјетета, као и за цијело друштво, јер је заштита дјетета примарни циљ сваког цивилизованог друштва.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2784/15 од 14. октобра 2015. године, ст. 45 и 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 89/15, поступак ради враћања дјетета, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд, супротно апелантовим тврдњама, сматра да у околностима конкретног случаја нема ничег што би упутило на закључак да су редовни судови произвољно примијенили релевантне одредбе ЗИП-а када су закључили да обуставе поступак извршења у складу са чланом 63 ст. 3 и 4 ЗИП-а, јер се ни након два пута нису стекли услови за одржавање првог рочишта за продају с обзиром на то да није било понуда које прелазе једну половину утврђене вриједности некретнине.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3152/12 од 14. октобра 2015. године, став 35, јавно надметање, продаја некретнине, обустава извршног поступка, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Одговорност послодавца за штету коју радник претрпи на раду или у вези с радом утврђује се према општим принципима о одговорности за штету и заснива се на принципу пресумиране кривице и на објективној одговорности (члан 154 ст. 1 и 2 ЗОО-а у вези с релевантним одредбама радног законодавства, у конкретном случају чланом 125 у вези са чланом 7 Закона о државним службеницима, те чланом 71 Закона о раду). Сматра се да је штета настала на раду ако је радник ту штету претрпио током обављања послова због којих је засновао радни однос. У конкретном случају тужитељица је наставница математике и запосленица Друге основне школе, која је одлуком туженог, надлежног одјела Владе, по препоруци стручног тима Друге основне школе, давала часове ученику Д. Г. у његовој кући и за вријеме обављања тих послова наступила је штетна посљедица. Дакле, тужитељица је претрпјела штету током обављања послова због којих је засновала радни однос и које је обављала по налогу послодавца – апеланта (Брчко дистрикт), па, супротно апелантовим наводима, судови нису извели произвољан закључак о његовој пасивној легитимацији у конкретној правној ствари. Из образложења оспорених пресуда такође произлази да апелант претходно није провјерио све околности у вези с тим да ли су испуњени услови за упућивање наставника да одржава часове у породичној кући ученика јер је одредбом члана 52 Закона о образовању прописано да се образовање ученика може спровести и код куће у случају болести или инвалидности, а апелант ничим није доказао да је ученик испуњавао те услове јер је у приједлогу стручног тима упућеном шефу Одјељења за образовање наведено да је утврђено да је понашање ученика посљедица болести иако за то није постојала одговарајућа медицинска документација. Штавише, у допису је наведено да је поменути ученик испољавао велику агресивност према осталим ученицима које је физички злостављао, да одгојне мјере нису давале очекиване резултате, те је без медицинске документације закључено да је такво девијантно понашање посљедица болести и недовољне социјализације ученика, па су апеланткиња и остали наставници упућени да часове одржавају у учениковој породичној кући. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине с обзиром на то да су судови јасно и аргументовано образложили зашто је требало усвојити тужитељицин тужбени захтјев, позивајући се на релевантне одредбе ЗОО-а у вези с одредбама Закона о државним службеницима и Закона о раду.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3195/12 од 10. новембра 2015. године, ст. 30 и 34, накнада штете, пасивна легитимација, нема повреде члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да је свој тужбени захтјев апелант заснивао на одредби члана 12 Закона о забрани дискриминације. У вези с тим, Уставни суд указује да је одредбом члана 13 став 2 Закона о забрани дискриминације прописано да је у поступцима прописаним у члану 12 тог закона увијек дозвољена ревизија. Међутим, Уставни суд запажа да Врховни суд није узео у обзир цитирану одредбу члана 13 став 2 Закона о забрани дискриминације иако из чињеничног утврђења редовних судова и документације у спису произлази да је Закон о забрани дискриминације у околностима конкретног случаја lex specialis у односу на ЗПП. Стога, Уставни суд сматра да је Врховни суд, закључујући да у конкретном случају имовински цензус као критеријум услова допуштености ревизије из члана 237 став 2 ЗПП-а није остварен, очигледно произвољно примијенио релевантне одредбе ЗПП-а јер није узео у обзир релевантне одредбе Закона о забрани дискриминације као lex specialis у конкретном случају.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4179/12 од 10. новембра 2015. године, став 24, поступак утврђивања дискриминације, ревизија, повреда члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у околностима конкретног случаја нема ничег што би упутило на закључак да су Конкуренцијски савјет и Суд БиХ произвољно примијенили релевантне одредбе материјалног права када су закључили да апелант има владајући положај на релевантном тржишту производа марке VW у БиХ, па да је његово поступање према подносиоцу захтјева резултирало злоупотребом овог положаја у виду примјене различитих услова за исту или сличну врсту послова с осталим странама, чиме их доводе у неједнакоправан и неповољан конкурентски положај те ограничавају производњу, тржиште или технички развој на штету потрошача.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1865/12 од 8. децембра 2015. године, став 89, поступак пред Конкуренцијским савјетом у складу са чланом 28 ЗОК-а ради утврђивања спречавања, ограничења или нарушавања слободне тржишне конкуренције злоупотребом владајућег положаја, нема повреде члана II/3е) Устава БиХ (Одлуке Уставног суда БиХ бр. АП-620/15, АП-4336/19, АП-1664/18 и АП-1615/20 такође се тичу одлука Конкуренцијског савјета и Суда БиХ које се односе на злоупотребу доминантног положаја на релевантном тржишту у смислу одредби Закона о конкуренцији и других подзаконских аката)

Уставни суд запажа да су апеланти у предметном поступку коначно опредијељеним тужбеним захтјевом тражили обавезивање тужених (БиХ и Банке) да им солидарно исплате накнаду на име нематеријалне штете, у складу с одредбом члана 41 Европске конвенције, због немогућности располагања средствима из „старе“ девизне штедње. Наиме, Уставни суд запажа да су редовни судови на основу проведених доказа непобитно утврдили да су апеланти имали депоновану „стару“ девизну штедњу код правне преднице Банке коју нису могли користити, али да је ступањем на снагу Закона апелантима омогућено да „стару“ девизну штедњу верификују код надлежног АПИФ-а. Уставни суд такође запажа да су редовни судови приликом одлучења пошли од коначно постављеног тужбеног захтјева којим су апеланти тражили накнаду нематеријалне штете а коју су, у складу с релевантним позитивноправним прописима, били обавезни да докажу. У вези с тим, Уставни суд запажа да су редовни судови током поступка утврдили да апеланти ничим нису доказали тужбени захтјев, што је била њихова обавеза у складу с релевантним одредбама процесног и материјалног права, па је тужбени захтјев одбијен као неоснован примјеном одредби чл. 7, 123 став 2, те члана 126 ЗПП-а у вези са чл. 155 и 200 ЗОО-а. Наиме, Уставни суд запажа да апеланти ни у апелацији не тврде супротно нити у том правцу пружају било какве доказе, осим што сматрају да су редовни судови требали да примијене члан 41 Европске конвенције, како је то учинио Европски суд у предмету Суљагић против БиХ. У вези с тим приговором Уставни суд запажа да су апеланти идентичан приговор изнијели у жалби и да се о том приговору детаљно изјаснио Кантонални суд, који је, између осталог, истакао да члан 41 Европске конвенције пружа могућност искључиво Европском суду да поступа по цитираној одредби. Уставни суд подсјећа да образложење Кантоналног суда управо произлази из одредбе члана 41 Европске конвенције која гласи: „Када Суд утврди прекршај Конвенције или Протокола уз њу, а унутрашње право високе стране уговорнице у питању омогућава само дјелимичну одштету, Суд ће, ако је потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.“ У вези с приговорима апеланата да је Европска конвенција уграђена у наш правни систем и да се директно примјењује те да су стога редовни судови били обавезни примијенити цитирани чланак, Уставни суд подсјећа да члан II/2 Устава Босне и Херцеговине прописује да се у Босни и Херцеговини директно примјењују права и слободе гарантовани Европском конвенцијом – Дио I (Права и слободе), а не и Дио II Европске конвенције (у који је ситуирана одредба члана 41 на коју се апеланти позивају) који прописује успоставу и поступање Европског суда. С обзиром на све наведено у контексту коначно опредијељеног тужбеног захтјева усмјереног на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд сматра да у предметном поступку не уочава произвољност редовних судова приликом поступања у сегменту примјене права, конкретно релевантних одредби ЗОО-а и процесног права, при чему Уставни суд наглашава да незадовољство оспореним одлукама per se није и не може бити основ за кршење уставних права апеланата. Уставни суд још наглашава да је, с обзиром на постављени тужбени захтјев усмјерен на накнаду нематеријалне штете коју прописују релевантне одредбе ЗОО-а, неоснован захтјев апеланата да се у овом поступку испитује квалитет Закона, будући да редовни судови, одлучујући о тужбеном захтјеву усмјереном на накнаду нематеријалне штете, нису ни примијенили релевантне одредбе Закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2191/13 од 14. фебруара 2016. године, став 41, Одлука о допустивости и меритуму број АП-1957/13 од 20. априла 2016. године, накнада нематеријалне штете због немогућности располагања „старом“ девизном штедњом, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да је, рјешавајући по ревизији, Врховни суд уважио ревизије тужених и преиначио нижестепене пресуде тако што је апелантов тужбени захтјев одбијен у цијелости. При томе је Врховни суд, у смислу одредбе члана 250 став 1 ЗПП-а, установио да су нижестепени судови у предметном поступку погрешно примијенили материјално право, због чега је управо на основу овлашћења садржаног у тој одредби пресудом усвојио ревизију и преиначио нижестепене пресуде тако што је апелантов тужбени захтјев одбио у цијелости. Наиме, према мишљењу Врховног суда, апелант у предметном поступку није доказао постојање несавладивих препрека из члана 383 ЗОО-а због којих је апеланту било онемогућено да тражи заштиту својих права судским путем у року из члана 374 ЗОО-а. Стога, како је утврђено да су предник апеланта и првотужена у вријеме настанка спорног уговорног односа били друштвена правна лица, да су апелантова потраживања доспјела на наплату 27. новембра 1992. године, а да је апелант тужбу поднио 14. новембра 1997. године, према мишљењу Врховног суда, апелантово потраживање је застарјело у смислу члана 374 ЗОО-а. При томе је Врховни суд узео у обзир чињеницу да је апелант спорни облигационоправни однос засновао у вријеме када је на подручју РБиХ проглашена непосредна ратна опасност, а затим и ратно стање, као и да је апеланту било познато да је, због тих околности, поштански саобраћај у застоју, али да је упркос томе апелант ипак закључио предметни уговор с првотуженом. У вези с тим, Врховни суд је, имајући у виду одредбу члана 12 ЗОО-а (принцип савјесности и поштења), указао да се апелант на те околности, за које је знао да постоје у моменту закључења уговора, не може позивати као на несавладиве препреке у смислу члана 383 ЗОО-а, које доводе до застоја застарјелости. Такође, Врховни суд је указао и на чињеницу да је апелант своју тужбу могао поднијети и ненадлежном суду, будући да Основни суд у Сарајеву, као стварно надлежан, није радио у току рата у кратким временским периодима, а што апелант није учинио. Поред наведеног, Врховни суд је указао да није несавладива препрека ни то што је апелант страно правно лице будући да је апелант тужбу за заштиту својих права могао да поднесе не само непосредно него и посредством опуномоћеника. Уставни суд у оваквом образложењу Врховног суда у оспореној одлуци, супротно наводима апелације, не види било какву произвољност у примјени материјалног и процесног права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3592/13 од 20. јуна 2016. године, ст. 47−48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 59/16, подношење тужбе надлежном суду у рату, застара, нема повреде члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када нема ничег што би указивало да је Врховни суд произвољно примијенио материјално право и погрешно утврдио чињенично стање када је закључио да апелант (правно лице из Републике Хрватске), сходно примјени принципа реципроцитета у спровођењу Споразума о питањима сукцесије на територији Босне и Херцеговине, нема активну легитимацију у спору и када апелант ничим није доказао да је власник предметног пословног простора.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3065/13 од 20. јула 2016. године, став 39, утврђивање права својине, Анекс Г Споразума о питањима сукцесије на територији Босне и Херцеговине, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због начина на који су кључни докази прибављени и употријебљени у поступку против апеланта. Наиме, пресуде на основу којих је апелант осуђен на казну затвора у претежном дијелу заснивају се на вјештачењу документације која је одузета супротно одредбама члана 71 ЗКПБиХ јер тужилац приликом отварања и прегледа одузетих предмета (документације) није обавијестио апеланта и његовог браниоца, а документација није одузета у апелантовом присуству нити је идентификована у његовом присуству, па је тако изостала (и) могућност изјављивања приговора прописаних законом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1529/15 од 7. јула 2016. године, став 78, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 59/16, кривични поступак, законитост доказа, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је дошло до кршења апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови апеланта прогласили кривим да је нечињењем починио кривично дјело из члана 304 став 1 КЗФБиХ које у свом основном обиљежју не предвиђа нечињење као начин извршења. При томе су редовни судови у односу на апеланта, чини се, имали у виду обиљежје кривичног дјела из става 2 члана 304 КЗФБиХ као посебног облика кривичног дјела изазивање опште опасности, иако се на ту одредбу у оспореним пресудама нису позвали, али ни објаснили како би апелант и у том случају, као помоћни радник с конкретним описом радних послова и задатака, могао починити наведено кривично дјело нечињењем, односно како је осуђен за нечињење, тј. непредузимање радње која уопште није у опису његових послова и задатака као помоћног радника.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1015/13 од 20. јула 2016. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 64/16, кривични поступак, начин извршења кривичног дјела, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је предметни чин насиља и терора био усмјерен против саме Федерације БиХ, односно њеног друштвеног поретка утврђеног Уставом, те права грађана загарантованих Уставом и Анексом VII, посебно имајући у виду право на одрживи повратак свих избјеглих и расељених лица у предратне домове те слободу религије, укључујући приватно и јавно вјероисповиједање. Полазећи од одредби члана 180 ЗОО-а којим је прописана објективна одговорност државе у случају настанка штете усљед чина насиља или терора усмјереног према држави, те да се одговорност државе у том случају не заснива и не зависи од утврђења да чин терора представља и конкретно кривично дјело, а имајући у виду посебне околности конкретног случаја у којем су чином насиља или терора нарушена права апеланата за која јемчи и одговара Федерација БиХ према Уставу ФБиХ и Анексу VII, Уставни суд закључује да је Врховни суд у околностима конкретног случаја, и поред околности да је и сам констатовао да ЗОО веже одговорност државе за чинове терора и насиља а не само за кривично дјело тероризма, произвољно примијенио важеће прописе када је, заснивајући своју одлуку на одредбама Устава ФБиХ којим је регулисана надлежност Федерације БиХ, односно кантона, а занемарујући обавезе које је Федерација преузела у вези с Анексом VII, као и одредбе Устава БиХ из којих произлази да се Федерација обавезала „да ће осигурати примјену највишег нивоа међународно признатих права и слобода“ и да је, према члану 2 Устава ФБиХ наведено и у њеној надлежности, екскулпирао Федерацију БиХ од објективне одговорности за насталу штету. Стога је, према оцјени Уставног суда, у конкретном случају повријеђено право апеланата на правично суђење загарантовано чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-466/14 од 11. јануара 2017. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 12/17, накнада нематеријалне штете, објективна одговорност државе у случају настанка штете усљед чина насиља или терора усмјереног према држави, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је Врховни суд произвољно примијенио начело reformatio in peius (члан 331 ЗКПРС) будући да је закључио да је апелант, након што је тужилац допунио оптужницу тако што је додао елементе бића предметног кривичног дјела који недостају, починио кривично дјело помагање починиоцу кривичног дјела из члана 363 став 1 КЗРС, мада првобитна оптужница и пресуда којом је апелант проглашен кривим и која је укинута само по апелантовој жалби нису садржавале елементе бића ни основног ни квалификованог облика тог кривичног дјела.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-736/14 од 15. фебруара 2017. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 16/17, кривични поступак, елементи бића кривичног дјела, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на примјену материјалног и процесног права када је Врховни суд, пазећи по службеној дужности на правилну примјену материјалног права, нижестепене пресуде преиначио и тужбени захтјев одбио уз јасне и аргументоване разлоге из којих суштински произлази да, у недостатку одредби (закона) којима би била регулисана висина станарине посебној категорији носилаца станарског права, „заштићеним станарима“, суд не може преузети улогу законодавца и пропуст у стамбеном законодавству (којим би била прописана висина станарине) надомјестити путем судске праксе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2804/14 од 7. марта 2017. године, став 38, накнада за коришћење стана, „заштићени станари“, нема повреде члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је дошло до кршења права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је оспореним одлукама органа управе и судова остала недовољно разјашњена примјена материјалног права, конкретно одредбе члана 47а. став 6 Закона о продаји станова, у погледу додјеле замјенских станова апеланту који, поред држављанства Уругваја, посједује и држављанство БиХ.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3056/14 од 22. марта 2017. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/17, национализација, замјенски станови, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Суд БиХ у жалбеном поступку дјелимичним уважавањем жалбе и преиначењем првостепене пресуде у погледу досуђене висине накнаде штете, која је потврђена у ревизионом поступку, пропустио да износ досуђене штете доведе у контекст материјалног права у погледу специфичних околности које се тичу апеланта и, у вези с тим, контекст захтјева пропорционалности, па произлази закључак да је износ нематеријалне штете, због повреде части и угледа произашле због неоснованог лишавања слободе, у околностима конкретног случаја произвољно одмјерен.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-754/14 од 30. марта 2017. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 33/17, накнада штете због неоснованог лишавања слободе, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ, ставове из ове одлуке слиједе сљедеће одлуке бр.: АП-754/14 од 31.3.2017. године, АП-4364/16 од 16.12.2018. године и АП-3629/17 од 13.2.2019. године

Када се имају у виду све релевантне законске одредбе, и то посматране у њиховој укупности, чињеница да утврђени рок за подношење захтјева за трајно одузимање имовине стечене извршењем кривичног дјела није стриктан, већ је одређен крајњи рок за подношење захтјева, као и различите ситуације које закон прописује у вези с покретањем поступка, али и (најзначајније) чињеница да закон није јасно прописао шта се дешава ако се рок не испоштује, намеће се логичан закључак да се не ради о стриктном року и обавезном року чије непоштовање води застари вођења поступка, већ о року који упућује на дужину трајања поступка, односно року у којем би поступак требало да се заврши. Стога, након анализе која је посљедица питања која покреће апелант, Уставни суд сматра да је прихватљив и да није произвољан начин на који редовни суд тумачи норму, односно из којег произлази да је обавезни рок за подношење захтјева за тужиоца јасно прописан, док су остали рокови инструкциони и упућују на рок у којем би требало да се оконча поступак или да се одржи расправа.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5430/14 од 22. маја 2017. године, ст. 32−33, одузимање новчаног износа стеченог извршењем кривичног дјела, апелант „проблематизује“ одредбу члана 29 став 3 Закона о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела, нема повреде члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је ревизионо вијеће Суда БиХ пропустило да доведе износ досуђене нематеријалне штете у контекст материјалног права у погледу специфичних околности које се тичу апеланта и, у вези с тим, захтјева пропорционалности, па произлази закључак да је износ нематеријалне штете, због неоснованог лишавања слободе, у околностима конкретног случаја одмјерен произвољно.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3475/14 од 6. јула 2017. године, став 49, висина накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишавања слободе, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Произвољност у утврђивању чињеница и примјени материјалног закона – IV дио

Повезани садржај

Уопштено - I дио

Уопштено - II дио

Грађанска права и обавезе – утврђивање и спор - I дио

Грађанска права и обавезе – утврђивање и спор - II дио

Кривична оптужба – утврђивање

Пракса Уставног суда БиХ