Став Окружног суда да рок за подношење приједлога за противизвршење рачуна од дана када је ревизиона одлука којом је укинута правоснажна исправа достављена адвокату који је апеланте заступао у правоснажно окончаном парничном поступку, без обзира на то што су апеланти лично поднијели ревизију, због чега им је приједлог за противизвршење одбачен као неблаговремен и због чега су онемогућени да без мериторног испитивања приједлога остваре своја права, крши принцип права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2229/07 од 17. децембра 2009. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/10, поступак извршења/противизвршења, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када Врховни суд није темељито образложио да ли су и у којој мјери незаконити докази који су, у смислу позитивних законских одредби, требали бити изузети утицали на законитост и правилност пресуде.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3225/07 од 14. априла 2010. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 95/10, незаконит доказ, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Поред чињенице да таквим поступцима Врховни суд ствара различиту праксу у истим чињеничним и правним ситуацијама без било каквог, а поготово без објективног образложења свог поступања, које је уз све то и различито, Уставни суд указује да се из образложења пресуде Врховног суда не може закључити да се Врховни суд приликом тумачења и примјене одредбе члана 143 ЗОР-а бавио питањем шта је ratio legis члана 143 ЗОР-а. Врховни суд је приликом конкретног одлучивања очигледно пропустио да образложи зашто би циљ законодавца, када је усвајао одредбу члана 143 ЗОР-а, било рјешавање радноправног статуса радника на чекању и оних радника који нису имали уређен радноправни статус само за период од обраћања послодавцу до 5. маја 2000. године, када је ex lege престао радни однос свим радницима на чекању и онима који се сматрају радницима на чекању уколико их послодавац до тог датума није позвао на посао. Такође, Врховни суд није образложио због којег разлога је, у случају да је његово тумачење одредбе члана 143 ЗОР-а ваљано, уопште релевантан датум 31. децембар 1991. године, који је законодавац прописао као релевантан датум када су лица била у радном односу. Даље, Врховни суд је пропустио да образложи значај члана 143 ЗОР-а за раднике који су посао de facto изгубили након 31. децембра 1991. године, или им је након тог датума радноправни статус био неодређен у оба случаја због ратних сукоба. Врховни суд није образложио ни на који би начин, у случају када би се члан 143 ЗОР-а могао тумачити на начин на који га је Врховни суд тумачио, у конкретном случају тим радницима, због којих је члан 143 ЗОР-а и успостављен, радни стаж био повезан како би могли остварити барем право на пензију и како у случају да наставе да раде не би имали прекид стажа осигурања од седам или осам година.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2270/07 од 14. априла 2010. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 67/10, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд не може прихватити ни аргументе редовног суда да не постоји могућност извршења узимајући у обзир извршеникову организациону схему у којој нема одговарајућег радног мјеста за апеланта. Истина је да у тој схеми није предвиђено радно мјесто помоћника директора, које послове је обављао апелант прије незаконитог отказа. Међутим, то никако не значи да редовни суд, због извршеникове постојеће организационе схеме, може закључити да је извршење немогуће и обуставити предметни извршни поступак, поготово имајући у виду да је правоснажном пресудом, чије извршење апелант тражи, утврђено да је апеланту код извршеника радни однос престао незаконито. Дакле, према мишљењу Уставног суда, из образложења оспорених рјешења произлази да су редовни судови у конкретном случају произвољно примијенили одредбу члана 63 став 3 ЗИП-а када су обуставили поступак извршења правоснажне судске одлуке.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2968/07 од 29. јуна 2010. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 95/10, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд сматра да су у конкретном случају редовни судови, на основу релевантних одредби закона, утврдили да је тужбени захтјев апеланата неоснован, при чему су у одлукама дали јасна и детаљна образложења за такав закључак, која, према мишљењу Уставног суда, не указују на било какву произвољност у одлучивању. У контексту наведеног, Уставни суд запажа да су редовни судови у својим одлукама дали оцјену свих спроведених доказа, како оних које су предложили апеланти тако и доказа туженог. Наиме, судови су неспорно утврдили да тужени у спорном периоду, који је релевантан за примјену члана 143 ЗОР-а, није примио друга лица исте струке као и апеланти. Због тога се тај предмет у битном разликује од предмета број АП-1093/07, јер је тужени доказао да оспоравана рјешења нису донесена супротно одредбама члана 143 ЗОР-а. Из наведеног произлази да процјена доказа у оспореној одлуци није била очигледно произвољна, нити је доказни поступак злоупотријебљен на штету апеланата, у смислу права на правичан поступак, нити је апелантима током поступка наметан било какав претјеран терет у смислу доказивања својих навода.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2074/07 од 24. септембра 2010. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/11, успостава радноправног односа;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1589/08 од 9. фебруара 2011. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/11, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је Кантонални суд у вријеме пресуђења занемарио стриктне одредбе Закона о Централној банци Босне и Херцеговине којим је прописана искључива примјена конвертибилне марке као јединог законитог средства плаћања у БиХ. Осим тога, на тај начин Кантонални суд није поштовао принцип правичности као основни стандард при одлучивању о накнади штете због смрти блиског лица.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3627/07 од 25. септембра 2010. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 26/11, накнада штете, деноминација и конверзија, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови арбитрарно примијенили одредбе материјалног права којима су утврђена питања застарјелости извршења изречене казне приступајући извршењу казне иако је наступила релативна застара њеног извршења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2402/08 од 25. марта 2011. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 81/11, кривични поступак, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд истиче да чињеница да је жалбу изјавио тужилац који није заступао оптужницу с обзиром на релевантне одредбе ЗКПБД и чињенице конкретног предмета, супротно наводима апеланата, сама по себи не покреће питање правичности поступка у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да су наводи апеланата о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције очигледно (prima facie) неосновани.
• Одлука о допустивости број АП-3808/08 од 12. маја 2011. године, став 19, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Имајући у виду да су редовни судови на основу доказа спроведених у поступку утврдили да је апелант починио кривично дјело 28. фебруара 1998. године, те да се такво утврђење судова не доима произвољно, као ни образложења судова која су дали за такво чињенично утврђење, Уставни суд сматра да нема произвољности у погледу примјене одредби материјалног права приликом утврђивања времена почињења кривичног дјела, као и рачунања застарјелости кривичног гоњења узимајући као вријеме почињења кривичног дјела 28. фебруар 1998. године, а не 3. јануар 1998. године, како је апелант сматрао да је требало. С обзиром на то да је као вријеме извршења кривичног дјела С. Б. (извршилац главног дјела) утврђен 28. фебруар 1998. године, радње помагача, у конкретном случају апеланта, без обзира на то да ли су претходно учињене, у погледу времена извршења одређене су временом извршења главног кривичног дјела. Стога, Уставни суд сматра да су Кантонални и Врховни суд дали довољно и јасно образложење у погледу утврђеног чињеничног стања и примјене одредби позитивноправних прописа, односно из таквог образложења не произлази да су постојале околности које искључују кривично гоњење, односно да је наступила застарјелост кривичног гоњења у вријеме доношења пресуде Врховног суда.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-806/08 од 23. септембра 2011. године, став 44, застарјелост кривичног гоњења, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд сматра да је Врховни суд, закључујући да је апеланткињи престало станарско право у смислу одредби члана 16 став 2 Закона о престанку примјене, очигледно произвољно примијенио релевантне одредбе Закона о престанку примјене. Такође, Уставни суд сматра да је Врховни суд при доношењу своје одлуке пропустио да узме у обзир релевантне одредбе Породичног закона (којима су регулисани имовински односи између брачних супружника), као и одредбе Закона о стамбеним односима (које регулишу одређивање носиоца станарског права након развода брака). Стога, Уставни суд сматра да је оспореном одлуком Врховног суда повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2697/08 од 12. октобра 2011. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 99/11, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Врховни суд на арбитраран начин примијенио одредбе Закона о насљеђивању и ЗОО-а, утврђујући да је предметни уговор о доживотном издржавању ништав, премда није утврдио да у конкретном случају постоји било који разлог за ништавост прописан одредбама наведених закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3650/08 од 12. октобра 2011. године, став 31, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када је Врховни суд, приликом одлучивања о ревизији у поступку у којем се одлучивало о томе да ли су законита рјешења донесена у дисциплинском поступку, очигледно произвољно примијенио позитивноправне прописе, односно примијенио је одредбу члана 78 став 2 којим је регулисана застара вођења дисциплинског поступка умјесто одредбу члана 81 став 4 Закона о радним односима, којом је прописан рок од 30 дана у којем се дисциплински поступак мора окончати.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2443/08 од 25. октобра 2011. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 104/11, радни спор, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције с обзиром на то да су редовни судови опојну дрогу која је нађена користили као доказ у кривичном поступку, тачније речено, то је био de facto једини директан доказ којим се апелант теретио за предметно кривично дјело, а тај доказ прибављен је произвољном примјеном члана 120 став 3 ЗКПРС. Према мишљењу Уставног суда, тај доказ (опојна дрога) нема потребан квалитет да би судови на њему могли заснивати своје одлуке, као што је учињено у конкретном случају, те су на такав начин донесене арбитрарне одлуке којима је прекршено апелантово право на правично суђење. Осим тога, Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције с обзиром на то да је неспорно да надлежни тужилац у конкретном случају није извршио отварање и преглед предмета привремено одузетих од апеланта у складу с императивним одредбама ст. 1 и 2 члана 135 ЗКПРС.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-291/08 од 19. новембра 2011. године, став 55, квалитет доказа, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Дакле, будући да Кантонални суд није исправио пропуст Општинског суда, те да ни он није одлучио о цјелокупном тужбеном захтјеву, за Уставни суд је неупитно да је Кантонални суд у оспореној пресуди произвољно примијенио позитивноправне прописе, и то како оне који се тичу примјене материјалног права (ЗОО-а, односно Закона о измјенама и допунама Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза ФБиХ), тако и процесне (чл. 2 и 176 ЗОО-а), који га обавезују да се креће у оквиру постављеног захтјева, односно да одлучи о главној ствари и споредним тражбинама, што је у конкретном случају очигледно пропустио да учини, а што представља кршење апелантовог уставног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-846/09 од 23. фебруара 2012. године, став 42, права из радног односа, камата, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд је установио да је у конкретном случају Апелационо одјељење Суда БиХ пропустило да примијени одредбу члана 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, која регулише питање поврата тзв. војних станова оним носиоцима станарских права који су након 19. маја 1992. године остали у служби у било којим оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине. Уставни суд понавља да наведену одредбу није проблематизовао ни Европски суд у пресуди Ђокић. Наиме, суштина пресуде Ђокић је да се подносиоцу пријаве омогући адекватна компензација због лишавања права на поврат станова (реституција). Уставни суд понавља свој став изражен у Одлуци број У-15/11 да „по систему Европске конвенције, националне власти су те које дају иницијалну процјену и постојање проблема од јавног интереса који захтијева мјере лишавања имовине и корективних поступака који треба да се предузму. Дакле, према систему Европске конвенције, држава има широк степен слободне процјене при одређивању тога шта је од општег интереса поводом рјешавања сложених питања као што је и питање поврата тзв. војних станова. Уставни суд сматра да је и члан 3а. Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима резултат такве слободе процјењивања и већ је у својој Одлуци број У-83/03 утврдио да је у складу са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јер успоставља правичну равнотежу између јавног интереса и носилаца станарског права".
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1527/11 од 15. маја 2012. године, став 51, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 56/12, станови ЈНА, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да није повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је другостепени суд преиначио првостепену одлуку и одбио апеланткињин тужбени захтјев да јој се накнада за исхрану у току рада (топли оброк) за период након ступања на снагу Општег колективног уговора (8. септембар 2005. године) исплати према одредбама Гранског колективног уговора из 2000. године, будући да Тузлански кантон није закључио нити приступио Гранском колективном уговору из 2000. године (Одлука Уставног суда број АП-1315/06), а правна празнина која је постојала у вези с одређивањем висине накнаде из радног односа (плате, регрес, топли оброк) намјештеницима органа управе и судске власти у Тузланском кантону попуњена је Општим колективним уговором који је ступио на правну снагу 8. септембра 2005. године, којим је утврђена висина наведених накнада.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3417/08 од 15. маја 2012. године, став 71, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 44/12, права из радног односа, примјена Гранског и Општег колективног уговора, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су надлежни судови арбитрарно примијенили одредбе чл. 12 и 54 ЗПП-а у апеланткињином случају, тумачећи да се утврђивање постојања ванбрачне заједнице сматра утврђивањем чињенице, а не правног односа, будући да нити једна законска одредба не упућује на такво тумачење, већ да, напротив, из одредаба чл. 2, 213, 230–234, 263 и 380 Породичног закона произлази да се ради о правном односу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2900/09 од 13. јуна 2012. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 64/12, поступак утврђивања постојања ванбрачне заједнице, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због произвољне примјене важећег Закона о прекршајима, тј. у ситуацији кад је Кантонални суд произвољно примијенио позитивноправне прописе због наступања застаре вођења предметног прекршајног поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3317/09 од 19. јула 2012. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 79/12;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3672/09 од 13. новембра 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 101/12, прекршајни поступак, застара, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине у ситуацији када није утврђена произвољна примјена Закона о стамбеним односима и Закона о продаји станова на основу којих су редовни судови усвојили тужбени захтјев првотужиоца и друготужиоца, односно одбили апелантов противтужбени захтјев када нису постојали законски услови да се утврди ништавост рјешења о додјели спорног стана, те када није изостало образложење редовних судова у погледу суштинског питања у том спору.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2283/09 од 28. септембра 2012. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 93/12, нема повреде члана II/3е) Устава БиХ
Чланом V наведеног Закона о порезу на промет непокретности који је важио у вријеме доношења првостепеног рјешења којим је утврђена основица за обрачун пореза на промет непокретности предметног пословног простора и извршен обрачун пореза (29. маја 2008. године) није прописано ослобађање од плаћања пореза на промет непокретности приликом прве продаје новосаграђеног пословног простора, већ је наведеном законском одредбом прописано да се порез на промет не плаћа када се врши „прва продаја још ненастањене новосаграђене стамбене зграде или новосаграђеног стана као посебног дијела зграде". Уставни суд примјећује да је чланом 6 став 1 тачка д) „новог" Закона о промету непокретности Зеничко-добојског кантона, који је ступио на правну снагу 8. априла 2009. године, прописано да се порез на промет непокретности не плаћа „када се врши прва продаја још ненастањене новосаграђене стамбене зграде или новосаграђеног стана као посебног дијела зграде или новосаграђене пословне зграде или новосаграђеног пословног простора као посебног дијела зграде". Дакле, предметна купопродаја пословног простора није обухваћена одредбама о ослобађању од плаћања пореза из члана 5 тач. од 1 до 10 Закона о порезу на промет непокретности који је примијењен на конкретан случај и којим одредбама су изричито прописани случајеви када се не плаћа порез на промет непокретности. У оспореним одлукама је образложено да се у конкретном случају не може радити о двоструком опорезивању апеланта јер је потпуно различит основ плаћања ПДВ-а и пореза на промет непокретности, те да Закон о порезу на промет непокретности у Зеничко-добојском кантону не искључује своју примјену у односу на утврђивање обавезе плаћања ПДВ-а, а, такође, у својим одредбама Закон о ПДВ-у не искључује на било који начин примјену Закона о порезу на промет непокретности у Зеничко-добојском кантону.
• Одлука о допустивости број АП-3247/09 од 23. новембра 2012. године, став 20;
• Одлука о допустивости број АП-3242/09 од 22. марта 2013. године, став 15, наводно двоструко опорезивање, апелација очигледно (prima facie) неоснована
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови произвољно примијенили одредбе ЗПП-а о накнади трошкова парничног поступка на начин да су, у ситуацији у којој је апелант повукао тужбу када је тужени испунио своју обавезу након подношења тужбе за коју је тужени дао повода, јер је био у доцњи, примијенили одредбе ЗПП-а које регулишу питање накнаде трошкова парничног поступка када тужилац у цијелости изгуби парницу, везујући своју одлуку за тренутак почетка парнице, а не парничног поступка, умјесто да су примијенили одредбу члана 390 став 1 ЗПП-а која explicite регулише ситуацију у којој је тужилац који повуче тужбу дужан да противној странци надокнади трошкове парничног поступка, осим ако је повлачење тужбе услиједило након што је тужени испунио захтјев.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2405/09 од 13. фебруара 2013. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 25/13, трошкови поступка, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови арбитрарно примијенили одредбе процесног закона и апеланта прогласили одговорним за кривично дјело на основу доказа прибављених током спровођења посебне истражне радње – прикривени информатор, која се према закону није могла наредити за конкретно кривично дјело.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1158/10 од 28. фебруара 2013. године, став 55, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 27/13, посебне истражне радње – информант, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је редовни суд у разрјешењу спора проистеклог из формуларног уговора, примјењујући одредбе Општих услова који су чинили његов саставни дио, занемарио релевантне одредбе материјалног права чија примјена није ограничена, или искључена Општим условима, а које су биле од одлучног значаја за разрјешење спорног односа.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1336/10 од 25. априла 2013. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 41/13, потраживања по основу испоручене електричне енергије, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд запажа да је Окружни суд погрешно примијенио важећи Закон о прекршајима кад је обуставио прекршајни поступак против одговорног лица. Наиме, према прелазним одредбама важећег Закона о прекршајима, у предметном поступку се примјењивао стари Закон о прекршајима (који су судови, заиста, и примјењивали у предметном поступку), чијом је одредбом члана 68 став 3 прописано да се застарјелост за покретање и вођење прекршајног поступка према одговорном лицу у правном лицу оцјењује према застарјелости за предузимање прекршајног поступка према правном лицу, ако је за исти прекршај прописана казна и за правно лице. Међутим, Уставни суд сматра да та чињеница (обустава прекршајног поступка против одговорног лица) у околностима конкретног случаја сама по себи не може представљати повреду апелантових уставних права. То због тога што Уставни суд није установио произвољност у утврђивању чињеница и примјени материјалног права кад су редовни судови у оспореним одлукама, примјеном релевантних одредби Закона о трговини и Закона о прекршајима, као неспорно утврдили да прекршајни поступак против апеланта није застарио.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1315/10 од 12. јуна 2013. године, став 41, прекршајни поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је апелационо вијеће Суда БиХ, одлучујући само о жалби апелантовог браниоца, преиначило рјешење на његову штету, враћајући га у процесни положај који је имао прије подношења захтјева, кршећи на тај начин одредбе процесног права, испитујући по службеној дужности оспорено рјешење и у дијелу на који жалбом није указано, кршећи на тај начин институт забране преиначења на теже (reformatio in peius).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4533/12 од 12. јуна 2013. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 58/13, замјена казне затвора новчаном казном, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд примјећује да у ЗКП-у из 1998. године није био прописан рок у којем се мора донијети одлука којом се вриједност дата на име јемства које је пропало има уплатити у буџет кантона. У вези с тим, Уставни суд указује да пропашћу јемства престају сва права оног ко је дао јемство. Одлучна чињеница за пропаст јемства мора наступити прије него што је протекао рок застарјелости извршења изречене казне затвора. У супротном, пошто се гаранције јемства протежу до ступања на издржавање изречене казне затвора, када таква могућност више не постоји због протека застарног рока, ни јемство више нема сврху и мора бити враћено оном ко га је дао. Међутим, када је јемство пропало прије протека застарног рока за извршење изречене казне, чињеница да је након тога наступила застарјелост извршења изречене казне не може утицати на право оног ко је дао јемство да тражи његово враћање. У том смислу, без значаја за остваривање тог права јесте и рјешење суда којим се вриједности пропалог јемства имају уплатити у буџет кантона и рок у којем се таква рјешења имају донијети, односно да ли су, као и у конкретном случају, донесена након што је протекао рок застарјелости извршења изречене казне затвора. Уставни суд закључује да су неосновани апелантови наводи да су редовни судови арбитрарно примијенили право и тако повриједили право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1679/10 од 12. јуна 2013. године, ст. 37 и 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 57/13, кривични поступак у којем је одређено да апеланту не припада право на поврат износа јемчевине због очигледног апелантовог избјегавања да приступи суду, нема повреда члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине јер је суд при доношењу своје одлуке очигледно произвољно примијенио релевантне одредбе ЗИП-а, будући да је рјешењем о извршењу наметнуо извршенику другачију обавезу од оне која је утврђена извршном исправом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3144/13 од 17. септембра 2013. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 80/13, извршни поступак, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови у конкретном случају произвољно утврдили чињенице и на тако утврђене чињенице произвољно примијенили материјално право, закључујући да у околностима конкретног случаја није наступила застарјелост кривичног гоњења, што представља законску препреку за покретање и вођење кривичног поступка, заснивајући такав став на закључку да је ток застарјелости прекинут радњом која не задовољава критеријум процесне радње прописан законом која се предузима ради гоњења учиниоца због учињеног кривичног дјела.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3105/12 од 22. октобра 2013. године, став 74, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 92/13, застарјелост кривичног гоњења, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови одбили апелантов тужбени захтјев за накнаду штете због незакључења уговора, јер апелант није, у складу с одредбама члана 183 ЗОО-а, претходно писмено затражио од туженог закључење уговора и поред тога што је првостепени суд утврдио да је апелант дописом обавијестио туженог о претрпљеној штети и њеној висини због незакључења уговора.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2941/10 од 22. октобра 2013. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 89/13, накнада штете у виду трпљења због неувођења у посао за чије је вршење апелант одабран на тендеру, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3д) Европске конвенције када редовни судови у поступку утврђивања чињеница и извођења доказа, посебно доказа прибављених током спровођења посебних истражних радњи – прикривеног истражиоца нису арбитрарно примијенили одредбе процесног закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5746/10 од 15. јануара 2014. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 19/14, кривични поступак, информант, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције будући да из образложења оспорене пресуде произлази да је Окружни суд произвољно примијенио одредбе члана 6 Закона о концесијама („Службени гласник РС" бр. 25/02 и 91/06) и члана 3 став 2 и члана 43 став 3 Закона о Влади РС.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1761/10 од 27. септембра 2013. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 84/13;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1757/10 од 23. јануара 2014. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 26/14, поништење одлуке о додјели концесије, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине у односу на примјену процесног права када су редовни судови, одлучујући у парничном поступку због накнаде разлике плата, изашли ван оквира своје стварне надлежности и бавили се оцјеном сагласности Закона о порезу на доходак с Уставом ФБиХ, што је у надлежности Уставног суда ФБиХ.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2840/13 од 12. фебруара 2014. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 17/14, потраживања тужилаца-судија Кантоналног суда везана за исплату разлике између исплаћене умањене плате обрачунате након доношења Закона о порезу на доходак и плате која је прије тога исплаћивана тужиоцима, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Кантонални суд при доношењу своје одлуке арбитрарно примијенио одредбу члана IVа Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о привременом уређивању продаје станова и члана 5 Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5595/10 од 12. фебруара 2014. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 17/14, утврђивање права на закључење уговора о коришћењу стана, повреда члана 6 Европске конвенције
С обзиром на то да је чланом 5 Закона о платама као критеријум за остваривање додатка за радни стаж прописана свака навршена година радног стажа, те да ни тим, нити неким другим прописом није регулисано да се појам радни стаж односи само на радни стаж остварен у БиХ, или само радни стаж уписан у радну књижицу, или да се радни стаж који ће бити признат као пензијски стаж било у БиХ или у некој другој држави не може рачунати као радни стаж на основу којег се исплаћује додатак за радни стаж, Уставни суд сматра да је Кантонални суд арбитрарно тумачио и примијенио материјално право када је закључио да апеланту не припада право из члана 5 Закона о платама јер се ради о радном стажу који није остварен у БиХ, односно о радном стажу који ће апеланту бити признат као пензијски стаж.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4771/13 од 12. марта 2014. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 30/14;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1623/13 од 8. маја 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 46/14, утврђивање висине минулог рада, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
