Право на амнестију није обухваћено „пописом“ права из члана II/3 Устава Босне и Херцеговине, која су гарантована свим лицима у Босни и Херцеговини, нити је одлучивање о амнестији обухваћено одредбама члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине о „праву на правично суђење“. Право на амнестију као такво није предвиђено ни Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима.
• Рјешење број У-44/03 од 23. септембра 2003. године, став 14, објављено у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 39/03
У конкретном случају, апелант није презентовао ни навео нити један доказ о томе у чему се огледа наводна повреда уставних права коју су учинили нижестепени судови, осим што се на њих паушално позвао. Уставни суд не испитује повреде уставних права ex officio.
• Одлука о допустивости број АП-589/03 од 11. фебруара 2004. године
Апелација је очигледно неоснована ако не садржи било који prima facie основ о повреди Уставом Босне и Херцеговине заштићеног права или слободе. То је случај ако, на примјер, апелант није доставио доказе на којима се заснива апелација или ако из чињеничног стања апелације јасно произлази да није дошло до повреде.
• Одлука о допустивости број У-9/03 од 23. априла 2004. године, став 13, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/04
Апелација је очигледно (prima facie) неоснована када се наводи о дискриминацији не односе на апеланта него на друга лица.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-531/04 од 27. маја 2005. године, став 21, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 67/05, девизна штедња
Апелација је очигледно неоснована уколико јој мањка доказа који, с довољном јасноћом, показују да је наведена повреда људских права и слобода могућа, те ако није довољно поткријепљена и ако нема изгледа за успјех.
• Одлука о допустивости број АП-700/04 од 15. јуна 2005. године, став 13, апеланткиња се жали на повреду члана 3 Европске конвенције везано за одлуку ВСТС-а о престанку мандата судије
Закључено је да је апелација prima facie неоснована у поступку у којем суштина уставноправног спора лежи у одговору на питање да ли се у конкретном случају у рјешавању питања постојања, односно укидања имунитета апеланту могао примијенити Закон о високом судском и тужилачком савјету Федерације Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-68/03 од 22. јула 2005. године
У конкретном случају апелант оспорава рјешење о продужењу притвора и позива се на право из члана 13 Европске конвенције у вези с правом из члана 5 Европске конвенције, истичући да му је оспореним рјешењем „ускраћено право на правни лијек“. Међутим, апелант је пропустио да изјави жалбу на првостепено рјешење које оспорава, што значи да је у закону предвиђено правно средство за испитивање законитости притвора, али да га апелант, иако је о томе био поучен, није користио. Због тога, Уставни суд је апелантове наводе о кршењу права на ефективан правни лијек из члана 13 Европске конвенције одбацио као очигледно (prima facie) неосноване.
• Одлука о допустивости број АП-1346/05 од 13. јула 2005. године, став 5
Апелација је очигледно неоснована уколико јој мањкају prima facie докази који с довољном јасноћом показују да је наведена повреда људских права и слобода могућа (види Европски суд, Ванек против Словачке, пресуда од 31. маја 2005. године, апликација број 53363/99 и Уставни суд, Одлука број АП-156/05 од 18. маја 2005. године), ако чињенице у односу на које се подноси апелација очигледно не представљају кршење права које апелант наводи, тј. ако апелант нема „оправдан захтјев“ (види Европски суд, Mezőtúr-Tiszazugi Vízgazdálkodási Társulat против Мађарске, пресуда од 26. јула 2005. године, апликација број 5503/02), као и кад се утврди да апелант није „жртва“ кршења Уставом заштићених права.
• Одлука о допустивости број АП-808/04 од 17. новембра 2005. године, став 10, апелант се позива на повреду права из члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на процедуру која се тиче преузимања истраге, апелација очигледно неоснована
Апелант нема „оправдан захтјев“ у односу на члан 6 став 1 Европске конвенције уколико се позива на повреду процедуре у којој није утврђивана основаност кривичне оптужбе против њега.
• Одлука о допустивости број АП-808/04 од 17. новембра 2005. године, став 12, апелант се позива на повреду права из члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на процедуру која се тиче преузимања истраге, апелација очигледно неоснована
У конкретном случају одлука коју је апелант оспорио нема карактер управног акта против којег се може покренути управни спор, а којим би државни орган у вршењу јавних овлашћења ријешио о извјесном праву или обавези одређеног појединца у каквој управној ствари. Стога, оспорена одлука очигледно не представља кршење права које апелант наводи, односно да апелант нема „оправдан захтјев“.
• Одлука о допустивости број АП-2099/05 од 17. новембра 2005. године, став 8
У случају када апелант, осим паушалног навода, не понуди нити један аргумент или доказ да се у конкретном случају ради о повреди права на забрану дискриминације, а из апелације и достављених докумената није очигледно да постоји нешто што указује да апелант има „оправдан захтјев“ који покреће питање повреде наведеног права, произлази да су апелантови наводи о кршењу права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине очигледно (prima facie) неосновани.
• Одлука о меритуму број АП-257/05 од 20. децембра 2005. године, став 17, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 37/06
Апсолутно је немогуће ограничити слободу мисли у смислу члана 9 Европске конвенције и, према томе, начинити повреду овог права у случају прекорачења ових ограничења. С друге стране, када су мисли изражене, односно када су напустиле човјеков интерни свијет, могуће је ограничити право на слободу мисли, у којем случају, према томе, долази до ограничавања права на слободу изражавања које је, међутим, заштићено чланом 10 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-913/04 од 20. децембра 2005. године, ст. 21 и 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 41/06
У конкретном случају, апелант оспорава утврђено чињенично стање, примјену материјалног права и сугерише закључке супротне од оних за које се суд опредијелио. Међутим, апелант не нуди доказе или чињенице из којих би с довољном јасноћом произашао закључак да су повреде права које наводи и стварно могуће, па стога те повреде не изгледају вјероватно, због чега је апелација очигледно неоснована.
• Одлука о допустивости број АП-1114/05 од 9. фебруара 2006. године, став 13;
• Одлука о допустивости број АП-1079/05 од 13. јуна 2006. године, став 8;
• Одлука о допустивости број АП-1138/05 од 27. јуна 2006. године, ст. 11 и 12;
• Одлука о допустивости број АП-1126/05 од 12. септембра 2006. године, ст. 10 и 11
Имајући у виду да је неспорно да у предметном стану апелант никад није живио, односно да тај стан није био његов дом нити његова имовина, апелант нема „оправдан захтјев“ да се позива на повреду права на повратак избјеглица и расељених лица у односу на онемогућавање да се усели у предметни стан и да закључи уговор о његовом коришћењу с обзиром на то да Устав Босне и Херцеговине то право гарантује само оним избјеглим и расељеним лицима која се враћају у своје домове, односно која траже поврат своје имовине.
• Одлука о допустивости број АП-1035/05 од 12. априла 2006. године, став 14
У конкретном случају неспорно је да апелант није поступио по налогу Основног суда, те уредио предметну тужбу у складу с одредбама члана 53 Закона о парничном поступку, што је представљало предуслов за даљње вођење поступка. Стога, апелант нема „оправдан захтјев“ да се позива на повреду права на имовину с обзиром на то да је својим пропустом да уреди предметну тужбу у складу с релевантним одредбама Закона о парничном поступку узроковао да Основни суд донесе рјешење којим се сматра да је његова тужба повучена.
• Одлука о допустивости број АП-1063/05 од 12. априла 2006. године, став 7
Када апелант не нуди чињенице и доказе који би могли да оправдају тврдњу да постоји повреда уставних права на која се позива, због чега нема елемената који prima facie указују да је кршење уставних права и права из Европске конвенције могуће, те да би било потребно мериторно испитивање, апелацију треба одбацити као очигледно неосновану.
• Одлука о допустивости број АП-949/05 од 9. маја 2006. године, став 17;
• Одлука о допустивости број АП-1067/05 од 20. октобра 2006. године, став 10;
• Одлука о допустивости број АП-1918/05 од 13. октобра 2005. године, став 10
Приговори у погледу кршења уставних права се морају бар у својој суштинској форми покренути у претходним фазама поступка, уколико се такви приговори желе с успјехом користити пред Уставним судом. С обзиром на то да у конкретном случају апелант наведене приговоре први пут истиче у апелацији пред Уставним судом, такви приговори су очигледно prima facie неосновани, те се неће улазити у њихово даљње испитивање.
• Одлука о допустивости број АП-1244/05 од 9. маја 2006. године, став 8
Поводом наводног кршења права на имовину апеланткиња се не позива ни на један од принципа из ових чланова, нити наводи у чему се састоји повреда права на имовину. Паушалне изјаве да се ради о повреди права на имовину нису ни на који начин поткријепљене чињеницама или доказима и на тај начин учињене вјероватним, па је апелација у односу на те наводе очигледно неоснована.
• Одлука о допустивости број АП-1048/05 од 9. маја 2006. године, став 12;
• Одлука о допустивости број АП-968/05 од 13. јуна 2006. године, став 9;
• Одлука о допустивости број АП-1055/05 од 20. септембра 2006. године, став 12;
• Одлука о допустивости број АП-1130/05 од 9. маја 2006. године, ст. 7 и 8
Период од једанаест мјесеци у којем Основни суд није донио одлуку о апелантовој тужби, поготово што се не ради о предмету који је по самом закону хитан, није неразумно дуг период, тако да апелант у овом случају нема „оправдан захтјев“ јер не постоји кршење Уставом заштићеног права на суђење у разумном року.
• Одлука о допустивости број АП-1081/05 од 27. јуна 2006. године, став 11;
• Одлука о допустивости број АП-1120/05 од 9. маја 2006. године, став 9;
• Одлука о допустивости број АП-1553/05 од 12. априла 2006. године, став 7;
• Одлука о допустивости број АП-1997/05 од 16. јануара 2007. године, став 8
Заступање апеланта у својству оштећеног у кривичном поступку по изабраном пуномоћнику је искључиво била његова диспозиција, а никако обавеза, због чега не постоји обавеза редовног суда да захтјев у погледу трошкова који нису нужни издаци уноси у изреку рјешења. Суд је о њима расправио у образложењу рјешења, навео разлоге због којих трошкови у виду награде апелантовом пуномоћнику нису досуђени, чиме није умањен значај постављеног захтјева јер је о њему ријешено судском одлуком. Стога, нема ништа што би у конкретном случају указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примијењени на апелантову штету, те су очигледно (prima facie) неосновани.
• Одлука о допустивости број АП-1110/05 од 13. јуна 2006. године, ст. 9 и 10
Неподношењем приједлога за извршење у складу са чланом 36 Закона о извршном поступку (уз приједлог није достављена извршна исправа, приједлог није поднесен у довољном броју примјерака и приједлог није садржавао начин наплате дуга од извршеника) апеланткиња је допринијела томе да, према стању списа апелације, предметно извршење још увијек није окончано. Стога, апеланткиња нема „оправдан захтјев“, односно није учинила вјероватним на било који начин да је Општински суд одбијао да поступи по њеном приједлогу за извршење и да није у могућности да изврши правоснажну пресуду којом су утврђена њена грађанска права, те је стога и њена апелација очигледно (prima facie) неоснована у дијелу који се односи на неизвршење пресуде.
• Одлука о допустивости број АП-1344/05 од 12. септембра 2006. године, ст. 11 и 12
У конкретном случају не постоји ништа што показује да су затворске власти пропустиле да спроведу рутинско надгледање затвора и стања затвореника. Ништа у овом предмету не указује да су затворске власти знале да постоји ризик за живот затвореника и да га је, према томе, требало надгледати више него друге затворенике. Исто тако, ништа није указивало да затвореник има менталне проблеме који могу да ескалирају до тога да узима превелике дозе лијекова, што ће довести до затвореникове коме и, најзад, до његове смрти. Коначно, затворске власти су хитно реаговале кад су се ти ризици и показали, па су га упутили у одговарајућу здравствену установу. И најзад, све те чињенице указују да сродници именованог, дакле апелант, нису навели другачије доказе и наводе који оповргавају налазе до којих је дошао Уставни суд.
• Одлука о допустивости број АП-2171/05 од 21. децембра 2006. године, став 11
Из апелације и оспорених пресуда несумњиво произлази да је апелант у конкретној правној ствари био у улози тужиоца који је тражио заштиту од наводне клевете, што значи да тужбени захтјев није био управљен против апеланта због неког његовог изражавања. Како члан 10 Европске конвенције штити слободу изражавања, а став 2 тог члана регулише у којим случајевима та слобода може да буде ограничена, Уставни суд сматра да апелант није био „жртва“ кршења члана 10 Европске конвенције, због чега је и у овом дијелу апелација очигледно (prima facie) неоснована.
• Одлука о допустивости број АП-95/06 од 6. марта 2007. године, став 21
Разматрајући апелантове наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд је утврдио да је апелант оспорио рјешење Окружног суда којим је утврђено да се поступак прекида због отварања стечајног поступка над туженим. У вези с тим, Уставни суд констатује да је Окружни суд у конкретном случају прекинуо поступак примјењујући своје овлашћење из члана 378 став 1 тачка 4 Закона о парничном поступку у којем је прописано: „Поступак се прекида [...] кад наступе правне посљедице отварања стечајног поступка [...]" и члана 55 став 1 Закона о стечајном поступку Републике Српске којим је прописано да се отварањем стечајног поступка прекидају судски поступци и поступци пред арбитражама, уколико се односе на стечајну масу. У суштини навода Уставни суд примјећује да је апелант незадовољан одлуком суда о прекиду поступка. Међутим, Уставни суд указује да апелантово незадовољство одлуком о прекиду поступка не покреће, само по себи, питања у вези са заштићеним уставним правима или правима из Европске конвенције, а апелант не наводи никакве процедуралне грешке, нити су такве грешке очигледне (види Европски суд, Mezőtúr-Tiszazugi Vízgazdálkodási Társulat против Мађарске, пресуда од 26. јула 2005. године, апликација број 5503/02).
• Одлука о допустивости број АП-377/06 од 18. октобра 2007. године, став 9, стечајни поступак
У конкретном случају апелант је пропустио да покрене парнични поступак пред надлежним судовима у вези с поништењем извршене трансакције вриједносним папирима. Комисија за вриједносне папире и Врховни суд нису надлежни за то питање. Другим ријечима, Комисија и Врховни суд нису арбитрарним тумачењем прописа ускратили апеланту могућност да дође до мериторне одлуке којом би се поништила спорна трансакција вриједносним папирима. Сходно томе, апелант није дошао до „коначне“ мериторне одлуке у смислу принципа исцрпљивања правних лијекова.
• Одлука о допустивости број АП-989/06 од 27. фебруара 2008. године, став 18, тумачење релевантних прописа, апелација је разматрана у односу на апелантове наводе и одбачена као очигледно неоснована иако се чини да је ријеч о недопустивој апелацији због неисцрпљивања правних лијекова
Апелант нема „оправдан захтјев“ који покреће питања из Устава БиХ у случају када је пропустио да у року предвиђеном Царинским законом тражи остварење права на поврат плаћене посебне таксе.
• Одлука о допустивости број АП-59/07 од 11. марта 2008. године, ст. 11 и 12, поврат посебних такси, апелација очигледно неоснована
Уставни суд констатује да у поступању Општинског суда није дошло до злоупотребе или произвољне примјене материјалног права, нити да су постојали други елементи који би указивали да је поступак био неправичан. Напротив, Општински суд је поступао у складу с позитивноправним прописима, а тумачење тих прописа, према мишљењу Уставног суда, не може се сматрати произвољним и не представља кршење уставних права апеланата. Наиме, одредбом члана 1 став 2 ЗИП-а прописано је да се одредбе тог закона не примјењују на поступак извршења прописан посебним законом. С обзиром на то да се Законом о стечајном поступку уређују „услови за отварање стечајног поступка, стечајни поступак, правне посљедице његовог отварања и спровођења“, те „реорганизација стечајног дужника неспособног за плаћање на основу стечајног плана“ (члан 1 Закона), неспорно је да тај закон, у смислу члана 1 став 2 ЗИП-а, представља „посебан закон“, односно lex specialis. Дакле, у ситуацији када је суд утврдио да је над извршеником отворен стечајни поступак неспорно је да се на апелантова потраживања примјењују одредбе Закона о стечајном поступку, а с циљем намирења његовог потраживања равномјерно с осталим повјериоцима, јер је равномјерно намирење повјерилаца легитиман циљ који се жели постићи и који је уско повезан с принципом правичности. Дакле, апелантово грађанско право, правоснажно утврђено у судском поступку, биће реализовано у складу са Законом о стечајном поступку.
• Одлука о допустивости број АП-316/06 од 13. маја 2008. године, став 5, прекид извршног поступка према извршенику због покретања стечајног поступка
У конкретном случају Врховни суд је, одлучујући о ревизији туженог, нашао да су нижестепени судови погрешно примијенили материјално право у погледу споразума о вансудској нагодби који је апелант закључио с туженим. Врховни суд је утврдио да закључени споразум о вансудској нагодби представља отпуштање дуга у смислу одредби члана 344 став 1 и члана 347 ЗОО-а и да је његовим закључењем престала свака обавеза туженог према тужиоцима који су закључили наведени споразум с туженим. Уставни суд се неће упустити у испитивање апелантових навода о томе да наведени споразум није правно ваљан с обзиром на то да апелант тај навод није истицао пред редовним судовима. Осим својих тврдњи у апелацији о томе да су неки од тужилаца наведено истицали у току првостепеног поступка, ничим не доказује да је конкретно он у току првостепеног и другостепеног поступка тражио од суда да утврди правну ваљаност наведеног споразума, а из разлога које истиче у апелацији. И у односу на друге апелантове наводе, Уставни суд из навода апелације као и приложене документације није пронашао елементе који би у конкретном случају указали да је Врховни суд произвољно или неправично примијенио материјалноправне прописе на апелантову штету. При томе, Уставни суд утврђује да је Врховни суд за своју одлуку дао јасно и прецизно образложење које Уставни суд не сматра произвољним. На основу наведеног, а с обзиром на то да апелација у односу на апелантове наводе у погледу повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције не садржи prima facie доказе који, с довољном јасноћом, показују да је наведена повреда људских права и слобода могућа, односно да је потребно мериторно испитивање навода из апелације, Уставни суд сматра да је апелација очигледно неоснована.
• Одлука о допустивости број АП-3389/06 од 15. јануара 2009. године, став 13
Редовни судови су на три инстанце навели јасне и детаљне разлоге због којих су апелантов захтјев одбили као неоснован јер су утврдили да сви материјални докази, рачуни на којима је апелант засновао свој захтјев, представљају рачуне његове фирме, да их је потписао апелант као директор и да су овјерени печатом фирме. С обзиром на ту чињеницу, редовни судови су утврдили да се ради о приходу предузећа, а не о апелантовом личном приходу, те како у поступку апелант није доказао да је остваривао посебан лични приход који би представљао његову изгубљену зараду у смислу одредби из чл. 155 и 189 ЗОО-а, то је његов захтјев одбијен. То даље значи да апелант није могао имати легитимно очекивање да ће остварити право на накнаду штете у виду изгубљене зараде (види Уставни суд, необјављена одлука број АП-3126/06 од 28. октобра 2008. године).
• Одлука о допустивости број АП-35/07 од 15. априла 2009. године, став 9, накнада штете у виду изгубљене добити
Уставни суд запажа да је Закон о извршном поступку, прописујући да се рачуни или изводи из пословних књига могу сматрати вјеродостојним исправама само уколико се ради о комуналним услугама испоруке воде, топлотне енергије и одвоза смећа, сузио круг субјеката који могу на основу тих исправа да поднесу приједлог за извршење, односно на чији приједлог суд може да одреди извршење на основу наведених исправа. У таквој ситуацији поједини субјекти су стављени у позицију да принудну наплату својих потраживања не могу остварити путем извршног поступка него их морају прво доказати у парничном поступку. Иако увиђа да за такве субјекте то може да представља претјеран терет, Уставни суд је у конкретном случају, рјешавајући предмет у оквиру своје апелационе надлежности, ограничен у одлучивању на начин како је то наведено у тачки 9 ове одлуке. У ситуацији када су судови донијели своје одлуке јасно их заснивајући на релевантним одредбама Закона о извршном поступку у којима није прописана могућност да вјеродостојну исправу у смислу тог закона представља исправа која се другим законом одређује као вјеродостојна исправа, Уставни суд сматра да апелантови аргументи о основаности њихових навода с обзиром на члан 25 Закона о јавном РТВ сервису нису могли да доведу до другачијег рјешења те правне ствари.
• Одлука о допустивости број АП-3742/08 од 29. априла 2009. године, став 11, рачуни као вјеродостојне исправе
Апелантово указивање на пропусте његовог адвоката не покреће питање права на правично суђење будући да је апелант могао отказати пуномоћ адвокату и ангажовати другог адвоката када је уочио пропусте у његовом поступању. Због тога, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о кршењу права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције очигледно (prima facie) неосновани.
• Одлука о допустивости број АП-451/07 од 15. априла 2009. године, став 10
Уставни суд, такође, запажа да су редовни судови оспорене одлуке заснивали на чињеници да апеланткиња није доказала да су њен покојни муж или она закључили уговор о коришћењу спорног стана на основу одлуке туженог према одредби члана 11 Закона о стамбеним односима. Такође, судови су несумњиво утврдили да је спорни стан био тужеников пословни простор који је преуређен у стамбени простор и додијељен апеланткињином супругу ради привременог смјештаја, те да никада није постао „стан“ у смислу Закона о стамбеним односима. Уставни суд запажа да су судови, примјеном релевантних одредби Закона о стамбеним односима, донијели оспорене одлуке, о чему су дали довољна и јасна образложења. На основу наведеног, Уставни суд сматра да у конкретном случају нема ништа што би указало на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примијењени на апеланткињину штету, нити апеланткиња нуди доказе и аргументе који би указали на процесну неправичност у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, а њено незадовољство оспореним одлукама не покреће, само по себи, питања у вези с правом на правично суђење.
• Одлука о допустивости број АП-2746/06 од 29. априла 2009. године, став 11
Уставни суд примјећује да је Кантонални суд, потврђујући правилност одлучења првостепеног суда о примјени материјалног права, а на околност жалбеног навода који се односио на прекид застаре, истакао да се извод из списка који је достављен суду као доказ да тужена није извршила своју обавезу не може сматрати признањем дуга у смислу члана 387 Закона о облигационим односима јер тај извод представља констатацију да није извршена исплата накнаде, а не признање дуга који је дат у облику прописаном у поменутом члану.
• Одлука о допустивости број АП-884/07 од 22. октобра 2009. године, став 9, извод из пословних књига, признање дуга;
• Одлука о допустивости број АП-3815/08 од 21. јула 2010. године, став 16
У вези с наводима апелације о повреди права на рад, Уставни суд запажа да је ово право гарантовано чланом 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (1996), који се према Анексу I на Устав Босне и Херцеговине примјењује у Босни и Херцеговини. Уставни суд указује на то да је наведеним одредбама регулисана „могућност зарађивања кроз слободно изабран или прихваћен рад“. У вези с апелантовим наводима о повреди овог права, Уставни суд запажа да је апелант правно лице и да се као такав не може позвати на повреду права на рад које по својој суштини и одредбама Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима представља лично право на које се могу позивати искључиво физичка лица. Такав закључак проистиче из одредбе члана 2 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима којим је гарантовано да ће права формулисана тим пактом бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји, полу, језику, вјери, политичком мишљењу, националном или социјалном поријеклу, имовинском стању, рођењу или каквој другој околности. Наведено произлази и из одредбе члана 3 тог пакта којим је прописано: „Државе чланице овог пакта обавезују се да обезбиједе једнако право мушкарцима и женама да уживају сва економска, социјална и културна права која су набројана у овом пакту.“ Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да апелант не може да тврди да је у конкретном поступку „жртва“ кршења права на рад гарантованог чланом 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (1996).
• Одлука о допустивости број АП-3356/08 од 21. децембра 2010. године, став 10, позивање правног лица на повреду права на рад
Уставни суд запажа да не може да разматра наводе о кршењу права на суђење у разумном року уколико бар нека фаза поступка није укључивала судски поступак који странка треба да покрене, што овдје није случај. С друге стране, у таквим предметима би се могло поставити питање права на приступ суду будући да су одлуке пред кантоналним комисијама према члану 143 Закона о раду услов да се може покренути парнични поступак. Дакле, коначна одлука кантоналне комисије може да буде предмет преиспитивања у парничном поступку пред редовним судом ако је странка такав поступак покренула. У конкретном случају, Одлуком Кантоналне комисије број 06-1981/00 од 4. септембра 2008. године апеланткињин захтјев за успостављање радноправног статуса због непостојања услова је одбијен, а Одлуком број 06-1981/00 од 11. новембра 2008. године њена жалба одбачена због неблаговремености. Апеланткиња ова рјешења није оспоравала пред надлежном Федералном комисијом, па самим тим није ни остварила услове да води судски поступак, чиме се сама лишила могућности да Уставни суд размотри питање евентуалног кршења права на приступ суду због дужине поступка пред надлежним комисијама. Стога, Уставни суд сматра да је апелација очигледно (prima facie) неоснована.
• Одлука о допустивости број АП-1295/08 од 11. јануара 2011. године, став 9;
• Одлука о допустивости број АП-382/08 од 11. јануара 2011. године, став 10, дужина поступка пред Комисијом за имплементацију члана 143
У конкретном случају, Уставни суд запажа да су оспореним одлукама редовних судова одбијени апелантови захтјеви којима је тражио да се на износ награде за заступање обрачуна и исплати ПДВ уз образложење да Одлуком о накнади трошкова кривичног поступка није предвиђена могућност да се браниоцу одреди и исплати ПДВ на цјелокупан износ који потражује из буџета као бранилац по службеној дужности. У вези с тим, Уставни суд указује да је одредбама члана 1 Одлуке о накнади трошкова кривичног поступка прописано, између осталог, да се том одлуком уређује начин исплате накнаде трошкова кривичног поступка, од његовог покретања до његовог завршетка, који припадају браниоцу по службеној дужности, свједоцима, тумачима, стручним и другим лицима кад по позиву суда или на основу одлуке суда учествују у судском поступку. При томе, Уставни суд указује да наведеном одлуком није прописано да се на износ награде која припада браниоцу по службеној дужности обрачунава и исплаћује ПДВ, како су то јасно указали редовни судови у образложењима својих одлука. Доводећи у везу Одлуку о накнади трошкова кривичног поступка с одлучењем редовних судова, те образложењем које су дали у вези с тим, Уставни суд, супротно апелантовим наводима, не налази било какву произвољност у поступању редовних судова у том погледу. Такође, Уставни суд не налази произвољност ни у образложењу које је другостепени суд дао у погледу апелантовог позивања на Закон о порезу на додату вриједност Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-3262/13 од 28. априла 2016. године, став 13, трошкови заступања по службеној дужности увећани за ПДВ
Одбачена је као prima facie неоснована апелација поднесена против рјешења Суда БиХ којим је у прекомјерном дијелу одбијен као неоснован апелантов захтјев за награду и накнаду трошкова кривичног поступка према Адвокатској тарифи, јер у случају када трошкови одбране падају на терет буџетских средстава, за одређивање награде и нужних издатака изабраног браниоца оптуженог насталих у поступку пред Судом БиХ примјењује се одлука, а не Адвокатска тарифа ФБиХ.
• Одлука о допустивости број АП-1757/18 од 19. фебруара 2020. године
