Апелацију су поднијела неовлашћена лица уколико су је поднијела лица која нису учествовала у поступку који је окончан пресудом која се оспорава пред Уставним судом.
• Одлука о допустивости број АП-624/04 од 28. јуна 2005. године, став 10, управни спор који се тицао промјене намјене пољопривредног земљишта, апелација недопустива због ненадлежности суда за одлучивање, протека рока, неисцрпљивања правних лијекова, ratione materiae инкомпатибилности с Уставом
У конкретном случају, апелант оспорава пресуду Основног суда донесену у кривичном предмету против оптуженог Т. Б. због кривичног дјела прања новца из члана 280 став 3 и кривичног дјела фалсификовања исправе из члана 377 став 1 Кривичног закона Републике Српске. Дакле, оспореним пресудама није окончан поступак „утврђивања кривичне оптужбе“ против апеланта већ против другог лица, те се апелација одбацује као недопуштена јер ју је поднијело неовлашћено лице.
• Одлука о допустивости број АП-1215/05 од 9. фебруара 2006. године, став 10
Из документације достављене уз апелацију произлази да се предметни извршни поступак водио по приједлогу Л. Б., Е. К. и Е. М. као тражилаца извршења, те да апеланткиња није имала својство странке, нити је учествовала у извршном поступку који је окончан рјешењем Општинског суда, а које се оспорава овом апелацијом. Имајући у виду претходне чињенице, неспорно је да апеланткиња није лице које би могло оспоравати наведену одлуку будући да њом није одлучивано о њеним правима и обавезама.
• Одлука о допустивости број АП-1191/05 од 27. јуна 2006. године, став 5
У члану 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда прописано је да апелација поднесена Уставном суду треба да садржи посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника. Дакле, та одредба експлицитно прописује обавезу достављања уз апелацију посебне пуномоћи за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника. Из наведеног произлази да није прихватљиво позивање на одредбе члана 305 ЗПП-а који регулише овлашћење адвоката ако је странка издала адвокату пуномоћ за вођење парнице, а није поближе одредила овлашћења у пуномоћи. Уставни суд подсјећа на члан 1 ЗПП-а – Основни принципи, којим је прописано сљедеће: „Овим законом се одређују правила поступка на основу којих општински судови, кантонални судови и Врховни суд расправљају и одлучују о грађанскоправним споровима ако посебним законом није друкчије одређено“. Уставни суд поново наглашава да Уставни суд не спада у редовну судску власт да би у том контексту биле примјењиве одредбе ЗПП-а које се тичу пуномоћника и пуномоћи. Дакле, уколико апелација не садржи све што је прописано чланом 21 став (2) Правила Уставног суда, па тако, између осталог, ни посебну пуномоћ за заступање пред Уставним судом ако подносилац апелације има заступника, Уставни суд ће, у смислу члана 22 став (1) Правила Уставног суда, затражити да се у одређеном року, а најдуже 15 дана од дана пријема позива за допуну, недостаци отклоне, те уколико се ти недостаци не отклоне апелација ће бити одбачена у смислу члана 22 став (2) Правила Уставног суда. У конкретном случају, имајући у виду да у вријеме подношења апелације заступнику апеланата није био јасан став у вези с примјеном одредбе члана 21 став (2) тачка ф) Правила Уставног суда, Уставни суд ће направити изузетак и прихватити пуномоћ коју су апеланти дали Мирсаду Сиповићу, адвокату из Сарајева, као да се ради о „посебној пуномоћи за заступање пред Уставним судом“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1102/16 од 6. јуна 2018. године, ст. 35–37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 45/18, посебна пуномоћ за заступање пред Уставним судом
Уставни суд примјећује да су, према наведеним одредбама ЗКПФБиХ (члан 21 став 1 тачка ф), странке у поступку тужилац и осумњичени, односно оптужени, те да је апелацију у конкретном случају у своје име поднио судија Општинског суда који је у предметном поступку учествовао у првостепеном поступку у својству судије. Уставни суд даље примјећује да апелант истиче да је оспореном пресудом Кантоналног суда повријеђено право оптуженог на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. Дакле, у конкретном случају апелацију против оспорене одлуке поднијело је лице које није учествовало као странка у предметном поступку, због чега није овлашћено да у своје име апелацијом оспорава предметну одлуку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2363/20 од 9. септембра 2020. године, став 10, посебна пуномоћ за заступање пред Уставним судом
У конкретном случају апеланткињин предник, који је био странка у поступку пред редовним судовима, преминуо је прије подношења апелације Уставном суду. У вези с тим, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), у случајевима када је директна жртва умрла прије него што је представка поднесена суду, имао рестриктиван приступ. Европски суд је у таквим случајевима спреман да призна активну легитимацију сродницима директне жртве када су притужбе биле од општег интереса у контексту заштите људских права и када су подносиоци представке, као насљедници, имали легитиман интерес да наставе са захтјевом или на основу директног утицаја на имовинска права подносиоца представке (види Европски суд, Пинкас и други против Босне и Херцеговине, пресуда од 4. октобра 2022. године, представка број 8701/21, тач. 34−35 с даљњим референцама). Доводећи наведене стандарде у контекст конкретног случаја, Уставни суд примјећује да се не ради о питању од општег интереса, нити исход оспорене пресуде има директан учинак на апеланткињина имовинска права. Ово посебно имајући у виду да евентуална новчана потраживања апеланткињиног предника, која су предмет оспорене одлуке, нису била предмет оставинског поступка иза апеланткињиног предника (види тачку 4 ове одлуке), који је окончан рјешењем о насљеђивању (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП-110/21 од 18. октобра 2022. године, тачка 29).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-707/21 од 19. јануара 2023. године, тач. 8 и 9
У случају када је правни предник апеланата био странка у поступку, али не и сам апелант, и када је правни предник умро прије или након подношења апелације, апеланти – насљедници дужни су да доставе рјешење о насљеђивању, из којег би било видљиво да су наслиједили странку из поступка у којем су донесене одлуке које се апелацијом оспоравају. Међутим, апеланткиња у конкретном случају није доставила рјешење о насљеђивању туженог који је био странка у конкретном поступку. Дакле, апеланткиња није доказала свој „насљедни интерес“ у конкретном случају, па стога она није овлашћено лице за подношење апелације Уставном суду.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-787/21 од 19. јануара 2023. године, тачка 10
