У погледу апелантових тврдњи којима оспорава основаност тужиочевог тужбеног захтјева, Врховни суд је јасно навео основне карактеристике и врсте уговора о факторингу који у том тренутку није био прописан у законским одредбама, те је полазећи од члана 5 уговора, којим је прописано да ће апелант извршити поврат укупног износа кредита с припадајућим каматама, закључио да је тужилац имао право да од апеланта захтијева поврат износа кредита с обзиром на то да му апелантови купци нису исплатили износе који су наведени у фактурама. У вези с тим, Уставни суд нарочито запажа да апелант у прилог својим тврдњама да је тужилац требао према његовим купцима предузимати правне радње с циљем наплате потраживања у апелацији не указује ни на једну одредбу уговора или анекса из којих би произлазила наведена тужиочева обавеза, односно чињеница да се у конкретном случају радило о факторингу без регреса. Даље, разматрајући апелантове наводе којима оспорава закључке вјештака економске струке на којима је Врховни суд заснивао своју одлуку, Уставни суд запажа да из образложења Врховног суда, који је прихватио закључке Општинског суда, произлази да је одлука о висини потраживања донесена на основу правила о терету доказивања, те да је апелант, којег је током поступка заступао пуномоћник, имао могућност оспоравања тог налаза, о чему су се редовни судови јасно изјаснили. Поред тога, Уставни суд подсјећа да задатак Уставног суда није да преиспитује закључке редовних судова у погледу чињеничног стања, те у околностима конкретног предмета, из начина на који је интерпретиран садржај налаза и мишљења вјештака нема ништа што указује да је на основу тог налаза и мишљења произвољно утврђено чињенично стање у конкретном случају како у погледу висине основног дуга тако и камата.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4106/17 од 17. јула 2019. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 55/19, уговор о факторингу, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције будући да у предметном поступку окончаном побијаном пресудом Врховног суда није прекршено апеланткињино расправно начело, нити је дошло до повреде парничног поступка у ситуацији када је Основни суд, користећи се својим дискреционим правом у смислу члана 12 став 1 ЗПП-а, расправио питање брачне имовине као претходно питање, а апеланткињи је било омогућено износити чињенице и доказе у прилог својим тврдњама, при чему су редовни судови на основу великог броја спроведених доказа расвијетлили релевантне околности случаја утврђујући да су се стекле материјалноправне претпоставке за побијање дужникове радње, у смислу члана 281 ЗОО-а, за што су дали довољно јасна образложења која се не доимају произвољним испитавши све апеланткињине релевантне приговоре које у апелацији понавља.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3516/17 од 10. септембра 2019. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 66/19, расправно начело, брачна имовина, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су судови дали довољна и релевантна образложења о томе да апелантима не припада излучно право у стечајном поступку будући да нису могли доказати да су власници имовине чије су излучење тражили.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4631/17 од 30. октобра 2019. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 76/19, спор који се тиче права апеланата да у стечајном поступку поставе захтјев за излучење властите имовине из стечајне масе, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је побијаним пресудама повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када су редовни судови обавезали апеланткињу на накнаду штете без релевантног испитивања основа за такву накнаду у свјетлу законског оквира који прописује обавезу подношења захтјева за извршење одлуке Комисије (CRPC) на управно извршење у преклузивном року, што, у противном, доводи ex lege до губитка станарског права, због чега сама одлука Комисије о потврђивању станарског права има значај тек подношењем захтјева за њено управно извршење пред надлежним тијелима управе, о чему је Уставни суд у својој пракси усвојио јасно стајалиште. При томе редовни судови у конкретном случају нису дали ни релевантно образложење о приговору застаре потраживања, у смислу члана 376 ЗОО-а, и апеланткињиној одговорности за потраживану штету у околностима када је зграда у којој се налазио спорни стан девастирана усљед више силе, односно ратних дешавања, што је био разлог да се та зграда потпуно сруши након рата на основу одлука надлежних тијела у Мостару.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-102/18 од 27. новембра 2019. године, став 64, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 83/19, накнада материјалне штете настале у рату, извршење одлуке CRPC-а, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Повријеђено је апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је у образложењу оспорених пресуда изостало разумно и довољно образложење о разлозима за заснивање надлежности Суда БиХ према члану 7 став 2 тачка б) Закона о Суду БиХ.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4061/16 од 6. фебруара 2020. године, став 83, кривични поступак
Уставни суд закључује да постоји кршење права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када су редовни судови пропустили да приговор апеланата у вези с недостатком активне легитимације и постојањем правног интереса на страни тужилаца, као бивших дионичара апеланткиње „Пољоопрема“, испитају у складу са стандардима права на правично суђење који су их обавезивали да дају логичне и увјерљиве разлоге који би указали да тужиоци, заиста, имају правни интерес за утврђивање ништавости уговора о купопродаји предметних непокретности и брисање уписа права својине апеланта „Mallain“ у земљишним књигама.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2321/18 од 11. марта 2020. године, став 66, приговор недостатка активне легитимације, односно постојање тужиочевог правног интереса за подизање тужбе ради утврђења из члана 54 став 2 ЗПП-а
Уставни суд закључује да постоји повреда права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 и став 3 тачка д) Европске конвенције када су редовни судови, прихватајући све доказе тужилаштва на којим су и засновали своју одлуку, те одбијајући све апелантове приједлоге у вези с овим доказима без ваљаног образложења, створили неоправдану предност на страни тужилаштва, а што је за посљедицу имало да апеланту буде онемогућено да с успјехом оспори оптужбе поднесене против њега.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3017/18 од 8. априла 2020. године, став 59, кривични поступак
Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на оспорено рјешење (којим је извршење обустављено јер извршном исправом није одређен предмет и обим чинидбе коју извршеник треба да изврши) када је Окружни суд, упуштајући се у преиспитивање извршне исправе, која посједује елементе из члана 27 став (1) ЗИП-а, нарушио принцип формалног легалитета и принцип заштите свих странака у извршном поступку, те када је изостало образложење зашто су предметне чинидбе немогуће на начин како су одређене.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-613/19 од 28. октобра 2020. године, став 57, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 74/20, грађански поступак, подобност извршне исправе за извршење
Оспореним рјешењем повријеђено је апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Врховни суд, који је усвојио ревизију тужене и другостепену и првостепену пресуду преиначио тако што је одбацио апелантов тужбени захтјев због пресуђене ствари, приликом закључивања да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари пропустио изложити јасан став о начину на који се може тражити накнада изгубљене зараде и исплата доприноса у смислу члана 130 ЗОР-а, затим цијенити разлоге због којих је апелантов тужбени захтјев одбијен у ранијој правоснажној пресуди и те разлоге довести у везу с тужбеним захтјевом који је постављен у конкретном предмету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-488/19 од 10. новембра 2020. године, став 42, примјена принципа ne bis in idem у грађанском поступку, res iudicata
Уставни суд закључује да је у предметном поступку (поводом накнаде нематеријалне штете) повријеђено право апеланткиње Босне и Херцеговине на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине јер су у оспореној пресуди Врховног суда и у потврђеном дијелу пресуде Општинског суда изостали разлози и образложење због којих су ти судови одступили од досљедне судске праксе у погледу недостатка пасивне легитимације на страни апеланткиње за накнаду штете проистекле из рата, затим образложење Врховног суда о томе зашто је промијењен став Грађанског вијећа из 2011. године, према којем апеланткиња није пасивно легитимисана да тужиоцима надокнади штету проистеклу из рата, посебно имајући у виду да у међувремену није дошло ни до каквих друштвених промјена, еволуције друштвених односа или промјене законодавства или Устава БиХ, те зато што није образложено због чега чак и сам Врховни суд доноси различите одлуке о истом питању након промјене праксе из 2014. године.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1797/19 од 21. јануара 2021. године, став 39, ратна штета, пасивна легитимација
Постоји кршење права апеланткиња на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када пресуде којим је одбијен тужбени захтјев апеланткиња за утврђивање очинства вјештачењем методом ДНК, а које је првостепени суд одобрио и заказао у складу с одредбом члана 302 став 5 Породичног закона, не садрже објективно, логично и увјерљиво образложење, већ се у датим околностима примјена материјалног права, конкретно одредбе члана 302 Породичног закона, чини произвољном.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-94/21 од 17. фебруара 2021. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 14/21, утврђивање очинства методом ДНК
Уставни суд примјећује да Врховни суд, у вези са закључком о постојању ванкњижне својине за вријеме трајања брачне заједнице, осим позивања на чињеницу закључења Уговора о финансирању реконструкције и опремању пословног објекта и стицању права сусвојине и уписа предбиљежбе (уговор), није размотрио нормативни правни оквир који регулише правна дејства уписа предбиљежбе стицања права својине као условног и привременог уписа права на непокретностима. Уставни суд сматра да Врховни суд није, у складу са својом позитивном обавезом, дао јасне и прецизне разлоге за закључак да је првоапелант, закључивањем уговора и уписом предбиљежбе стицања права сусвојине стекао ванкњижну сусвојину на предметној непокретности, а на основу којег закључка је заузео становиште да сусвојински дио на предметној непокретности представља брачну стечевину и усвојио тужбени захтјев. С обзиром на то да образложење оспорене одлуке не садржи анализу нормативног правног оквира који регулише правно дејство предбиљежбе, а што, према мишљењу Уставног суда, представља релевантан аспекат који је од утицаја на коначну одлуку у конкретном спору, дошло је до повреде права апеланата на образложену судску одлуку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1762/20 од 8. септембра 2021. године, ст. 30 и 31, поступак утврђивања брачне стечевине
Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када се осуђујућа пресуда у одлучујућој мјери заснива на исказу свједока који су закључили споразум о признању кривице с тужилаштвом, а редовни судови нису дали довољно логично и увјерљиво образложење о томе који то посредни докази чине систем чврсто и логички повезаних индиција које би поткријепиле исказе наведених свједока и упућивале на једини могући закључак да је управо апелант починио кривично дјело које му се ставља на терет.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3879/20 од 3. децембра 2021. године, став 71
Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у предметном поступку није поштован основни захтјев кривичног правосуђа да тужилац мора ван разумне сумње доказати оптужбу, те када у поступку, посматраном у цјелини, није отклоњена сумња о постојању одређених одлучних чињеница јер није извршена одговарајућа анализа и оцјена свих изведених доказа њиховим довођењем у узајамну логичну везу, нити је дато образложење о њиховој сагласности или противрјечности на начин који је повољнији за апеланта, чиме је повријеђен принцип in dubio pro reo.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1478/20 од 9. фебруара 2022. године, став 63, кривични поступак
Уставни суд запажа да су судови, одлучујући о тужбеном захтјеву, заузели другачији став о спорном питању да ли се повреда коју је апелант задобио на рекреацији ван радног мјеста, али у току радног времена, уз усмену сагласност послодавца, може сматрати повредом на раду, те да ли послодавац сноси одговорност за насталу штету по принципу објективне одговорности из члана 173 ЗОО-а. Имајући у виду образложење другостепеног вијећа Суда БиХ, Уставни суд запажа да у образложењу нису обухваћени сви релевантни фактори који су могли утицати на коначну одлуку (мјерило релевантности). У том правцу Уставни суд запажа да је првостепени суд приликом одлучења посебно узео у обзир дјелатност послодавца и потребу такве државне службе да њени запосленици буду физички спремни, те у том контексту утврдио да је редовна рекреација која се одвијала сваког четвртка уз усмену сагласност послодавца који им је омогућавао излазак у току радог времена (без обзира на приватни излазак) била у сврху потреба радног мјеста и у вези с апелантовим радом у таквој служби. Уставни суд сматра да су ове околности биле релевантне, а које је другостепено вијеће Суда БиХ пропустило да цијени, јер из образложења оспорене пресуде није видљиво да је то вијеће приликом одлучења узело у обзир дјелатност послодавца која од полицијских службеника захтијева физичку спрему, те да и у том контексту испита да ли је та редовна активност заиста могла бити у сврху радног мјеста које апелант обавља у Сипи (инспектор), у вези са чињеницом да је послодавац такву активност у току радног времена одобрио. Уставни суд сматра да овај пропуст другостепеног вијећа Суда БиХ посљедично упућује на закључак да образложење оспорене пресуде није у складу са стандардима на које је претходно указано, односно не садржи мјерило релевантности јер не обухвата све важне аспекте конкретног случаја који су могли утицати на коначну одлуку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1936/20 од 23. фебруара 2022. године, ст. 36−41, накнада штете због повреде на раду
Уставни суд закључује да оспореним одлукама није прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када суд није дозволио преиначење тужбе зато што нису били испуњени законом прописани услови, нити зато што утврђење ништавости уговора о доживотном издржавању као претходног питања није унио у изреку пресуде којом је одлучио о постављеном тужбеном захтјеву за раскид спорног уговора, будући да су о овим питањима судови у оспореним одлукама дали јасна и довољна образложења која не остављају било какав утисак о произвољном одлучивању.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3235/20 од 6. априла 2022. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 23/22, одбијање преиначења тужбе, одлучење у вези с ништавошћу уговора о доживотном издржавању по тужби којом је апелант тражио раскид тог уговора
Уставни суд сматра да начин на који су судови описали поступак како су дошли до закључка о апелантовој прекршајној одговорности „ван сваке разумне сумње“, прихватајући исказ свједока – полицијског службеника, који је „утврдио да су почињени прекршаји“ на основу његових сазнања која је изнио у поступку, а без даљњих доказа који то поткрепљују и образложења којим се то разлозима руководио при закључку, сигурно не испуњава потребан стандард из аспекта образложене одлуке. При томе, Уставни суд указује да не улази у то да ли је апелант стварно одговоран или не, него се само указује на недостатак образложења у вези с доказима из којих наведено произлази у конкретним рјешењима којим је утврђена прекршајна одговорност.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-271/21 од 20. априла 2022. године, став 46, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
У вези с образложењима из оспорених пресуда, Уставни суд указује да је, приликом утврђивања висине доприноса за издржавање дјетета, суд дужан да, у смислу одредби члана 215 став 1 Породичног закона, утврди, прије свега, околности – чињенице од којих зависи оцјена свакодневних потреба дјетета (храна, одјећа, хигијена) с обзиром на узраст дјетета, као и потреба за његово школовање. Уставни суд запажа да у предметном поступку редовни судови, осим што су утврдили да је апеланткиња имала осам година и ишла у продужени боравак када је донесена ранија одлука о издржавању, али да више не борави у продуженом боравку, за шта је мјесечно плаћано 235 КМ, нису, у смислу одредби члана 215 Породичног закона, утврдили околности од којих зависи оцјена свакодневних и уобичајених апеланткињиних потреба неопходних за њену егзистенцију, као ни потреба за њено школовање. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да, према Конвенцији о правима дјетета, у поступку утврђивања доприноса за издржавање дјеце, треба водити рачуна о томе да је конкретан интерес дјеце увијек примарна процјена релевантних чињеница. У конкретном случају, чини се да су Основни и Окружни суд испитивали могућности за издржавање дјетета само на страни апеланткињине мајке, а да ништа конкретно није наведено о оцу, на примјер колики је износ социјалне помоћи коју отац прима у Њемачкој, колики су трошкови живота у Њемачкој у поређењу са социјалном помоћи коју отац прима, зашто је неизвјесно да се отац запосли у Њемачкој, те какав је његов однос према томе и сл. Према Конвенцији о правима дјетета, као и према релевантним одредбама Породичног закона, најбољи интерес дјетета треба да претеже над интересом родитеља, а чини се да су овај важан стандард редовни судови занемарили у конкретном случају водећи рачуна првенствено о интересу оца као тужиоца. У вези с тим, Уставни суд указује да у поступку утврђивања висине доприноса за издржавање дјеце треба водити рачуна о томе шта је конкретан и најбољи интерес дјетета, те да се досуди износ који ће задовољити потребе дјетета, без обзира на незапосленост или мала примања родитеља који је обвезник плаћања доприноса, јер је тај родитељ дужан да искористи све своје могућности, те да уложи и појачане напоре ради стицања зараде како би обезбиједио пристојну егзистенцију свом дјетету (члан 214 став 3 Породичног закона). Слиједом наведеног, Уставни суд сматра да у оспореним одлукама нема адекватног и увјерљивог образложења у односу на главно питање које се тиче одређивања износа за издржавање малољетног дјетета (апеланткиње) који мора бити одређен у њеном најбољем интересу и довољан за потребе у годинама у којима је сада апеланткиња, те да се не може закључити да је поступак у конкретном случају спроведен уз поштовање гаранције правичног поступка, у смислу права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-399/22 од 20. априла 2022. године, ст. 31 и 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 31/22, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када је Кантонални суд испитивао првостепену пресуду у дијелу у којем се није оспоравала жалбом, а није дао било какво образложење о томе зашто излази ван правила non ultra petitum (не преко захтјева) које члан 221 ЗПП-а ставља у први план, а наведеним чланом се прописују границе у којим другостепени суд испитује првостепену пресуду.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3589/20 од 8. јуна 2022. године, став 45
Оспореним одлукама повријеђено је право апеланткиња на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када су Општински суд и Кантонални суд произвољно образложили своје одлуке, односно супсидијарно јемство изједначили са солидарним јер нису водили рачуна о томе да је тужилац током поступка морао доказати да је предузео све активности како би своје потраживање наплатио из имовине корисника кредита као главног дужника, па након што није у томе успио, да је у смислу одредбе члана 1004 став 1 ЗОО-а позвао тужене, међу њима и апеланткиње, као супсидијарне јемце, на испуњење обавезе по основу уговора.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4268/20 од 8. јуна 2022. године, став 60
Уставни суд закључује да није дошло до повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је након спроведеног доказног поступка првостепени суд оцијенио доказе и утврдио чињенице, те донио одлуку којом је обавезао апеланткиње да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете (због повреде права личности, угледа и части усљед објављивања фотографије малољетног тужиоца уз појам страбизам/разрокост у уџбенику „Биологија за 9. разред деветогодишње основне школе“ из 2013. године, чији је издавач првоапеланткиња, а аутори другоапеланткиња и трећетужена) солидарно исплате новчани износ од 15.000 КМ, која је потврђена одлуком другостепеног суда, при чему су ти судови дали довољно јасна и аргументована образложења за те одлуке, у складу са стандардима права на правично суђење, из којих не произлази произвољност у утврђивању чињеничног стања и примјени релевантних одредби материјалног и процесног права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4112/20 од 22. јуна 2022. године, став 44, грађански поступак, накнада штете
Уставни суд примјећује да је Врховни суд, за разлику од Кантоналног суда, тумачећи спорне уговоре (Уговор о основама пословне сарадње и Уговор о коришћењу коморске инфраструктуре) у складу с одредбом члана 99 ЗОО, подржао став првостепеног суда да тим уговорима није конституисан однос закуподавца и закупца, већ да се ради о уговорима о пословној сарадњи којим је питање коришћења пословних просторија и остале коморске инфраструктуре уређено као трајно заједничко коришћење уз заједничко сношење трошкова. Упориште за такав став, како је то образложено, Врховни суд је нашао у одредбама чл. 1, 2, 3 и 28 Закона о спољнотрговинској комори БиХ. На основу таквог става о правној природи спорних уговора, Врховни суд је одбио апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се спорни уговори раскину и да се тужени обавеже да се исели из пословног простора и да му исплати одређени новчани износ на име коришћења предметног пословног простора. Наиме, Врховни суд је закључио да ниједна уговорна страна није испуњавала своје уговорне обавезе у погледу трошкова коришћења коморске инфраструктуре јер Уговор о организовању Агенције за логистику и услуге, која је требала донијети упутство – инструкцију о плаћању спорних трошкова, никада није испуњен. Стога је Врховни суд заузео правни став да апеланту не припада право на једнострани раскид уговора из члана 124 став 1 ЗОО-а, већ да се спорни уговори могу раскинути једино споразумно, те да је апелант дужан и даље омогућити туженом заједничко коришћење пословног простора јер тужени има право на коришћење пословног објекта у уговореном обиму, у смислу одредбе члана 128 став 1 Закона о стварним правима. Доводећи наведене одредбе ЗОО-а, Закона о спољнотрговинској комори БиХ и Закона о стварним правима у везу с одлучењем Врховног суда и образложењем које је о томе дато у оспореној пресуди, Уставни суд, у специфичним чињеничним и правним околностима конкретног случаја, сматра да је Врховни суд сва спорна правна питања ријешио и о томе дао детаљно и јасно образложење, те да нема ништа што би оставило утисак произвољности у одлучивању. При томе, Уставни суд указује да се, супротно апелантовим наводима, у конкретном случају не ради о ретроактивној примјени закона, већ о тумачењу спорних уговора у складу с релевантним нормативним оквиром, уз уважавање специфичности конкретног спора и чињеницу да је апелант правни сљедник Привредне коморе БиХ која је закључила спорне уговоре с туженим.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4710/20 од 7. септембра 2022. године, ст. 40 и 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 64/22, правна природа уговора, раскид уговора, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је оспореном пресудом којом је поништено као незаконито апелантово рјешење о отказу уговора о раду тужиоцу прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када судови пропусте да испитају да ли је, у смислу релевантних одредби ЗПП-а у вези с одредбом члана 114 ЗОР-а, тужба у конкретном случају поднесена у законском року иако по закону на благовременост тужбе пазе по службеној дужности, како у првостепеном тако и у другостепеном поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4754/20 од 7. септембра 2022. године, став 41, радни однос
Уставни суд подсјећа на садржај одредби члана 115 Закона о премјеру и катастру којим је прописано да је предбиљежба условни, привремени упис права на непокретностима којом се стицање, пренос, ограничење или престанак права постиже накнадним оправдањем. При томе, Уставни суд подсјећа да се неће упуштати у то како су редовни судови требали протумачити релевантне одредбе материјалног права с обзиром на то да је то у ингеренцији редовних судова (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП-3211/19 од 16. марта 2021. године, тачка 28). Међутим, Уставни суд примјећује да се Врховни суд у образложењу пресуде уопште није бавио анализом конкретне законске норме којом је регулисано, између осталог, стицање права на непокретности у случају накнадног оправдања предбиљежбе, нити је ову законску одредбу довео у везу с околностима конкретног предмета. Уставни суд примјећује да Врховни суд, осим констатације и закључка да је извршена предбиљежба и накнадно оправдање предбиљежбе, у образложењу оспорене одлуке није размотрио питање њеног правног дејства. Наиме, није спорно да је апелант извршио предбиљежбу на основу уговора из 1991. године, али Врховни суд није образложио шта је том предбиљежбом апелант стекао, то јест да ли се имовина стиче самим уписом предбиљежбе или њеним накнадним оправдањем. Уставни суд закључује да постоји кршење права апеланата на образложену судску одлуку као сегмента права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције јер Врховни суд, након одлуке Уставног суда којом је већ једном утврђено кршење права на правично суђење због недостатка у образложењу одлуке тог суда, није уважио ставове које је Уставни суд изнио у Одлуци број АП-1762/20 и није размотрио правно дејство уписа предбиљежбе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3921/21 од 2. новембра 2022. године, ст. 35 и 41
