Суд се не може изјаснити о питању које му је прослиједио нижестепени суд ако то питање не потпада под члан VI/3ц) Устава БиХ, чак и у случају ако је то питање садржано у Уставу БиХ.
• Рјешење број У-10/01 од 4. маја 2001. године

Члан 54 Закона о измјенама и допунама Закона о раду („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 32/2000) у складу је с Уставом Босне и Херцеговине. Знатно смањење отпремнина у случају престанка радног односа запосленика на чекању посла неће представљати кршење права на мирно уживање имовине нити права на недискриминацију ако је законодавац био принуђен на смањење усљед екстремних економских услова.
• Одлука број У-26/00 од 21. децембра 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 8/02

Члан 20 Закона о стамбеним односима – пречишћени текст („Службени лист СРБиХ“ бр. 14/84, 12/87 и 36/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 19/93 и 22/93) у сагласности је са чл. II/3ф) и к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Овим чланом се регулише поступак одређивања носиоца станарског права на стану након развода брака.
• Одлука број У-55/02 од 26. септембра 2003. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 3/04

Члан 37 Закона о измјенама и допунама Закона о осигурању имовине и лица Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 6/98) није у сагласности са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Чињеница је да законодавац, у овом случају Парламент Федерације Босне и Херцеговине, не наводи аргументе који оправдавају доношење члана 37 којим се очито задире у индивидуална имовинска права јер је прописано да се на износ накнаде штете (главница), одређене извршним исправама (судске пресуде и судска поравнања), и вансудска поравнања из осигурања не обрачунавају камате за читав период рата, односно непосредне ратне опасности у Босни и Херцеговини. С обзиром на то да није утврђен законит циљ мијешања, утврђена је повреда права на имовину.
• Одлука о меритуму број У-50/01 од 30. јануара 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 24/04

Уставни суд је закључио да чл. 152–157 Закона о прекршајима којима се повређују федерални прописи („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ бр. 9/96 и 29/00) нису сагласни члану II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члану 6 став 1 Европске конвенције јер прописују само формалну могућност изјављивања ванредног правног лијека – захтјева за судску заштиту, али не и ефективан судски поступак према том правном лијеку. На тај начин је нарушен принцип правне сигурности, а такође је и онемогућено остварење права на приступ суду као једног од основних права из члана 6 став 1 Европске конвенције, имајући у виду да се у поступцима који се воде према оспореном закону тек коришћењем захтјева за судску заштиту омогућава „утврђивање кривичне оптужбе“ од суда у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-17/06 од 29. септембра 2006. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 14/07

Уставни суд закључује да одредбе члана 137а и 137б Закона о допунама Закона о извршном поступку нису у складу с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, установе које се у цјелини или дјелимично финансирају из буџета, уколико против њих дође до извршења на основу правоснажне судске одлуке, могу захтијевати да се од извршења изузму сва новчана средства којима располаже та установа, тврдећи да им та средства служе за вршење дјелатности од јавног интереса и обезбјеђивање остваривања права из члана 79а став 2 ЗИП-а. У том случају надлежни суд нема јасне критеријуме на основу којих би могао да поуздано утврди да ли та средства заиста служе наведеној установи за вршење дјелатности од јавног интереса и обезбјеђивање остваривања права из члана 79а став 2 ЗИП-а, чиме је поступак извршења на основу правоснажне судске одлуке постао недјелотворан правни лијек у конкретном случају. На тај начин, према мишљењу Уставног суда, у односу на повјериоце који посједују правоснажне судске одлуке против наведених установа доведена је у питање суштина права из члана 6 став 1 Европске конвенције, тј. онемогућено им је право да принудним путем остваре извршење правоснажне судске одлуке, што, неспорно, представља дио и суштину наведеног члана Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-5/10 од 26. новембра 2010. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 37/11, за подношење захтјева у смислу члана VI/3ц) Устава БиХ надлежан је судија/вијеће редовног суда који води предметни поступак (према ранијој пракси било је нејасно да ли такав захтјев мора искључиво да поднесе предсједник редовног суда)

Оцјена уставности чл. 2, 7 и 24 Закона о порезу на доходак Федерације БиХ

Уставни суд је закључио да је, с обзиром на сложено уставноправно уређење у Босни и Херцеговини и подјелу надлежности, област директних пореза у надлежности ентитета и БДБиХ, те да надлежни законодавац има широко поље слободне процјене у одабиру пореског система и пореских инструмената који су му потребни за остварење циљева његове пореске политике. Такође, Уставни суд је закључио да се дефиницијом појма „резидент“ и „нерезидент“ у спорном закону не дискриминишу држављани Босне и Херцеговине, па слиједи да одредбе чл. 2, 7 и 24 спорног закона нису у супротности са чл. I/7, II/1, II/2, чланом II/3е), к) и м) и чл. II/4 и II/6 Устава Босне и Херцеговине и чланом 14 Европске конвенције у вези са чланом 6 Европске конвенције и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
•    Одлука о допустивости и меритуму број У-17/11 од 30. марта 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 36/12

Уставни суд закључује да одредба члана 39е ст. 3 и 4 Закона о продаји станова на којима постоји станарско право у дијелу који се односи на утврђивање накнаде није у складу с одредбом члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер не успоставља правичну равнотежу између носилаца права и јавног интереса стављајући на носиоце права посебан и прекомјеран терет. Надаље, Уставни суд закључује да је одредба члана 39а Закона о продаји станова на којима постоји станарско право у складу с правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер се том одредбом успоставља правична равнотежа између носилаца права и јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-15/11 од 30. марта 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 37/12

Уставни суд закључује да Закон о парничном поступку пред Судом Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 36/04 и 84/07) није компатибилан са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције. Чињеница да у наведеном закону нема одредби о нужном делегирању надлежности Суда БиХ представља правну празнину која води кршењу права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-6/12 од 13. јула 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 75/12

Уставни суд закључује да Закон о спровођењу Анекса Г Споразума о питањима сукцесије на територији Републике Српске није у сагласности с одредбама чл. III/1е), III/3б), IV/4б) и V/4а) Устава Босне и Херцеговине.

У складу с успостављеним стандардима и нормама међународног права те Споразума о сукцесији и његовим релевантним анексима, надлежни органи у Босни и Херцеговини, укључујући и редовне судове, могу да користе оне инструменте који ће, зависно од понашања других потписница Споразума о сукцесији, ефективно да заштите стечена или обезбиједе остваривање права која су предмет Споразума о сукцесији и његових анекса. То подразумијева активну улогу и неопходну координацију и/или субординацију у складу с расподјелом надлежности између органа и институција у Босни и Херцеговини.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-16/11 од 13. јула 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 105/12

Уставни суд закључује да је одредба члана 4 Закона о судским таксама супротна праву на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што онемогућавање вођења поступка ако на поднесак, укључујући и тужбу, није унапријед плаћена судска такса не представља средство које је разумно пропорционално остварењу легитимног циља јер се на тај начин потпуно ограничава право на приступ суду, односно могућност вођења судског поступка, чиме за странку у поступку могу настати неотклоњиве штетне посљедице, што је супротно самој суштини права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције. Уставни суд закључује да је одредба члана 384 Закона о парничном поступку у складу с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције будући да се том одредбом не онемогућава вођење поступка, већ је прописан општи принцип у односу на трошкове парничног поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-8/12 од 23. новембра 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 10/13

Уставни суд закључује да Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 90/05 и 32/07) није компатибилан с одредбама члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 14 Европске конвенције, чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију, као и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-7/12 од 30. јануара 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/13

Уставни суд закључује да су одредбе члана 86 ст. 1 и 2 и члана 88 Закона о заштити и спашавању људи и материјалних добара од природних и других несрећа („Службене новине ФБиХ“ бр. 39/03, 22/06 и 43/10) компатибилне с одредбама чл. 1, 2 и 42 Закона о деминирању у Босни и Херцеговини („Службени гласник БиХ“ број 5/02).
• Одлука о допустивости и меритуму број У-5/13 од 5. јула 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 62/13

Уставни суд закључује да је захтјев за оцјену компатибилности члана 3 Закона о измјенама и допунама Закона о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње („Службени гласник БиХ“ број 72/07) са законима Босне и Херцеговине, постојањем или домашајем општег правила међународног јавног права и с Европском конвенцијом неоснован.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-12/13 од 5. јула 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 62/13

Уставни суд закључује да члан 8 Закона о остваривању права на старосну пензију професионалних војних лица („Службени гласник РС“ број 26/13) није у супротности са чл. II/1, II/4, III/3б) и III/5а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-25/13 од 23. јануара 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 11/14

Уставни суд закључује да Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 90/05 и 32/07) у односу на наводе из захтјева Суда БиХ, судије Медихе Пашић, није у складу с одредбама члана I/2 Устава Босне и Херцеговине јер крши принцип независности правосуђа као основне гаранције владавине права.

Уставни суд истиче да Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 90/05 и 32/07) у односу на наводе из захтјева Суда БиХ, судије Медихе Пашић, није у складу с одредбама члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 14 Европске конвенције, чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Уставни суд закључује да је Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 90/05 и 32/07) у односу на наводе из захтјева Суда БиХ, судије Халила Лагумџије, у складу с одредбама члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 14 Европске конвенције, чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-29/13 од 28. марта 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 40/14

Уставни суд закључује да је одредба члана 4 Закона о судским таксама с тарифом ХНК супротна праву на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што онемогућавање вођења поступка ако на поднесак, укључујући и тужбу, није унапријед плаћена судска такса не представља средство које је разумно пропорционално остварењу легитимног циља јер се на тај начин потпуно ограничава право на приступ суду, односно могућност вођења судског поступка, чиме за странку у поступку могу настати неотклоњиве штетне посљедице, што је супротно самој суштини права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-16/14 од 24. септембра 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/14

Уставни суд закључује да је одредба члана 330 став 1 тачка б) Закона о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине у складу с одредбом члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што прописивање овлашћења жалбеном суду да у поступку по прописаном правном лијеку, након укидања првостепене одлуке због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, предмет врати првостепеном суду уз упутство како да се отклоне уочени пропусти не представља кршење принципа непристрасности и независности у смислу права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-22/14 од 4. децембра 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 101/14

Уставни суд закључује да је члан 11 Закона о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 90/05 и 32/07), који прописује право на накнаду за одлазак у пензију за судије и тужиоце у износу од једне основне плате, у складу са чл. I/2 и II/4 Устава Босне и Херцеговине, те чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-20/14 од 26. марта 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 48/15

Уставни суд закључује да је одредба члана 17 став 4 Закона о извршном поступку Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације БиХ” бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 и 35/12) компатибилна с одредбама члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и одредбом члана 6 став 1 Европске конвенције будући да наведена одредба није усмјерена на одуговлачење извршног поступка, већ напротив да принуди извршеника да своју обавезу изврши у што краћем року.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-4/15 од 30. септембра 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 83/15

Уставни суд закључује да одредба члана 119 став 3 Закона о полицијским службеницима Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/07, 63/08, 35/09 и 7/02), којом је прописано да полицијским службеницима Босне и Херцеговине радни однос престаје, између осталог, и када наврше 40 година пензијског стажа без обзира на године живота, није у супротности са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине, односно да нема дискриминаторски ефекат на полицијске службенике Босне и Херцеговине који имају пребивалиште на територији Републике Српске.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-9/15 од 6. априла 2016. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/16

Уставни суд закључује да је члан 97 став 1 Закона о извршном поступку РС компатибилан са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију будући да наведена одредба сама по себи не производи непропорционалан однос између права извршеника и јавног интереса да се заложеном непокретношћу обезбиједи потраживање које тражилац извршења има према извршенику.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-3/16 од 1. децембра 2016. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 1/17

Уставни суд закључује да је одредба члана 1 Закона о измјенама и допунама ЗИП-а супротна праву на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што прописује да непокретност може да буде продата на трећем рочишту без ограничења најниже цијене у односу на утврђену вриједност искључиво уз претходно прибављену сагласност органа извршне власти (пореске управе) или уколико пореска управа ускрати сагласност дужна је да суду предложи реалну вриједност за коју непокретност може да буде продата на трећем рочишту, на који начин се нарушава принцип „независног суда“ као неодвојивог дијела права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-20/16 од 30. марта 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 35/17

Уставни суд закључује да је члан 93 став 4 Закона о извршном поступку Републике Српске супротан праву на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што прописује да се истеком трећег дана од дана истицања рјешења на огласној табли суда сматра да је рјешење достављено свим лицима којима се оно по закону доставља, а да при томе нема елемената који би учинили извјесним вријеме истицања на огласној табли како би се обезбиједиле процесне гаранције заинтересованим лицима за изјављивање правног лијека који је законом прописан.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-2/17 од 1. јуна 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 43/17

Уставни суд закључује да је одредба члана 109 став 6 ЗИПРС супротна гаранцијама права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што прописује да се истеком трећег дана од дана истицања на огласној табли сматра да је рјешење о намирењу достављено свим лицима која имају право да се намире из продајне цијене, а да при томе нема елемената који би учинили извјесним вријеме истицања на огласној табли како би се обезбиједиле процесне гаранције заинтересованим лицима за изјављивање правног лијека који је законом прописан.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-7/17 од 30. новембра 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 90/17

Уставни суд закључује да је члан 201 став 4 Закона о раду Републике Српске компатибилан са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције будући да наведена одредба сама по себи није нејасна те да ограничења која се њом успостављају нису неразумна у смислу остваривања саме суштине права на приступ суду, односно не представљају претјеран терет за раднике, већ управо служи циљевима правне сигурности и примјереног спровођења правде.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-11/17 од 15. фебруара 2018. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/18

Уставни суд закључује да су одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 433 став 1 Закона о парничном поступку Републике Српске компатибилне са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције будући да спорне одредбе ни на који начин нису противне основним процесним гаранцијама које пружа право на правично суђење, а посебно праву на приступ суду као сегменту права на правично суђење будући да ограничења која се спорним одредбама намећу парничним странкама ни у којем случају нису неразумна нити претјерана. Даље, Уставни суд закључује да су одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 433 став 1 ЗПП-а компатибилне и с правом на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење јер подносилац захтјева осим својих навода у том дијелу није понудио такве аргументе који би са сигурношћу упућивали на дискриминацију парничних странака спорним одредбама. На крају, Уставни суд сматра да одредбе чл. 182 став 1, 208 став 2 и 433 став 1 ЗПП-а не покрећу питања у вези са чланом II/3х) Устава Босне  и  Херцеговине  и  чланом  10  Европске  конвенције  имајући у виду чињеницу да се слобода изражавања, те заштита коју у том правцу даје члан 10 Европске конвенције не може поистовјетити са специфичним процесним захтјевима из ЗПП-а, који су прописани с циљем испуњења одређених принципа као што је ефикасност поступка или суђење у разумном року.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-1/18 од 15. фебруара 2018. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/18

Уставни суд закључује да су одредбе члана 329 став 1 тачка б) Закона о кривичном поступку Републике Српске и члана 3 Закона о измјенама и допунама Закона о кривичном поступку Републике Српске у складу с одредбом члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што прописивање овлашћења жалбеном суду да у поступку по прописаном правном лијеку, након укидања првостепене одлуке због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, предмет врати првостепеном суду уз упутства како да се отклоне уочени пропусти не представља кршење принципа непристрасности и независности суда, равноправности страна у поступку, нити права на суђење у разумном року, односно права на правично суђење генерално.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-18/18 од 29. новембра 2018. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 94/18

Уставни суд закључује да оспорени члан 52 Закона о високом образовању Тузланског кантона којим је прописано условљавање именовања ректора универзитета од сената претходним давањем сагласности управног одбора сенату, односно прописана  могућност, у одређеним  случајевима, за именовање ректора које ће спровести управни одбор није у складу са чланом 18 Оквирног закона којим је утврђено да ректора универзитета бира сенат као највише академско тијело. Такође, члан 6 Закона о измјенама и допунама Закона о високом образовању Тузланског кантона којим је прописан институт мандата привремених органа свих руководних и управних органа није у складу са чл. 1 и 2 Оквирног закона, који такву могућност не предвиђа.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-22/18 од 5. јула 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 53/19